Dragaš: Koliko strateških partnera Srbija može da ima?

Osnivač i direktor Međunarodnog instituta za bezbednost, sa sedištem u Beogradu, Orhan Dragaš napisao je tekst o opcijama koje Srbija ima kada su strateški partneri u pitanju. Tekst prenosimo u celosti:

Ponuda britanskog ambasadora Edvarda Fergusona da London i Beograd pokrenu strateški dijalog dolazi u trenutku kada Srbija treba da odredi kako će sarađivati sa zapadnim državama tokom mandata nove vlade. U intervjuu za „Politiku“ Ferguson govori o razgovorima koji su već bili planirani, pa odloženi tokom izborne kampanje. Sa Sjedinjenim Državama Srbija je prvi krug strateškog dijaloga održala u julu. Smatram da Srbija treba da prihvati britansku inicijativu i da u oba dijaloga uđe sa mnogo više ambicije i preciznosti nego što ih je pokazivala u dosadašnjem predstavljanju svojih strateških partnerstava. 

Ferguson otvoreno govori o razlikama oko Kosova i odnosa prema Rusiji, dok u početnoj fazi posebnu pažnju posvećuje unutrašnjim reformama. Time ostavlja dovoljno prostora da se saradnja razvija i dok važni sporovi traju. Za Beograd je takav pristup koristan jer omogućava da svoje stavove zastupa kroz redovan odnos sa britanskom vladom, uz istovremeni rad na pitanjima u kojima postoje zajednički interesi. Srbija upravo kroz takav odnos može da poveća svoj uticaj na pitanja o kojima se sa Britanijom razilazi. 

Strateški dijalog uspostavlja trajni politički okvir u kojem vlade određuju zajedničke prioritete, poveravaju posao nadležnim institucijama i prate rezultate. Njegov naziv nema unapred propisanu pravnu sadržinu. Obaveze nastaju kroz posebne sporazume, ugovore i odluke, dok sam dijalog omogućava da se o njima razgovara na dovoljno visokom nivou. To ga čini pogodnim i za države koje sarađuju u nekim oblastima, a u drugim imaju ozbiljna neslaganja. Za Srbiju bi važan dobitak bio i pouzdan pristup sagovornicima u Londonu i Vašingtonu kada treba rešiti problem pre nego što postane međunarodna kriza. Takav okvir daje Srbiji priliku da o povezanim interesima pregovara zajedno, pa da svoj doprinos regionalnoj bezbednosti poveže sa zahtevima za pristup kapitalu, tehnologiji i znanju. Za to je neophodno da vlada unapred odredi šta može da ponudi, šta zauzvrat traži i gde bi prihvaćena obaveza ograničila njene buduće odluke. 

Srbija može istovremeno voditi takve razgovore sa više država. Britanija ih vodi i sa Kinom, sa kojom ima razvijene ekonomske odnose i duboka bezbednosna neslaganja. Granice saradnje određuju se prema konkretnom poslu i njegovim posledicama. Trgovina robom, izbor opreme za telekomunikacionu mrežu i razmena poverljivih podataka zahtevaju različite procene rizika. Beograd će tu morati da pokaže sposobnost da razdvoji odnose koje može uspešno razvijati paralelno od obaveza koje se međusobno sukobljavaju. Svaki partner ima pravo da procenjuje kome poverava tehnologiju, podatke i novac, kao što Srbija ima pravo da bira ponudu koja najbolje odgovara njenim interesima. 

Američki dijalog već je pokazao kako to izgleda u praksi. Među rezultatima objavljenim u julu nalaze se energetska saradnja i garancija američke Izvozno-uvozne banke od 50 miliona dolara za razvoj Telekomove mreže pete generacije uz pouzdane dobavljače. Uslov koji se odnosi na dobavljače povezuje finansiranje sa bezbednošću opreme i njenih proizvođača. Izbor tehnologije postaje i izbor uslova pod kojima je novac dostupan. Srbija može nastaviti ekonomsku saradnju sa Kinom, dok će za pojedine projekte morati da odluči koju tehnologiju koristi i čije bezbednosne zahteve prihvata. Takve odluke obično imaju mnogo duže posledice od mandata vlade koja ih donosi. U pregovorima sa Vašingtonom zato treba tražiti da finansiranje prati prenos znanja i osposobljavanje domaćih stručnjaka za upravljanje i održavanje ključnih sistema. Dugoročna korist za Srbiju zavisiće i od toga koliko će američke kompanije uložiti sopstvenog kapitala i preuzeti poslovnog rizika, jer se tako stvara njihov trajniji interes za uspeh projekata i stabilnost zemlje. 

