Đurđev: Spajić nije usamljen-njegovi dvojnici postoje u Beogradu, Banjaluci i Podgorici
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev izjavio je da najnoviji napad crnogorskog premijera Milojka Spajića na predsednika Srbije Aleksandra Vučića, kao i medijska kampanja koja se nedeljama vodi protiv srpske državne i nacionalne politike i Srpske pravoslavne crkve, zaslužuju jasan odgovor, jer više nije reč o jednoj izjavi, jednom političaru ili jednom medijskom tekstu, već o pokušaju političke, kulturne i identitetske egzekucije srpstva u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Mitropolijama SPC i svuda gde Srbi pokušavaju da sačuvaju pravo da budu ono što jesu.
„Kada Milojko Spajić predsedniku Srbije prebacuje da je postao ‘PR Rusije’, on zapravo otkriva mnogo dublji problem. Po toj logici, predsednik Srbije je prihvatljiv samo ako ponavlja ono što se od njega očekuje u Briselu, a Srbin je dovoljno evropski tek kada se odrekne dela svog istorijskog pamćenja, svojih tradicionalnih prijateljstava, svoje Crkve i na kraju sopstvenog nacionalnog stanovišta. To nije evropeizacija Srbije. To je zahtev za njenom desrbizacijom“, izjavio je Đurđev.
On je naglasio da Spajić nije usamljena politička pojava i da „Spahićevi dvojnici“ postoje i u Beogradu, i u Banjaluci, i u Podgorici, kao i u brojnim institucijama srpskog društva.
"Spajić je ovde manje ime i prezime, a mnogo više politički tip. Njegovih dvojnika ima i u Beogradu i u Banjaluci. Ima ih u kabinetima i kancelarijama, na univerzitetima, u medijima, u institucijama, među onima koji bi da odlučuju o srpskoj kulturi, prosveti i nacionalnoj politici, pa čak i među onima koji bi rado određivali šta Srpska pravoslavna crkva sme da misli i govori. Svima im je zajednička jedna stvar da srpski nacionalni identitet prihvatljiv im je samo dok je folklor. Čim postane politička, kulturna ili državotvorna činjenica, proglašavaju ga problemom.“
Đurđev je ocenio da se na taj način stvara svojevrsni „hibridni identitet“ čovek formalno pripada svom narodu i državi, ali političku legitimaciju neprestano traži izvan njih.
„To je čovek koji hoće da upravlja Srbijom, ali se stidi srpskog stanovišta, koji bi da odlučuje o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali mu smeta kada Crkva govori jezikom svog istorijskog pamćenja, koji bi da predstavlja Srbe u Crnoj Gori, ali samo pod uslovom da njihovo srpstvo ostane privatna stvar, koji bi da upravlja Republikom Srpskom, ali da neprestano dokazuje da ona nema pravo na sopstvenu političku volju. To je hibridni identitet političke klase koja želi vlast nad srpskim narodom, ali ne želi obavezu prema srpskoj nacionalnoj ideji.“
Euronews Srbija
Prema rečima Đurđeva, zato se isti obrazac prepoznaje u napadima na predsednika Srbije, u pokušajima disciplinovanja Republike Srpske, ali i u stalnim pokušajima da se unutar same Srpske pravoslavne crkve proizvedu političke i regionalne podele.
Povezane vesti
„Danas bi da nam objasne kakva sme da bude Srbija, sutra kakva sme da bude Republika Srpska, prekosutra kakva sme da bude Mitropolija crnogorsko-primorska, Mitropolija bačka ili bilo koja druga eparhija naše Crkve. Na kraju bi stigli do svake parohije, svakog fakulteta, svake škole, svake redakcije i svake državne institucije. Cilj takvog ideološkog mehanizma nije da Srbinu zabrani ime. Cilj je da mu ostavi ime, a oduzme sadržaj.“
Đurđev je naglasio da upravo zbog toga Srpska pravoslavna crkva predstavlja jednu od poslednjih velikih institucija kontinuiteta srpskog naroda.
