Novak Đoković ima idealan scenario završetka karijere: Sa zastavom Srbije na ramenima

Novak Đoković poslednjih godina živi novu realnost, sa sve manje takmičarskih obaveza, a sve više uživanja u čarima života bez reketa, daleko od terena, sa porodicom i prijateljima, na poslovnim putovanjima neke druge prirode... Otuda, sve češći porazi i sve manje titula najboljeg tenisera sveta svih vremena. 

Što, neminovno, iznova i iznova aktuelizuje pitanje njegovog odlaska u sportsku penziju, međutim 39-godišnji Srbin je uporno odlaže. Kaže da i dalje radi ono što najviše voli i najbolje ume, mada mu telo sve više gubi trku za "starošću", posledicama manjeg trenažnog procesa i motivisanom klinčadijom "belog sporta". Uz to, ima još jednu veliku želju.

"Igranje na Olimpijskim igrama 2028 u Los Anđelesu je moj san i cilj, ali i želja. Više puta sam u poslednjih nekoliko godina rekao da bih voleo da stignem do Olimpijskih igara u Los Anđelesu 2028. Mislim da to mogu da ostvarim. Videćemo. Zavisiće od toga kako će moje telo reagovati i od mnogih drugih okolnosti.

Danas ne igram i ne takmičim se na toliko turnira, ni približno onoliko koliko sam igrao tokom poslednjih dvadeset godina. I odlučio sam da tako uradim jer takođe želim da provedem više vremena sa svojom porodicom i da se zaista posvetim različitim ulogama koje imam u životu, kao suprug, otac, sin ili brat, pored toga što želim da razvijam i druge stvari koje me zanimaju.

Naravno, tenis je i dalje u centru mog profesionalnog života, ali želim da pronađem i balans i zato sam promenio svoj kalendar. Ipak, i dalje se nadam da mogu da stignem do Olimpijskih igara i da tako završim karijeru, sa zastavom Srbije na ramenima", ponovio je Đoković u intervjuu za španski Sport, povodom predstojeće premijere dokumentarca "Zimski vuk" o njegovom životu i karijeri. 

Jedini odvajač 24 Grend slema u muškom singlu i vlasnik silnih drugih rekorda "belog sporta" već ima jedno olimpijsko zlato, sa Igara 2024 u Parizu, kada je u velikom finalu savladao mlađanog Karlosa Alkaraza i, u suzama, pao na kolena. Dečije srećan što je konačno, posle nekoliko neuspelih pokušaja, konačno i on izborio intoniranje himne "Bože pravde" na najvećem skupu sportista. Da je ostao na bronzi iz Pekinga 2008 to bi mu bila doživotna kost u grlu. Ali, NIJE!