"Postoje stvari za koje vredi umreti": Neverovatno putovanje čoveka koji se vraća kući posle 28 godina pešačenja svetom
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Bivši britanski padobranac Karl Bušbi proveo je gotovo tri decenije pokušavajući da peške obiđe svet i vrati se u rodni Hal.
Na put dug oko 58.000 kilometara krenuo je 1998. godine iz Punta Arenasa, na jugu Čilea, a do cilja je stigao preko Južne i Severne Amerike, Azije i Evrope. Usput je preživeo ekstremne vremenske uslove, bolesti, oružane pretnje, hapšenja i susret s polarnim medvedom. Preplivao je i Lamanš, a kada se vrati kući, trebalo bi da postane prvi čovek koji je neprekidno pešačio preko sveta kroz 29 država, bez korišćenja prevoza za napredovanje na svojoj ruti.
Prema prvobitnom planu, putovanje je trebalo da traje 12 godina. Umesto toga, potrajalo je 28, a Bušbi je, posle preplivavanja Lamanša, konačno nastavio poslednju etapu ka Halu.
"Stvarni svet" je, kaže, krivac što je toliko probio rokove.
"Ne možete da predvidite finansijske krize, pandemije, zabrane izdavanja viza, ratove i birokratiju sa kojom morate da se nosite. Trebalo je 28 godina zbog pravila i zato što smo odbili da pravimo kompromise oko rute", rekaoje Bušbi za Guardian.
Ta množina kojom se često služi dok pripoveda o svojoj avanturi, odnosi se na njega i "Zver", kolica za golf u kojima je nosio opremu za preživljavanje, hranu i druge potrepštine. Prva verzija izdržala je tri godine, dok je druga, napravljena u Nikaragvi, služila narednih 25.
Pravila ekspedicije bila su jednostavna: nije smeo da koristi prevoz kako bi napredovao duž planirane rute i nije smeo da se vrati kući dok je ne završi peške. Kada bi ga okolnosti primorale da napravi pauzu ili zaobilazak, mogao je da koristi prevoz, ali je morao da nastavi tačno tamo gde je stao.
Do danas je prešao oko 58.000 kilometara, daleko više od obima Zemlje na ekvatoru. Bio je i deo prvih ekspedicija koje su u moderno doba peške prešle Beringov moreuz i preplivale Kaspijsko more.
Od vojske do životne misije
Bušbi je danas 57-godišnjak snažne građe, daleko drugačijeg izgleda od mršavog mladića duge kose koji je 1998. krenuo na put. Tada je toliko ličio na Kurta Kobejna da se pojavila i šala da je frontmen Nirvane zapravo živ i da pod pseudonimom Karl Bušbi peške obilazi svet.
"Svi govore: ako pešači već 28 godina, zašto izgleda tako debelo? Ali najveći deo vremena jedem na benzinskim pumpama i u burger-barovima, sedim po tri meseca čekajući vizu, starim i jedem keksiće i kolačiće", kaže on.
Odrastao je u vojničkoj porodici. Otac Kit proveo je 24 godine u britanskoj vojsci i bio veteran SAS-a, dok je i njegov mlađi brat postao vojnik. Školovanje mu je, međutim, bilo teško iskustvo. Zbog nedijagnostikovane disleksije smatrali su ga glupim, a školu je napustio sa 16 godina bez kvalifikacija i pridružio se omladinskom padobranskom puku.
Čak pet puta pokušavao je da položi zahtevnu vojnu obuku poznatu kao P Company. Mnogi su ga zbog toga ismevali, ali on nije odustajao.
"Jednostavno ne puštam. Pomalo sam kao rotvajler", kaže Bušbi.
Tokom službe u Severnoj Irskoj oženio se i dobio sina Adama. Pet godina kasnije brak se raspao, a njegova supruga se vratila u Belfast s njihovim detetom. Zbog tadašnjih ograničenja za pripadnike vojske, Bušbi je praktično bio odvojen od sina.
Istovremeno je osećao nezadovoljstvo vojnom karijerom. Nije bilo mnogo akcije, a on je žudeo za izazovima.