London i Vašington pri tome imaju sopstvene prioritete. Američki interes u konkretnim projektima obuhvata energetiku, tehnologiju i vojnu saradnju. Britanski dokumenti o Zapadnom Balkanu posebnu pažnju posvećuju regionalnoj stabilnosti, organizovanom kriminalu, migracijama i sajber bezbednosti. Kriminalne mreže koje deluju na Balkanu ugrožavaju bezbednost i u britanskim gradovima, a nestabilnost regiona predstavlja širi evropski bezbednosni problem. London ima neposredan interes da te probleme rešava sa Srbijom. Britanski dijalog može imati sadržaj i dinamiku koji odgovaraju tim potrebama, nezavisno od pojedinih američkih poslova i odluka. Posebno bih insistirao da se sa Britanijom dogovore standardi zaštite kritične infrastrukture i provere stručnih sposobnosti ljudi koji je štite, uz zajedničke vežbe odgovora na sajber napade. Vrednost takve saradnje videla bi se u sposobnosti domaćih timova da na vreme otkriju napad, ograniče štetu i održe rad energetskih, bankarskih i komunikacionih sistema, od kojih zavisi svakodnevni život građana. 

Srpska vlada treba da u tom odnosu jasno postavi svoje zahteve i da o njima pregovara sa istom upornošću sa kojom London zastupa svoje interese. Ako se razgovara o suzbijanju organizovanog kriminala, važni su brzina razmene podataka, rad finansijskih istraga i saradnja pravosudnih organa. Ako se razgovara o investicijama, potrebno je znati koji projekti mogu dobiti finansijsku podršku i pod kojim uslovima. Pozivanje na bliskost dve države malo pomaže preduzeću koje čeka odluku ili instituciji kojoj nedostaje podatak potreban za istragu. Britanska spremnost da ulaže resurse i preuzima konkretne obaveze biće jednako važna kao srpska spremnost da sprovede reforme. 

Odnos Srbije prema Kini zahteva posebno pažljivo razmatranje. Kineske investicije, trgovina i sporazum o slobodnoj trgovini predstavljaju ekonomske interese koje svaka srpska vlada mora da uzme u obzir. Njihova vrednost, međutim, ne oslobađa državu odgovornosti da proceni dugoročnu zavisnost koju pojedini posao stvara. Kod fabrike se razmatraju proizvodnja, zaposlenost, tržište i ekološki standardi. Kod komunikacione mreže ili odbrambenog sistema tome se pridružuju pristup podacima, održavanje, rezervni delovi i mogućnost zamene dobavljača. Srbija će sačuvati veću slobodu odlučivanja ako te uslove proverava pre potpisivanja ugovora, dok još ima mogućnost izbora. 

Evropske integracije postavljaju određenije obaveze od bilateralnih strateških dijaloga. Evropska komisija u najnovijem izveštaju ponavlja da sporazumi Srbije o slobodnoj trgovini moraju predvideti prestanak važenja pri pristupanju Uniji. To obuhvata i sporazum sa Kinom. Srbija danas može koristiti njegove trgovinske pogodnosti, uz obavezu da privredu priprema za pravila tržišta kojem namerava da pristupi. Takvu promenu nalaže njen izbor članstva u EU. Razgovori sa Londonom i Vašingtonom mogu pomoći u pripremi pojedinih reformi, ali ne mogu zameniti evropski pristupni proces niti promeniti njegove uslove. 

Prema Rusiji će izbori biti neposrednije povezani sa bezbednošću i sankcijama. Rat protiv Ukrajine određuje britanske i američke procene pretnji, iako se njihove politike ne podudaraju u svakoj odluci. Srbija ima interes da održava diplomatske odnose sa Moskvom i istovremeno zaštiti sopstvenu privredu od rizika koji nastaju zbog ruskog vlasništva, sankcionisanih transakcija ili zavisnosti od jednog izvora energije. Trošak takve zavisnosti snose srpska preduzeća i građani. Pouzdanije snabdevanje i širi izbor dobavljača povećavaju sposobnost Beograda da samostalno odlučuje, uključujući i odluke o budućoj saradnji sa Rusijom. 

