Kolumna "Kad fazani lete": Dan kad je fudbal umro i noć kad je vaskrsao

Famozna pesma Dona Meklina koja mlađim generacijama priziva serijal tinejdžerskih komedija koji je vaspostavio jednu od najčuvenijih skraćenica našeg vremena refrenski ponavlja stih "Dan kad je muzika umrla". Stih se odnosi na vrlo konkretan dan, 3. februar 1959, kada su u avionskoj nesreći poginuli Badi Holi, Riči Valens, Džej Pi Ričardson i pilot Rodžer Piterson. Setio sam se tog stiha 5. jula 2026. kad je FIFA praktično donela odluku da retroaktivno poništi crveni karton američkom fudbaleru Folarinu Balogunu omogućivši mu tako da zaigra za svoju reprezentaciju na utakmici osmini finala protiv Belgije. Pomislio sam, naime, evo, danas je dan kad je fudbal umro. I čak sam se osetio pomalo - samokritično. Jer smetalo mi je kad su mnogi još uoči prvenstva govorili kako to više nije to, kako su komercijalizacija i politizacija ovaj put otišli predaleko. I nije da nisam posve imao sluha za tu argumentaciju, samo mi se činilo da sve te stvari ipak nisu potpuno bez presedana, ako napravimo komparativnu analizu sa brojnim ranijim svjetskim prvenstvima, pa tome pridodamo koliko se sve u svijetu u međuvremenu promenilo.  

Podsetimo, pošto je nedugo uoči prvenstva počela agresija Amerike i Izraela na Iran, kao probni balon je puštena ideja da, eto, umesto Irana na prvenstvu učestvuje višestruki svetski prvak Italija koju je u poslednjoj utakmici baraža eliminisala Bosna i Hercegovina. Italijani su, uostalom vrlo dostojanstveno, sa indignacijom odbacili samu ideju. Pa je predsednik FIFA-e Đani Infantino Donaldu Trampu uručio nekakvu nagradu za mir?! Pa su Omara Artana, vrhunskog afričkog sudiju, najpre satima držali na aerodromu, a zatim ga deportovali. Pa su odlučili da ekipa Irana ne sme da boravi na američkom tlu dok prvenstvo traje, nego da dolazi uoči utakmice i odlazi kad utakmica završi. Takođe je, iz razloga mogućnosti da se u televizijske prenose ubaci novi blokovi reklama, svaka utakmica operativno podeljena u četiri četvrtine umesto u dva poluvremena pošto se na polovini svakog poluvremena pravi obavezna "pauza za osveženje". Dakle, nije reč o klimatskim uslovima, vrućinama, slobodnoj sudijskoj proceni i tako dalje i tome slično, nego o pravilu koje važi na ovom prvenstvu, a koje je uvedeno bez, što bi se reklo, javne rasprave.  

I kažem, sve to još inekako do momenta kad FIFA suspenduje Balogunov crveni karton koji mu je razložno pokazan nakon starta nad igračem Bosne i Hercegovine u šesnaestini finala, starta kakvog sportski novinari s razlogom nazivaju krvničkim. Da stvar bude gora, tome su prethodile javne izjave visokih američkih znaničnika poput Marka Rubija u kojima su kritikovane odluke fudbalskih sudija (?!), kao i, prema mnogim izveštajima, direktni telefonski pozivi Donalda Trampa na broj Đanija Infantina. Nekakav Disciplinski komitet se pozvao na nekakav Član 27 da bi pronašao proceduralni razlog da ispuni želju Donaldu Trampu.  

Reakcije takozvane javnosti bile su prilično unisone u osudi ovakve odluke. Poneki idealista je čak pozivao i na bojkot nastavka Prvenstva, ali to je, naravno, bilo nerealno. Da se razumemo, ovo je zaista bio primer poslovične kapi koja je prelila čašu. Neke prethodne situacije su verovatno pojedinačno gledano bile i gore, ali ovde nedostatak elementarnog poštenja jednostavno bio previše očigledan. Bilo je i skormnijih idealista koji su od američkog selektora Maurisija Početina, kao nesumnjivog "čoveka fudbala", očekivali da možda Baloguna ostavi na klupi, kao što su u dvobojima u devetnaestom veku neki časni duelisti znali da pucaju u vazduh, ali nema više tog osećanja za čast. Balogun je, naravno, bio u prvom timu i započeo je meč.  

I onda je fudbal kao igra pokazao svoju žilavost. Dobro, po imenima Belgija svakako jeste jača ekipa, ali ne nužno i mnogo jača. Zatim, Amerika igra na svom terenu. I što u reprezentativnom fudbalu nije posve nevažno: Amerika gori od vrućeg, najvrelijeg, patriotizma, dok je Belgija jedna od onih zemalja gde je patriotizam u najboljem slučaju mlak, da ne kažem - ustavni. Međutim, baš ovakve nepravde za ekipe koje su njima pokušavaju staviti u nepovoljniji položaj mogu delovati kohezivno. Pa se desilo da je Belgija zaista nadigrala Ameriku, kao niko dosad na ovom prvenstvu trijumfovavši na kraju sa 4:1. Gosti su poveli u prvih deset minuta, domaći su izjednačenjem posle pola sata igre, kako se to kaže, vratili nadu, ali im je i ta nada počela da tone već dve minute kasnije kad Belgija daje drugi gol. Kad u prvoj trećini drugog poluvremena postigne i treći, praktično je svima jasno da će Amerika, kao i ostali domaćini, Kanada i Meksiko, ostati "stopirana" među šesnaest najboljih, ne dospevši među osam.  

Opšte je mesto priča kako ovaj fudbal ("soker") nije tradicionalno američki sport i kako ga Amerikanci ne razumeju. Kao u svakom stereotipu, i tu ima neke istine. Međutim, jednu od najlepših popkulturnih posveta fudbalu napravili su, naravno, Amerikanci. Mislim, dakako, na film "Beg u pobedu" Džona Hjustona iz 1981, sa Silvesterom Staloneom, Majkl Kejnom, Peleom i Bobi Murom, između ostalih. (S predloškom je veze imao i čovek po imenu Đorđe Miličević, ali to bi već bila druga priča.) Ne treba ići predaleko sa poređenjem, u filmu je ulog mnogo veći, ali jedna stvar je slična, igra je igra i igra ima svoju logiku. Zato je fudbal mogao da vaskrsne i kad su se birokrate urotile da ga ubiju.