Zašto udruženi spašavamo više života?

Kada govorimo o zdravstvu, često govorimo o pojedinačnim dostignućima. O novoj terapiji, preciznijoj dijagnostici, savremenijoj tehnologiji, znanju lekara ili boljoj organizaciji sistema. Svako od tih dostignuća ima svoju vrednost. Ipak, ono što sam tokom godina naučila jeste da najveće promene gotovo nikada nisu rezultat samo jednog od njih.

U zdravstvu niko ne može sam.

Put pacijenta prolazi kroz mnogo ruku, odluka i institucija. Od prvog simptoma i pregleda, preko dijagnoze, laboratorije i terapije, do praćenja lečenja. Na svakom tom koraku nalazi se neko čije znanje, brzina ili odluka mogu da utiču na ono što će se dogoditi dalje. Upravo zato kvalitet zdravstvene zaštite zavisi i od toga koliko su svi ti delovi spremni da rade zajedno.

Verujem da je to jedna od najvažnijih lekcija savremene medicine. Možemo imati izuzetnu nauku, nove terapijske mogućnosti i tehnologiju kakvu pre nekoliko decenija nismo mogli ni da zamislimo. Njihova puna vrednost vidi se tek kada dođu do pacijenta na vreme i kada sistem zna kako da ih primeni. Za to je potrebno partnerstvo.

Potrebni su lekari koji najbolje razumeju kliničke potrebe pacijenata. Potrebne su zdravstvene institucije koje stvaraju uslove da dobra rešenja postanu dostupna. Potrebni su istraživači i akademska zajednica koji pomeraju granice znanja. Potrebna su udruženja pacijenata koja nas podsećaju kako zdravstveni sistem izgleda sa druge strane ordinacije. Potrebna je i industrija koja može da donese znanje, inovacije, podatke i iskustva iz različitih zdravstvenih sistema.

Kada svako od njih posmatra samo svoj deo puta, lako se izgubi šira slika. Kada počnemo da razgovaramo, razmenjujemo znanje i zajedno tražimo rešenja, menjaju se i mogućnosti koje imamo pred sobom.

Partnerstvo u zdravstvu zato za mene nikada nije bilo pitanje forme. Ono podrazumeva spremnost da slušamo jedni druge, čak i kada polazimo iz različitih pozicija. Da otvoreno govorimo o tome gde sistem funkcioniše dobro, a gde postoje prepreke. Da ne donosimo odluke na osnovu pretpostavki o potrebama drugih, već zajedno sa ljudima koji te potrebe najbolje poznaju.

Ponekad se najveći pomaci upravo tu i dogode. Ne moraju uvek početi velikom reformom ili velikim projektom. Mogu početi razgovorom između ljudi koji su prepoznali isti problem iz različitih uglova. Jednom odlukom da se određeni proces učini bržim. Razmenom podataka koja će pokazati gde pacijenti gube dragoceno vreme. Programom koji će lekarima omogućiti dodatno znanje. Dogovorom da se rešenje koje se pokazalo dobrim ne zadrži kao izolovan primer, već postane dostupno većem broju ljudi.

Promo/Nebojša Babić

Takve promene možda nisu uvek najvidljivije, ali pacijent oseća njihovu vrednost. Tokom 35 godina prisustva kompanije Roche u Srbiji imala sam priliku da vidim koliko su upravo takvi odnosi važni. Trideset pet godina lako je svesti na broj. Za mene taj broj mnogo više govori o poverenju koje se gradi korak po korak, razgovor po razgovor, kroz zajedničke odluke, izazove i odgovornost prema ljudima zbog kojih zdravstveni sistem postoji.

Kao deo globalne kompanije koja više od 130 godina radi u medicini, imamo mogućnost da pratimo kako se zdravstveni sistemi širom sveta menjaju i da učimo iz različitih modela. Međutim, lokalni kontekst uvek ostaje presudan. Rešenje koje funkcioniše u jednoj zemlji ne može se jednostavno preneti u drugu. Potrebno je razumeti potrebe pacijenata, mogućnosti sistema i ljude koji u njemu svakodnevno rade.

Zbog toga znanje dobija pravu vrednost tek kada se deli.

Pred zdravstvom su danas izazovi koji su previše složeni da bi ih rešavala jedna institucija ili jedna kompanija. Stanovništvo stari, hronične bolesti postaju sve veće opterećenje, medicina postaje preciznija, a nove mogućnosti istovremeno otvaraju pitanja dostupnosti, finansiranja i održivosti. Te odgovore možemo pronaći samo ako za istim stolom imamo različite perspektive.

Kako to izgleda kada partnerstvo zaista zaživi u praksi, najbolje pokazuje primer lečenja multiple skleroze (MS) u Srbiji. Pre samo šest godina, situacija je delovala gotovo bezizlazno: preko 90% pacijenata bilo je bez ikakve terapije. Nismo pristali na to da to bude naša realnost. Udružili smo snage – udruženja pacijenata, vodeći srpski neurolozi, državne institucije i naši partneri iz industrije. Promenili smo strategiju, skratili vreme od dijagnoze do lečenja na manje od 40 dana, decentralizovali mrežu sa 5 na 18 MS centara i omogućili da danas blizu 7.000 ljudi dobija savremene terapije o trošku države.

Kruna tog zajedničkog rada stigla je sa najveće svetske pozornice – na kongresu ECTRIMS, napredak Srbije je zvanično prepoznat kao jedan od najvećih ekosistemskih pomaka u lečenju MS-a u svetu.

To nisu samo brojke. To su sačuvani životi, planirane porodice i hiljade mladih ljudi koji danas žive bez straha. Pokazali smo da kada stavimo pacijenta u centar svega što radimo i udružimo znanje, prepreke nestaju.

I ako je pacijent razlog zbog kojeg sedimo za tim stolom.

Možda upravo zato, posle toliko godina rada u zdravstvu, sve više verujem u jednostavnu stvar. Najvažniji rezultat partnerstva ne meri se brojem projekata koje smo zajedno realizovali. Meri se onim što je zbog te saradnje postalo bolje za nekoga ko čeka dijagnozu, terapiju ili još jednu priliku za kvalitetniji život.

Kada kažemo da smo na strani života, to za mene upravo znači da znanje ne čuvamo samo za sebe. Da probleme ne pokušavamo da rešavamo svako u svom delu sistema. Da gradimo međusobno poverenje dovoljno snažno da možemo zajedno da donosimo i teške odluke.

Jer, u zdravstvu ono što možemo sami ima svoje granice.

Ono što možemo zajedno često ih pomera.

I upravo zato udruženi možemo da spasimo više života.