Kolumna "Kad fazani lete": Učiteljica koja se ponavlja

Verovatno dva najfrekventnija truizma o istoriji su onaj o učiteljici života i onaj o ponavljanju. Istorija je, je li, učiteljica života, a istorija se ponavlja. Učiteljica koja se ponavlja zvuči dosadno, iako je ponavljanje, poslovično, majka znanja. A uprkos svemu ovome, čovečanstvo je puno loših učenika, često nažalost i na pozicijama donosilaca odluka. Tako se, eto, poslednjih nedelja i meseci svako malo pominje Ormuski moreuz i blokada Ormuskog moreuza. Nije retkost ni uvođenje pojma “Ormuska kriza”. A opet, jedva da je iko pokušao da napravi paralelu s krizom koja se u istorijskom smislu nije desila davno, krizom čije je ishodište bilo u istom delu sveta, krizom koja se takođe definisala i opisivala preko jednog geografskog pojma. Jedna aktuelna godišnjica, i to od onih okruglih ili popularno rečeno jubilarnih, sada nam daje dodani povod da se prisetimo Suecke krize.  

Stvar je počela kad su Velika Britanija i Francuska otkazali zajam Egiptu koji je trebao biti iskorišten za gradnju  Asuanske brane. Povod je bio jačanje egipatskih veza sa SSSR-om. Naser, naš budući prijatelj iz Pokreta nesvrstanih, nije želeo da budi puki objekat istorije i doneo je odluku da Egipat nacionalizuje Suecki kanal koji je dotad primarno služio upravo britanskim i francuskim interesima. Datum nacionalizacije je 26. juli 1956, dakle, sedamdeseta godišnjica je prekosutra. Za Veliku Britaniju i Francusku to je bio dvostruki udarac i vrlo konkretno ekonomski i simbolički, kao udar na njihov geopolitički i kolonijalni prestiž kao globalnih sila.

U toj situaciji, a na prostoru bliskoistočne regije, kao logičan britansko-francuski saveznik nameće se Izreal koji svakako ima za cilj da oslabi Egipat i naročito Nasera kao ključnog arapskog i muslimanskog lidera. Otud se stvara i “blok” ove tri zemlje formalno ozvaničen tajnim paktom iz Sevra. Pakt je ispregovaran u Sevru, u Francuskoj, u poslednjoj dekadi oktobra te 1956. Izraelski premijer Ben Gurion tamo se tajno sastao sa francuskim ministrima odbrane i spoljnih poslova, odnosno šefom generalštaba Francuske vojske, kao i britanskim sekretarom za spoljne poslove.

Dogovor je bio da Izrael napadne Egipat preko Sinaja, a da se zatim Velika Britanija i Francuska uključe u sukob kao tobožnji mirovnjaci koji će doći na “teren” da svojim vojskama fizički razdvoje zaraćene strane. Ideja je bila da se Velika Britanija i Francuska predstave kao “neutralni akteri” kojima je samo stalo do mira, a zapravo da se zadrži prethodni status kvo koji im je odgovarao. I pošto nemaju vremena za gubljenje, već četiri dana nakon što je tajni protokol potpisan, Izrael je napao Egipat. I Amerika je u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija predložila rezoluciju kojom se od Izraela traži da prekine invaziju, ali su Velika Britanija i Francuska uložile veto.

Ove dve zemlje traži deeskalaciju i od Egipta i od Izraela. Kad Egipat odbije, oni se pridružuju Izraelu u napadu na Egipat. Tadašnji američki predsednik Ajzenhauer, međutim, nije baš bio sklon da hladnoratovsku dinamiku određuju Velika Britanija i Francuska i odlučio je da pokaže ko je pravi gazda Zapada.

A uprkos ključnom geostrateškom rivalitetu, u ovoj konkretnoj situaciji interesi SAD i SSSR su mogli da se usklade što je urađeno, a što danas zvuči fantastično, preko UN-a. Prvi put se formiraju mirovni snage pod pokroviteljstvom UN-a koje razdvajaju zaraćene strane. Suecki kanal ostaje pod egipatskom kontrolom i Naser je heroj ne samo Egipta, nego celog arapskog, pa i muslimanskog, pa i kolonizovanog sveta, trećeg sveta, skoro bi se moglo reći.

Velika Britanija i Francuska se suočavaju sa svojom stvarnom snagom u novim globalnim okolnostima, a kao jedine supersile se potvrđuju Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez. Nekoliko meseci kasnije, SSSR će svoju dominaciju u (istočno)evropskom dvorištu pokazati i dokazati i u Mađarskoj. Tako to zna biti u istoriji, slaže se slagalica.  

Kao posledica Suecke krize, u januaru naredne godine formira se takozvana Ajzenhauerova doktirna po kojoj će Amerika da zašttiti svaku bliskoistočnu zemlju koja zatraži pomoć nakon eventualnog napada neke komunističke zemlje. Takođe, odobrene su velike američke finansijske injekcije bliskoistočnim režimima, a zarad borbe protiv komunizma iznutra.

Sovjetski Savez je, međutim, takođe ojačao svoju poziciju između ostalog i time što je zauzeo mesto koje su prethodno trebali da imaju Velika Britanija i Francuska, a u projektu finansiranja Asuanske brane. Ipak, Naser nije želeo da se potpuno potčini Sovjetima i to je bila srž njegove motivacije u osnivanju Pokreta nesvrstanih nekoliko godina kasnije.  

Vodeći geopolitički umovi na Zapadu aktuelnu situaciju sa blokadom Ormuskog moreuza već su nazivali “Američki Suec”. Na neki način, sve što se dešava sada na potezu Vašington - Teheran, sa sve izraelskim proksijem, neobično podseća na situaciju od pre sedam decenija, samo sa promenjenim igračima.

Model je ili isti ili jako sličan. Ako je 1956. praktično ozvaničena nova hijerarhijska lista supersila, ovaj put bi moglo da dođe do (još jedne) potvrde novog statusa Kine. I dok bi preterano bilo reći da Americi preti ono što se posle Suecke krize desilo Velikoj Britaniji i Francuskoj, nije loše imati na umu tu pouku. Uostalom, baš je jedan pesnik ovdašnji imao amandman na latinsku poslovicu, rekavši da se istorija ne ponavlja, ali da se rimuje.