Uvertira za Prvi svetski rat: Godišnjica odbijanja Julskog ultimatuma Austrougarske 1914.
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Poslanik Austrougarske monarhije u Kraljevini Srbiji, baron fon Gizl, predao je 23. jula 1914. godine, u 18.00 časova, srpskoj Vladi spisak zahteva zvaničnog Beča, poznat kao Juski ultimatum.
Bila je to uvertira u napad Austrougarske na Srbiju, čime je započeo Prvi svetski rat.
U ime srpske kraljevske Vlade barona Gizla je tada u zdanju Ministarstva inostranih dela primio Lazar Paču, dugogodišnji ministar finansija Kraljevine Srbije, tada u svojstvu zastupnika Nikole Pašića, predsedavajućeg Saveta ministara.
Predočeni zahtevi bili su optužba, u deset tačaka, da je zvanični Beograd, navodno, tolerisao kako propagandnu tako i drugu podrivačku aktivnost protiv Dvojne monarhije.
Srbija, odnosno njeni službenici, optuženi su da su obučavali, naoružali, prebacili preko granice lica koja su izvršila atentat 28. juna 1914. u Sarajevu, kada je ubijen nadvojvoda Franc Ferdinand, prestolonaslednika Austrougarske, a nesrećnim sticajem okolnosti i vojvotkinja Sofija, njegova supruga.
U ultimatumu je naglašeno da se očekuje da predstavnici Dvojne monarhije učestvuju u istrazi i procesima u Srbiji, kao i u gušenju svih, kako je rečeno, prevratničkih pokreta protivnih Austrougarskoj.
Zahtevano je da se svaka vrsta propagande protiv Austrougarske onemogući.
Povezane vesti
Zatim da se zatvore sve organizacije ili društva, poput Narodne odbrane, čija je delatnost, po tumačenju zvaničnog Beča, bila usmerena protivno interesima Dvojne monarhije, a njihova imovina konfiskuje.
Isto tako je naglašeno da se ne samo iz javnih službi, državnog aparata, vojske, nego i iz prosvete i medija, imaju odstraniti svi oni koji su bili uključeni u ma kakvu delatnost protivnu interesima Dvojne monarhije.
Neodložno je tražena istraga protiv svih lica koja su učestvovala u zaveri koja je dovela do atentata, uključujući otpuštanje i kažnjavanje činovnika koji su omogućili krijumčarenje oružja i drugog preko granice u Šapcu i Loznici, a poimence su pomenuta lica za koja je traženo da odmah budu uhapšena, kao Vojislav Tankosić ili Milan Ciganović.
Pošto je srpskim vlastima dat rok od 48 časova da odgovore na zahteve, usledio je odgovor u predviđenom roku, kojim su, imajući u vidu izuzetno teške okolnosti, uvaženi svi zahtevi koje je baron Gizl dostavio, izuzev učešća austrogarskih zvaničnika u istrazi i procesima na tlu Srbije.
Odgovor srpskih vlasti zvanični Beč predstavio je kao odbijanje da se izađe u susret zahtevim Austrougarske, što je uzeto kao opravdanje za napad na Srbiju.
Poseta nadvojvode Franca Ferdinanda Bosni i Hercegovini, upravo na Vidovdan te 1914. zvanično je bila motivisna namerom da prisustvuje manevrima vojske Austrougarske u Bosni.
U sklopu posete, planirane su i druge protokolarne aktivnosti, kao susreti sa lokalnim zvaničnicima odnosno otvaranje nove zgrade Zemaljskog muzeja u Sarajevu.
Povezane vesti
Sa druge strane, protivnici austrougarske uprave u Bosni i Hercegovini dolazak Franca Ferdinanda videli su kao provokaciju, posebno na Vidovdan, kada se Srbi sećaju Svetog cara Lazara i drugih kosovskih mučenika postradalih u borbi protiv Turaka na polju Kosovu 1389.
Iako su među njima preovlađivali Srbi, Mladobosance su sačinjavali pripadnici sve tri verske grupacije Bosne i Hercegovine, koji su sebe uglavnom držali za jugoslovenske nacionaliste. Drugim rečima, verovali su da je reč o jednom narodu, nezavisno od verske podele.