Murat Sengul / AFP / Profimedia
"Nismo bili angažovani. Ništa se nije dešavalo. Bio sam jedan od onih ljudi koji su tražili druge izazove u životu. Svi smo bili razočarani zbog nedostatka akcije, zbog onoga što Kinezi nazivaju 'bolešću mira'. Teško je održavati vojsku u borbenoj spremnosti kada nema ničega da se radi. Kao mlad vojnik, spreman si za borbu, a završiš u Severnoj Irskoj čuvajući kapiju iz dana u dan. To baš i nije privlačno", kaže avanturista.
Želja za velikim pešačkim putovanjima postojala je još od detinjstva. Prelomni trenutak dogodio se kada je za rođendan dobio čestitku od oca u kojoj se pominjala mogućnost da grupa pripadnika SAS-a peške pređe put od Londona do Njujorka. Bušbi je pogledao mapu sveta, povukao liniju od Velike Britanije preko Evrope i Azije do Beringovog moreuza, a zatim je produžio sve do krajnjeg juga Južne Amerike.
Nije imao iskustva u takvim poduhvatima, a u početku nije znao ni koliko je prelazak Beringovog moreuza komplikovan. Ipak, godinama je proučavao geografiju, fiziku i matematiku kako bi osmislio rutu i pripremio ekspediciju.
"Niko to nije shvatao ozbiljno kada bih rekao da želim da peške obiđem svet. Reakcija je bila: 'Karl je opet dobio neku potpuno ludu ideju da provede 12 godina hodajući po svetu. Važi, kako da ne.' Tako su reagovali svi redom, a to je samo dolivalo ulje na vatru. Posmatrao bih mapu i zamišljao kakav bi to život bio. Nisam mogao da odustanem od te ideje", kaže Bušbi.
Na odluku je uticao i snažan osećaj prolaznosti života. Bio je strastveni ljubitelj trčanja, a propuštanje treninga izazivalo mu je napade anksioznosti, zbog čega je potražio pomoć psihologa.
"Smrt sam shvatao veoma ozbiljno. Umireš. Imaš samo jedan život. Šta ćeš uraditi sa njim? To me je duboko pogađalo", kaže on.
Znao je da bi zbog ekspedicije mogao da propusti veliki deo odrastanja svog sina, ali je verovao da bi ostvarivanje tako velikog cilja jednog dana moglo da mu znači više od njegovog ostanka kod kuće.
"To je bila teška odluka. Ali pokušao sam da je opravdam pitanjem: kako mogu da budem vredan svom sinu? Da li ću mu više značiti ako ostvarim nešto ovakvih razmera?", kaže Bušbi.
Ljubaznost stranaca u najtežim trenucima
Prvog novembra 1998. krenuo je iz kuće svoje majke sa svega 500 dolara ušteđevine i bez znanja španskog jezika. Ubrzo se suočio s nemilosrdnim uslovima Patagonije: snažnim vetrovima, visinskom bolešću, problemima s disanjem i glađu. Morao je da promeni prvobitnu rutu, pređe Ande i krene prema obali.
Uprkos teškoćama, upravo su ga ljudi koje je sretao na putu uverili da svet nije onakav kakvim ga je ranije zamišljao. Siromašne porodice delile su s njim hranu, vozači su mu ostavljali vodu i voće, a pojedini ljudi prelazili su stotine kilometara samo da bi mu doneli namirnice.
Posebno pamti prolazak kroz čileansku pustinju Atakama, jednu od najsuvljih oblasti na svetu. Vozači kamiona i autobusa viđali su ga iz dana u dan i postepeno postali njegova neformalna mreža podrške.
"Dvanaest godina u vojsci ne daje vam priliku da vidite najbolje od čovečanstva. Ali ljubaznost potpunih stranaca... Uvek kažem da je 99,999 odsto ljudi koje sam upoznao predstavljalo ono najbolje što čovečanstvo može da ponudi. U svakoj zemlji bilo je isto", ističe putnik.
Na nišanu i na ivici smrti
Nisu, međutim, svi susreti bili tako dobri. U Kolumbiji se našao usred sukoba pobunjenika, paravojnih grupa, trgovaca drogom i obaveštajnih službi. Kao plavokosi stranac, bio je posebno upadljiv.
