Nismo bili turisti, bili smo putnici: Priča iz srca Sahare

Kada sam dobila poziv da otputujem u Alžir, nisam dugo razmišljala. Još pre nekoliko godina, na jednoj prezentaciji na Fakultetu IKCU u Izmiru, upoznala sam studente iz Alžira i tada prvi put poželela da upoznam njihovu zemlju. Ali, ako treba da budem potpuno iskrena, pravi razlog ovog putovanja bio je mnogo stariji - Bertolučijev film Čaj u Sahari.

U njemu glavna glumica izgovara rečenicu koju nikada nisam zaboravila: "Mi nismo turisti. Mi smo putnici". Tek kada sam kročila u Saharu, shvatila sam njeno pravo značenje.

Iz Beograda nema direktnog leta za Alžir, već je najbolja konekcija preko Istanbula. Već na aerodromu shvatate da ste stigli na mesto gde se susreću različiti svetovi - moderan terminal i mali kartoni za ulazak u zemlju koji se i dalje popunjavaju na francuskom jeziku.

Put nas dalje vodi ka Tamanrasetu, na samom jugu zemlje i u srcu teritorije Tuarega. Letimo malim avionom sa elisama, ATR72, koji nas postepeno spušta iz severnog dela Alžira ka beskraju Sahare. Kako se udaljavamo od obale, pejzaž ispod nas postaje sve pustiji, dok na kraju ne ostane samo more peska i kamena.

Posle hiljada i hiljada pređenih kilometara, Biljana i ja stižemo u hotel Tahat - udoban, ali nenametljiv, smešten usred jednog od najsurovijih i najfascinantnijih predela na svetu, Sahare u južnom Alžiru.

Promo/Irena Eklemovic

Tamanraset je glavno urbano čvorište i svojevrsna prestonica Tuarega, dok visoravan Asekrem, u masivu Hogar, otvara pogled na nestvarne vulkanske predele. Tu počinje i naša prava avantura. Čeka nas Rašik, naš vodič - nomad koji vozi terensko vozilo kroz ovaj nemilosrdni prostor i, usput, sa jednakom strašću govori o Sahari i o Novaku Đokoviću. Krećemo na tročasovnu vožnju kroz najsuroviji teren koji sam ikada videla. Prašnjava ravnica ubrzo ustupa mesto potpuno drugačijem svetu. Crni bazaltni tornjevi, oštre stene i okamenjeni tokovi lave izranjaju iz zemlje kao da pripadaju nekoj drugoj planeti. Sve oko nas izgleda kao pejzaž Marsa - tih, surov i beskrajno velik.

Kako se vozilo penje strmim i krivudavim zemljanim putem, vazduh postaje sve ređi i oštriji, a pejzaž sve ogoljeniji. Negde visoko iznad svega stižemo u kamp, jednostavan i tih, gde spavamo na podu, dok nam hranu pripremaju nomadi.

Promo/Irena Eklemovic

Rano ujutru budimo se teško, kao da nas i vreme usporava. Do samog vrha visoravni krećemo peške, laganim korakom po kamenitoj stazi. Svaki korak pooštrava tišinu oko nas, sve dok Sahara ne postane potpuno nemi prostor, prekidan samo zvukom sitnog kamenja pod patikama.

Na vrhu nas dočekuje vetar koji prelazi preko ogoljenih stena, a ispred nas se otvara beskrajni horizont vulkanskih vrhova, bez ijedne naznake civilizacije. Nema telefona koji zvoni, nema gradske buke, nema ničega što nas svakodnevno prati. Samo pustinja i sunce kao njen neumoljivi saputnik. I tu negde, između svetlosti i tišine, gubi se razlika između jutra i večeri, jer i izlazak i zalazak sunca boje ovaj krajolik isto: u nijanse zlata, crvene i duboke ljubičaste. Kasnije smo se dugo prepirale da li je na Asekremu lepši izlazak ili zalazak sunca. Odgovor nismo pronašle.

Promo/Irena Eklemovic

Na samom vrhu stoji mala kamena crkva i isposnica, koju je 1911. godine podigao Šarl de Fuko, francuski oficir, istraživač i monah koji je godinama živeo među Tuarezima, proučavajući njihov jezik, kulturu i način života.

Tuarezi, poznati kao "Plavi narod Sahare", taj nadimak nose zbog tradicionalne odeće bojene prirodnim indigom, čija se boja često prenosi i na njihovu kožu. Ponosni nomadski berberski narod ostavlja snažan utisak na nas, pre svega zbog svog odnosa prema vremenu i životu. U jednom razgovoru rekli su nam rečenicu koja ovde zvuči sasvim prirodno: "Vi imate satove, ali mi u pustinji imamo vreme". U prvi mah zvuči kao lepa misao, ali tek u Sahari shvatite njeno pravo značenje. Ovde se dan ne meri obavezama i rokovima, već izlaskom i zalaskom sunca, vetrom i dugim tišinama. Možda upravo zato ljudi deluju mirnije, a vreme sporije prolazi.

Promo/Irena Eklemovic

Danas u isposnici i dalje živi nekoliko katoličkih monaha koji održavaju ovo sveto mesto, vodeći računa o prostoru, beležeći meteorološke podatke i dočekujući putnike namernike.

Sa ovog platoa otvara se panoramski pogled na fascinantne geološke formacije masiva Hogar. Među stotinama kamenih igala i ugašenih vulkanskih kupa izdvaja se i Tahat, sa svojih 2.908 metara, najviši vrh Alžira.

Na povratku prema Tamanrasetu zastajemo u skrivenoj oazi Afilal. Između sivih stena izviru hladni izvori koji stvaraju mala prirodna jezerca okružena zelenilom. Posle beskrajnog kamenjara prizor izgleda gotovo nestvarno.

Promo/Irena Eklemovic

Biljanu su posebno oduševili praistorijski crteži na stenama. Žirafe, lovci i druge životinje svedoče o vremenu od pre nekoliko hiljada godina, kada Sahara nije bila pustinja već zelena savana puna reka, jezera i života. Gledajući ih, lako je zamisliti potpuno drugačiji svet koji je nekada postojao na ovom mestu.

Ni sam Tamanraset ne liči ni na jedan grad koji sam ranije posetila. Posebno su nas privukle radionice srebra i poludragog kamenja u kojima se i danas ručno izrađuje tradicionalni nakit. Svaki komad deluje kao malo umetničko delo.

Promo/Irena Eklemovic

Poslednje veče u Alžiru ostalo mi je možda i najviše u sećanju. Na krovu hotela, pod nebom prepunim zvezda, Mojsije, direktor hotela, priredio nam je veče tradicionalne muzike i plesa Tuarega. Zvuk bubnjeva, ritam pesme i osmesi ljudi sa kojima se, iako ne govorimo isti jezik, savršeno razumemo.

Dok sam gledala u nebo iznad Sahare, vratila mi se filmska rečenica sa početka putovanja.

Zaista, postoje putovanja na koja odlazimo kao turisti. A postoje ona sa kojih se vraćamo kao putnici i shvatimo da se u međuvremenu promenilo više od mesta koja smo videli.