„Srpska pravoslavna crkva nije nevladina organizacija, nije politička partija i nije mreža regionalnih verskih zajednica koje se mogu prekrajati prema trenutnim političkim potrebama. Ona je jedinstvena Crkva Svetog Save. Od Pećke patrijaršije, preko Karlovačke mitropolije, Cetinja, Bačke, Hercegovine, Bosne i svih srpskih krajeva, ona je vekovima bila čuvar duhovnog i kulturnog jedinstva naroda onda kada nije postojala jedinstvena srpska država.“
„Zato je danas potrebno jasno stati u odbranu jedinstva Srpske pravoslavne crkve i patrijarha srpskog Porfirija. Patrijarh nije predsednik političke stranke niti guverner nečije ideološke provincije. On je prvojerarh naše pomesne Crkve. Mogu postojati različita mišljenja među arhijerejima, sveštenstvom i vernicima, kao što su postojala kroz istoriju, ali niko izvan Crkve nema pravo da te razlike koristi kao polugu za političko drobljenje srpskog duhovnog prostora.“
Đurđev je naglasio da se isto mora reći i povodom pokušaja da se srpski karakter istorije Crne Gore predstavi kao nekakva politička konstrukcija savremenog Beograda.
„Srpstvo u Crnoj Gori nije uvezeno iz Beograda. Ono nije nastalo sa Aleksandrom Vučićem, niti sa bilo kojom današnjom strankom. Njegoš nije čekao dozvolu savremenih evropskih birokrata da bi znao kojem narodu pripada. Sveti Petar Cetinjski nije svoju duhovnu i nacionalnu vertikalu merio istraživanjima javnog mnjenja. Litije nisu bile uvoz srpstva u Crnu Goru, već njegovo istorijsko i duhovno buđenje.“
Euronews Srbija
Povezane vesti
On je dodao da zato odbrana predsednika Srbije Aleksandra Vučića u ovom pitanju nije pitanje partijske pripadnosti, već odbrane prava predsednika Srbije da vodi politiku iz perspektive interesa sopstvene države.
„Aleksandar Vučić nije izabran da bude PR Rusije, ali nije izabran ni da bude PR Evropske komisije, NATO-a, Vašingtona, Berlina, Zagreba ili Podgorice. On je predsednik Republike Srbije. Njegova prva obaveza je Srbija. Kada brani pravo Srbije da sama određuje svoju spoljnu politiku, kada odbija da prihvati da prijateljstvo sa Rusijom predstavlja moralni prestup, kada brani Kosovo i Metohiju i kada govori o položaju srpskog naroda u regionu, on radi ono što se od predsednika jedne suverene države očekuje.“
Đurđev je naglasio da Srbija upravo time brani izvornu evropsku političku tradiciju, jer Evropa nije nastala kao carstvo bezličnih administracija, nego kao civilizacija istorijskih naroda.
„Mi ne prihvatamo lažnu dilemu da moramo birati između srpstva i Evrope. Srbi su evropski narod mnogo pre nastanka današnjih briselskih institucija. Naši manastiri, naše srednjovekovno pravo, naša književnost, naša državnost i naša hrišćanska tradicija deo su evropskog civilizacijskog nasleđa. Evropa bez Srba može postojati kao birokratski pojam, ali ne kao potpuna istorijska i hrišćanska civilizacija.“
Predsednik Srpske lige istakao je da srpska nacionalna ideja XXI veka zato mora biti istovremeno nacionalna, državotvorna, hrišćanska i evropska.
