Kolumna "Kad fazani lete": Sto godina Mela Bruksa

Pre nekoliko meseci Dejvid Ransiman je objavio izvrstan esej o demografiji koji započinje zvaničnim i javno dostupnim podacima iz japanskog Ministarstva zdravlja. Iz nekog razloga, oni svake godine objave koliko je državljana Japana prethodne godine proslavilo stoti rođendan, Kad je ta praksa počela, 1963. godine, bilo ih je 153. Posle 18 godina, bilo ih je oko hiljada, a 1998. - deset hiljada. 2024. godine, brojka je dosegla skoro punih 100.000. U  nekoliko poslednjih godina, u Japanu se godišnje proda više pelena za odrasle, nego pelena za bebe.  

Ransimanu je ovo šlagvort za razmatranje o demografiji. Iz perspektive esejiste, to je verovatno najlogičnija moguća razrada. Opet, iz perspektive beletriste sve su to mogući romani. Andrić je, beše u pismu Tugomiru Alaupoviću, napisao kako sa svakom starom ženom  biva zakopana  jedna istorija. Vredi to valjda i za muškarce, valjda za sve koji ostvare bregovićevski ideal: Doživjeti stotu.  

Prekosutra, na Vidovdan, Mel Bruks puni sto godina. Pamtim da je nedavno, u jednoj epizoda našeg Euronews podkasta “Teška priča”, Filip Rodić pomenuo da voli njegove filmove. Ima tu nečeg generacijskog. Za mnoge među formiranim sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, Bruksovi filmovi su skoro sinonim za komediju. U Americi postoji običaj da kad se nekom građaninu bliži stoti rođendan, njegova rodbina, komšija i prijatelji mogu poslati zvaničnu aplikaciju Beloj kući da slavljeniku aktuelni predsednik potpisanom čestitkom poželi sve najbolje povodom punog stoleća života. Što se Bruksa tiče, o njegovom stotom rođendanu zna mnogo više ljudi od rodbine, komšija i prijatelja, pa mu Tramp možda čestita svakako. Uostalom, kad se Tramp pojavio na političkom nebu, prve Bruksove reakcije bile su pozitivne, makar i u ponešto ironičnom registru. Dok se još borio za svoju prvu republikansku predsedničku nominaciju pre više od deset godina, Bruks je rekao da je Tramp “zlatni rudnik” za komičare i da se nada da neće odustati. Kasnije je, međutim, uvideo da je vrag, kako se to kaže, odneo šalu. Za ljude koji su život i karijeru posvetili humoru i smehu valjda je posebno porazno kad vide da je ono što je njima bila tek komedija, postalo brutalno realistična stvarnost. Otud je u oktobru 2020, kad je već imao devedeset i četiri godine, Mel Bruks prvi put u životu, direktno i eksplicitno, javno podržao nekog političara. Bio je to Džo Bajden. Bruks mu je tada, mogli bismo reći, bio srećan; tada je pobedio. Četiri godine kasnije, Bruksov “zlatni rudnik” se vratio u Belu kuću. Nikome nije bilo smešno.  

Pisaće se o Bruksu ovih dana iz raznih perspektiva, a u Beogradu je valjda logično da se piše iz ovdašnje. A Bruks je pre šezdesetak godina u Beogradu i tadašnjoj Jugoslaviji snimao fim “Dvanaest stolica” prema istoimenom romanu Iljfa i Petrova. Ima nečeg signifikantnog već i u tome da jedan veliki američki mejnstrim režiser, u jeku Hladnog rata, snima film po romanu, humorističkom klasiku iz SSSR-a, pisaca koji zapravo nisu bili disidenti. Opet, koliko god da je u političkom smislu, dvadeseti vijek bio obeležen američko-sovjetskim (ili američko-ruskim) sukobom, između dve kulture uvek su postojali duboki afiniteti. Skoro paradigmatična ilustracija je status Čehova u Americi, odnosno  Hemingveja u Rusiji. A kad se takav film već snima, logično je da se snima u Jugoslaviji: socijalističkoj zemlji amerikanizovane (pop) kulture. Uz asistenciju Bate Čengića, Bruks je sa ekipom prošpartao Jugoslaviju od severa do juga, od Subotice do Dubrovnika, sa bazom u beogradskom studiju u Košutnjaku. Govorio je da njegovo rusko-jevrejsko poreklo čini da se u Jugoslaviji oseća kao kod kuće.  

Film je dobro prošao i tržišno i kod kritike, a Bruks je sam istakao da ga smatra jednim od tri svoja najbolja filma i da je ponosan na njega. Famoznih “Dvanaest stolica” su dvadesetak puta adaptirane za film, a ovo je jedna od najslavnijih ekranizacija. A sam roman “Dvanaest stolica” vraća nas zapravo na stanje današnjeg sveta i na tu trajektoriju Bruksovog odnosa prema Trampu od smeha i pozitive do sive realnosti. Kliše je već da “Dvanaest stolica” izlaze iz brazde koju je zaorao Nikolaj Gogolj “Mrtvim dušama”. Čuvena je anegdota da je pre objavljivanja, Gogolj dao rukopis Puškinu na čitanje. Puškin se navodno na prvim stranicama glasno smejao, pa se smejao i dalje dok je čitao, ali sve ređe, dok je pred kraj knjige već bio sasvim ozbiljan. “Kako je Rusija tužna,” rekao je, kažu, posle čitanja cele knjige.  

Humor je odličan ventil i odlična terapija za, kako se to kaže, očuvanje mentalnog zdravlja, ali nije nužno efektivno političko oružje. Ako je neko bio velemajstor operativne politike, bio je to Staljin. Uklonio je gomilu pesnika i pisaca sa “tragičnim osećanjem života”, dok su Iljf i Petrov uživali u slavi i ogromnim tiražima, makar nam danas njihov humor deluje neobično subverzivno, Mel Bruks zna da dobar humor bez problema prelazi političke granice, a da svoju političku agendu, ako je imaš, zastupaš kroz druge kanale. Uostalom, u godini Bruksovog rođenja, u Moskvi je Mejerhold postavio svoju famoznu verziju Gogoljevog “Revizora”, ali nije uhapšen i suđen nakon pozorišne predstave, te ili bilo koje druge, nego trinaest godina kasnije nakon govora koji je održao dok je u publici bio i notorni tužilac Višinski. 1940. je pogubljen, a 1955. rehabilitovan. Ali čemu zapravo na kraju teksta o stotom rođendanu velikog filmskog režisera komedija podsećanje na jednog od najvažnijih pozorišnih režisera svih vremena, kad naše pozorišne i filmske zvezdetine znaju da nikad i nigde nije bilo gore nego ovde i sada?