Uprkos opasnosti, zaljubio se u zemlju i u Katalinu, građevinsku inženjerku iz Kolumbije, s kojom je proveo sedam godina. Njihova veza nije izdržala nestabilnost života na putu i probleme s vizama.
"Na kraju ju je jedna energetska kompanija angažovala u Španiji i tamo je upoznala nekog drugog", priseća se Bušbi.
Sky News / YouTube Screenshot
Potom je morao da pređe Darijenski prolaz, oko 97 kilometara dugu oblast guste prašume, močvara i planina između Kolumbije i Paname. Reč je o jedinom prekidu Panameričkog puta, a područje je godinama bilo poznato kao utočište naoružanih grupa.
Da bi ostao neupadljiv, oblačio se kao skitnica, a mape, kompase i lekove skrivao je u odeći. Ponekad je plivao niz reke na leđima, pokušavajući da se stopi s plutajućim otpadom.
Nekoliko puta našao se na nišanu, ali je uglavnom uspevao da smiri one koji su ga zaustavljali, oslanjajući se na poznavanje jezika i dokumentaciju o svom putovanju.
"Samo se smešiš i smiruješ situaciju. Ne ljutiš se. Jedan osmeh može mnogo da uradi. Smiruj, smiruj, izbegavaj sukob i sve će biti u redu", kaže on.
Između 2002. i 2005. prošao je kroz Sjedinjene Države i stigao do Aljaske. Pred njim je bio prelazak Beringovog moreuza, dugog oko 82 kilometra, gde se led neprestano lomio, topio i ponovo stvarao. Sa francusko-američkim avanturistom Dimitrijem Kiferom krenuo je u poduhvat za koji nijedan od njih nije imao iskustva u arktičkim uslovima.
Ekipa BBC-ja koja je snimala ekspediciju povukla se kada je putovanje postalo previše opasno. Bušbi je, međutim, bio odlučan da nastavi.
"Neki će misliti da je ovo smešno. Neki da je neodgovorno. Neki će razumeti kako se osećam. Postoje stvari za koje vredi umreti", kaže on.
U jednom trenutku led se polomio pod njihovim sankama, teškim oko 90 kilograma, koje su završile u ledenoj vodi. Gubitak zaliha značio bi gotovo sigurnu smrt od gladi ili hipotermije na temperaturama od minus 30 stepeni. Uspeli su da izvuku natopljenu opremu na čvrst led pre nego što su je odnele pokretne sante.
Suočili su se i s polarnim medvedom.
"Pokušali smo da ga oteramo. Imali smo samo signalne rakete, a bile su potpuno beskorisne. Na kraju smo polako krenuli prema njemu. Zaustavio se i gledao nas. Da je hteo da nas napadne, bili bismo mrtvi. Nije bilo bega. Ustao je na zadnje noge da nas bolje osmotri i izgledalo je kao da raste ka nebu. Kao prokleti neboder. Bilo je zastrašujuće. Ogromni su. Nestvarno ogromni", kaže Bušbi.
Medved je na kraju otišao, a njih dvojica su, posle 14 dana, uspela da stignu na drugu stranu moreuza, neposredno pre nego što bi ostali bez hrane.
Ipak, prelazak nije označio kraj nevoljama. U Sibiru su uhapšeni pod sumnjom da su špijuni, optuženi i osuđeni, a pretila im je kazna od najmanje pet godina zatvora. Na kraju su ruske vlasti odlučile da ih deportuju nazad na Aljasku.
Problemi s vizama i ekstremni vremenski uslovi kasnije su ga godinama sprečavali da nastavi kroz Rusiju. U kineskoj provinciji Sinđang dobio je policijsku pratnju kroz strogo nadziranu oblast, jer su i tamo sumnjali da je špijun.
Ljubav koja nije mogla da čeka
Opasnosti i birokratske prepreke nisu bile jedino što je Bušbi gubio tokom ekspedicije. Mnogo teže padali su mu raskidi i godine razdvojenosti od žena koje je voleo.
U Mongoliji je upoznao Japanku Riku, s kojom je bio tri godine. Kada je počela pandemija, on se vratio u Meksiko, gde je život bio jeftiniji, dok je ona živela na Novom Zelandu.