"Nama nije potrebno srpstvo protiv nekoga. Potrebno nam je srpstvo za nas same za opstanak naroda, porodice, jezika, ćirilice, Crkve, kulture, Kosova i Metohije, Republike Srpske i prava Srba u Crnoj Gori i svuda gde žive. To je normalna nacionalna politika kakvu svaki ozbiljan evropski narod podrazumeva kada govori o sebi.“
Đurđev je poručio da je posebno opasna politička klasa koja vlast želi da dobije „na gotovo“ ne gradeći nacionalne institucije i ne preuzimajući istorijsku odgovornost, već dokazujući svoju podobnost centrima moći izvan sopstvenog naroda.
„Lako je dobiti gotovu državu, gotovu Crkvu, gotove institucije, gotovu nacionalnu kulturu i onda sa udobne pozicije objašnjavati narodu da sve ono što su generacije pre nas stvarale treba relativizovati kako bismo bili prihvatljivi nekom drugom. Ali država nije fotelja, Crkva nije politički plen, a narod nije izborna statistika.“
„I zato bih sve te Spajiće i njihove političke dvojnike, od Podgorice do Beograda i Banjaluke, podsetio na Njegoša i na odgovor koji u ‘Gorskom vijencu’ vladika Danilo upućuje Selim-paši:
‘Tvrd je orah voćka čudnovata,
ne slomi ga, al’ zube polomi!
Nije vino pošto priđe bješe,
nije svijet ono što mišljaste;
barjaktaru darivat Evropu –
grehota je o tom i misliti!
Velja kruška u grlo zapadne.’
Taj Njegošev odgovor ne treba čitati kao izdvojenu književnu dosetku, već u istorijskom i civilizacijskom kontekstu u kojem je napisan. To je odgovor predstavniku moćne Osmanske imperije iz perspektive naroda koji je mali po broju, ali koji odbija da prihvati da veličina jedne sile sama po sebi stvara pravo da se raspolaže njegovom slobodom. Njegoševa Evropa ovde nije današnja Evropska unija, već civilizacijski prostor koji se ne može predati osvajačkom barjaku kao plen. Iza tih stihova stoji i istorijsko iskustvo osmanskog prodora koji je zaustavljen pred Bečom opomena da nijedna sila nije večna, da nijedna pretenzija nije bezgranična i da narod koji brani svoju slobodu može postati mnogo veći zalogaj nego što njegova brojnost i snaga na prvi pogled pokazuju.
Upravo je taj princip danas važan. Ne zato što treba praviti banalne paralele između Osmanskog carstva Njegoševog vremena i današnje Evrope, već zato što je Njegoš ostavio univerzalnu političku opomenu da narod nije plen, sloboda nije poklon, a istorijski identitet nije imovina jedne generacije političara kojom ona može raspolagati po sopstvenom nahođenju. Ne može se pokloniti ono što nije vaše lično vlasništvo. Ne može se pokloniti narod, njegova Crkva, njegovo pamćenje i njegovo pravo da ostane ono što jeste. I zato je njegova ‘velja kruška’ i danas tako snažna metafora i upozorenje svakome ko pomisli da se jedan narod, njegova vera i njegova istorijska vertikala mogu lako progutati.“
„Srbija nije ničiji miraz. Republika Srpska nije ničija moneta za potkusurivanje. Crna Gora ima pravo na svoju državnost, ali srpski narod u Crnoj Gori ima jednako pravo na svoje ime, jezik, Crkvu i istorijsko pamćenje. Srpska pravoslavna crkva nije plen političkih projekata. A srpstvo nije privremena ideologija koju će neka generacija političara dekretom ukinuti.“
„Mi želimo mir sa svima. Želimo najbolje odnose sa Crnom Gorom. Želimo saradnju sa Evropom, prijateljstvo sa Rusijom, dobre odnose sa Amerikom, Kinom i čitavim svetom. Ali postoji jedna cena koju Srbija ne sme da plati ni za jedno partnerstvo to je da prestane da bude Srbija. Ko od nas to traži, ne traži saradnju nego kapitulaciju identiteta. A na to ni ova, ni bilo koja buduća generacija Srba nema pravo da pristane“, zaključio je Đurđev.
Komentari (0)