Bila je nedelja, 28. jun 1914. Vidovdan. Atentatori su bili raspoređeni duž rute u Sarajevu kojom se očekivao prolazak povorke vozila s visokim gostima.
Povezane vesti
Nedeljko Čabrinović je u 10.10 pokušao atentat, bombom, bezuspešno.
Kolona vozila nastavila je kretanje gradom u 10.45 i pošto je zastala kod Latinske ćuprije, Gavrilo Princip je iskoristio priliku da izvrši atentat.
Franc Ferdinand je usmrćen, kao i vojvotkinja Sofija.
Pošto je tokom istrage vršene zatim u Sarajevu utvrđeno da su Trifko Grabež, Nedeljko Čabrinović i Gavrilo Princip, atentatori, boravili u Srbiji, odakle su i oružje doneli, ustanovljeno je takođe da su imali kontakte s pojedincima poput Vojislava Tankosića, Radeta Malobabića, Milana Ciganovića, koji su im pomogli.
Istražiteljima je bilo jasno da zvanični Beograd, odnosno vlasti Kraljevine Srbije nisu imale nikakve veze s atentatom, ali je takođe bilo nesumnjivo da su od pomenute trojice, dvojica bili državni službenici Srbije, ma koliko nisko rangirani.
Ton zahteva izrečenih u ultimatumu, na koji je odgovor tražen u roku od 48 sati, bio je takav da je utisak bio da se Beč nada odbijanju, što je trebalo da posluži kao izgovor za rat.
Nameravani rat protiv Srbije bio je nesumnjivo motivisan uverenjem da će to biti brza akcija kojom će Austrougarska lako trijumfovati. Puni cilj je izvesno bio, osim pokoravanja Srbije, potpuno uništenje nacionalnog pokreta Srba i jugoslovenski opredeljenih unutar Dvojne monarhije.
Sa jedne strane, u Beču je postojalo uverenje da Srbija nije sposobna da pruži ozbiljniji otpor, sa druge, Srbi su u Beču doživljavani kao remetilački element čije je uništenje životno pitanje monarhije.
U Srbiji, inače teško iscrpljenoj balkanskim ratovima 1912/1913, u kojima je istina trijumfovala, opšti stav je bio da sukob s Austrougarskom valja na svaki način izbeći.
Vlastodršci Srbije držali su da su zemlji, pored herojskih pobeda protiv Turaka i Bugara, i velikog teritorijalnog proširenja, potrebne decenije postupnog oporavka.
Mir je bio životno pitanje Srbije, pa je srpska kraljevska vlada, suočena se perspektivom rata s višestruko nadmoćnijom Austrougarskom, na svaki način nastojala da situaciju smiri. Vlada i predstavnici krune naglašavali su žaljenje i osudu tragičnog čina koji se dogodio u Sarajevu. Major Tankosić je uhapšen, a u toku je bila potraga za drugima, poput Milana Ciganovića. Sve u nadi, ma koliko tanušnoj, da će rat ipak biti izbegnut.
Odgovor na ultimatum koji su sročili Nikola Pašić i Stojan Protić, Pašić je dostavio u poslanstvo Austrougarske u Beogradu, u predviđenom roku, neki minut pre 18. časova 25. jula.
U Beču međutim, uz podršku Berlina, vladalo je uverenje da prikladnu, kako su je oni videli, priliku, ne smeju propustiti. Uostalom, danas se zna da je izgovor za napad na Srbiju tražen prethodno godinama.
Istoriografija je nesumnjivo utvrdila da su vladari dve zemlje, Franc Jozef Habzburg Lotaringen i Vilhelm II Hoencolern, još tokom prve sedmice jula usaglasili korake oko započinjanja rata.
Austrougarska je 28. jula Srbiji i formalno objavila rat, započevši ratna dejstva još pre objave, dejstvima sa Dunava i Save kao i iz Banata i Srema.
Bio je to početak najrazornijeg ratnog sukoba koji je do tada viđen, Prvog svetskog rata.
Komentari (0)