Produbljivanje odnosa sa Britanijom i SAD doneće zahteve za većom pouzdanošću upravo u tim oblastima. Ozbiljnija bezbednosna saradnja zavisiće od zaštite poverljivih informacija, dok će finansiranje zavisiti i od toga ko kontroliše kompanije i kome novac na kraju odlazi. To Srbiju vodi ka konkretnim odlukama o nadzoru, vlasništvu i dobavljačima. Očekujem da će se kroz njih menjati deo odnosa sa Rusijom i Kinom, postepeno i nejednako, prema značaju pojedinih sektora. Njihov obim određivaće ono što Srbija želi da dobije od zapadnih partnera i cena koju je spremna da plati za postojeće zavisnosti. Smatram politički neodgovornim da se očuvanje povlašćenog položaja stranog partnera, na štetu srpske privrede, predstavlja kao odbrana srpske suverenosti. Vlast duguje građanima odgovor čiji interes štiti i koliko ih ta zaštita košta. 

Razlika oko statusa Kosova pokazuje koliko je važno precizno odrediti domet strateškog dijaloga. London i Vašington priznaju nezavisnost Kosova, dok je Srbija osporava, a istovremeno postoje zajednički poslovi u energetici, tehnologiji i bezbednosti. Za ozbiljan odnos potrebna je sposobnost da se takvo neslaganje iznese otvoreno i da se zna na koje odluke utiče. Time se izbegavaju i preterana očekivanja od partnerstva i praksa da svaki politički spor zaustavi saradnju u oblastima u kojima obe strane imaju korist. 

Za novu vladu biće posebno važno da takav odnos ostane u institucijama. Dosadašnja praksa prevelikog oslanjanja na lične odnose političkih lidera ostavlja državnu upravu bez dovoljno znanja i odgovornosti za ono što je obećano. Ministarstva moraju znati šta sprovode, parlament šta nadzire, a javnost kakvu korist država očekuje. Tako i promena vlasti postaje predvidljivija za partnere. Vlada zadržava pravo da preispita ranije odluke, uz obavezu da objasni njihove posledice i ponudi održivo rešenje. 

U britanski dijalog Srbija bi trebalo da uđe sa nekoliko preciznih zahteva za energetiku, digitalnu infrastrukturu, investicije i regionalnu bezbednost. Uz njih treba odrediti nadležne institucije, rokove i način provere rezultata. Takva priprema daje Beogradu ozbiljniju pregovaračku poziciju od širokih izjava o prijateljstvu. London bi dobio partnera čije su namere jasne, a Srbija mogućnost da britansku zainteresovanost pretvori u dugoročnu saradnju. I jedna i druga strana imale bi dovoljno osnova da traže objašnjenje kada dogovoreni posao izostane. Srbija pritom ne treba da pristaje na odnos u kojem se njena saradnja podrazumeva, a korist od nje stalno odlaže. Velike sile poštuju i partnere koji umeju obrazloženo da odbiju zahtev, pod uslovom da znaju šta žele i da ono što prihvate zaista izvrše. 

Od vlade očekujem da kroz ove dijaloge obezbedi pouzdanije snabdevanje energijom, bezbednije komunikacije i znanje koje će domaćim stručnjacima omogućiti da tim sistemima upravljaju. Saradnja u sajber bezbednosti treba da osposobi Srbiju da zaštiti energetska postrojenja, banke, bolnice i podatke građana, kao i da održi rad ključnih službi kada su njihovi sistemi pod napadom. Pre potpisivanja svakog sporazuma mora se znati koliko Srbija plaća, na šta se obavezuje i šta može da učini ako strani partner promeni uslove ili uskrati podršku. Inicijativa ambasadora Fergusona  pruža Srbiji priliku da o takvim izborima pregovara unapred, umesto da ih donosi pod pritiskom sledeće krize. Srbija može da razvija odnose sa više velikih sila, ali ne može dugoročno da zasniva svoju politiku na očekivanju da nikada neće morati da bira. Saradnja sa Londonom i Vašingtonom zahtevaće da preispita one poslove sa Rusijom i Kinom zbog kojih rizikuje sankcije ili gubi pristup zapadnim tehnologijama i finansiranju. Očuvanje takvih poslova po svaku cenu značilo bi da Srbija žrtvuje sopstveni razvoj da bi zaštitila ruske i kineske interese.