"Našla je drugoga jer smo godinama bili razdvojeni. To je najteži deo ovog putovanja", kaže Bušbi.
Da li je ikada razmišljao da ljubav stavi ispred ekspedicije?
"Ne. Misija je na prvom mestu", odgovara. "Ako pogledate moje dnevnike iz Hala, videćete da pišem kako ću se zaljubiti, kako ću nastaviti dalje i kako će me to na kraju povrediti. Sve je bilo zapisano unapred. Bilo je prorečeno".
Ipak, danas više ne govori o ekspediciji kao o poduhvatu koji je ostvario sam.
"Danas to govorim iz poštovanja prema svima koji su učestvovali u ovom putovanju. Dugujem mnogo svetu. Nemojte misliti da sam ovo postigao sam. Nikada nisam bio samo ja. To je priča o 'nama'. 'Mi' smo me prebacili preko Lamanša do ove plaže u Dovru. Ja i mreža podrške kakvu niko nema. Nekada sam iza sebe imao samo vojsku. Danas iza sebe imam ceo svet", kaže Bušbi.
Cena ostvarenog sna
Ne krije da je njegova odluka imala posledice po porodicu. Kada je krenuo na put, znao je da se neće vratiti čak ni ako mu jedan od roditelja umre dok je odsutan. Nije došao kući ni kada je njegov sin Adam zamalo poginuo u saobraćajnoj nesreći na motociklu. Danas ima dvanaestogodišnju unuku koju još nije upoznao.
Ipak, tvrdi da je s Adamom izgradio dobar odnos.
Sin mu nikada nije direktno zamerio što nije bio uz njega tokom odrastanja, kaže Bušbi. Kako je Adam sazrevao, razgovarali su o očevom odsustvu.
"Prihvatio je to. U prvim godinama morao je da se nosi sa pitanjima: zašto je moj otac tamo negde, a ne kod kuće? Kako je sazrevao, uspeli smo da razgovaramo o tome. Moram da mu odam priznanje, odlično se nosio sa svim tim. Razume svog oca i jedan je od mojih najvećih navijača", kaže Bušbi.
Tokom putovanja objavio je memoare, a kompanija Time Warner ponudila mu je avans za knjigu i pristala da finansira nastavak ekspedicije. Kada je izbila svetska finansijska kriza, povukla se iz projekta. Bušbi je zatim dve godine proveo u Meksiku, radeći kao konobar i pomažući u vođenju škole za trke čamaca.
Podrška mu je ponovo stigla 2010. godine, kada mu je pomoć ponudio Bo Vilimon, tvorac serije "Kuća od karata". Međutim, pandemija ga je ponovo zadržala u Meksiku još tri godine.
Sada se, konačno, vratio u Englesku i približava se Halu. Umesto olakšanja, oseća strah zbog završetka životne misije.
Po povratku će živeti u kući svoje majke, s kojom priznaje da nije naročito blizak. Zna da će morati ponovo da izgradi porodične odnose, ali nije siguran kako da se prilagodi životu koji ne podrazumeva stalno kretanje.
"Ne znam kako se rade te odrasle stvari. Moram da pronađem posao. Moram da odrastem. I to me plaši", kaže Bušbi.
Veruje i da ga je putovanje promenilo. Odrastao je u izrazito patriotskom okruženju i nekada je Britaniju smatrao centrom sveta. Decenije provedene među ljudima različitih kultura i uverenja donele su mu drugačiju perspektivu.
"Svet je neverovatno mesto. Ljudi su vredni svakog uloženog truda. Ljudska vrsta je zadivljujuća. Danas imam drugačiji odnos prema svetu, nešto blaži i više levo orijentisan pogled u odnosu na tvrde političke stavove koji su danas česti u Britaniji", ističe on.
Nakon povratka čeka ga nekoliko novih mogućnosti: čuveni nemački reditelj Verner Hercog snima dokumentarni film o njegovom putovanju, priprema se nova knjiga, a zakazana su i brojna predavanja.
Ipak, još ne zna kakav će život voditi kada više ne bude morao da razmišlja o sledećoj deonici puta, zaključuje Guardian.
Povezane vesti
Bonus video:
Komentari (0)