Strateški dijalog Srbije i SAD: Inicijativa pripremana godinu dana, šta to znači za Beograd i Vašington?

Prošle nedelje američka politika prema Zapadnom Balkanu napravila je značajan iskorak - 17. jula, ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić i američki državni sekretar Marko Rubio zvanično su pokrenuli strateški dijalog između dve zemlje. Ova inicijativa pripremana je više od godinu dana, a iako je za sada malo poznato o njenim konkretnim sadržajima, njen značaj za administraciju Donalda Trampa mogao bi biti veliki - iz najmanje četiri razloga.

Prvi razlog je energetska bezbednost. Trampova administracija s pravom je diversifikaciju energetskih izvora na Zapadnom Balkanu postavila među svoje prioritete. Nadovezujući se na prošlogodišnji Ministarski sastanak Partnerstva za transatlantsku energetsku saradnju održan u Atini, Sjedinjene Države su se pridružile Bugarskoj, Grčkoj, Moldaviji, Rumuniji i Ukrajini u razvoju Vertikalnog gasnog koridora - pravca sever–jug koji treba da omogući dopremanje američkog tečnog prirodnog gasa (LNG) i gasa iz Azerbejdžana u centralnu i istočnu Evropu, kao i na Balkan, čime bi se dodatno smanjila dugogodišnja zavisnost kontinenta od ruskih energenata.

Srbija u ovim planovima ima važnu ulogu, jer se nalazi na samoj trasi koridora i već poseduje infrastrukturu koja joj omogućava da postane značajno regionalno čvorište za tranzit gasa. Pored toga, Beograd trenutno gradi gasne interkonekcije sa Rumunijom i Severnom Makedonijom, što će omogućiti veći uvoz energenata iz izvora koji nisu povezani sa Rusijom.

To je izuzetno značajno, budući da ruski državni energetski gigant Gasprom trenutno ima većinski udeo u NIS-u, nacionalnoj naftnoj kompaniji Srbije. Poslednjih godina Rusija je koristila NIS kao geopolitički instrument za finansiranje različitih aktivnosti u Srbiji, od podsticanja protesta do širenja antiameričke propagande, piše Forbes.

U okviru širih mera usmerenih na ruski energetski sektor, administracija Donalda Trampa uvela je sankcije NIS-u prošlog oktobra, a taj pritisak je već dao određene rezultate. U januaru je mađarska energetska kompanija MOL postigla sporazum o preuzimanju ruskog udela u NIS-u, iako je realizacija tog posla od tada nailazila na određena odlaganja.

Ipak, čini se da je srpska vlada ozbiljno posvećena smanjenju ove zavisnosti. Budžet za 2026. godinu, usvojen još u decembru, predviđa izdvajanje od 164 milijarde dinara (oko 1,6 milijardi američkih dolara) za energetsku bezbednost. Ta sredstva mogla bi, između ostalog, da budu iskorišćena i za preuzimanje NIS-a u državno vlasništvo ukoliko ruska strana na kraju odbije da proda svoj udeo.

Intenziviranje strateškog dijaloga sa Vašingtonom moglo bi da ubrza ovaj proces i čvršće poveže Srbiju sa američkim i zapadnim energetskim lancima snabdevanja. Time bi Moskva bila lišena jednog od svojih poslednjih i najefikasnijih geopolitičkih instrumenata uticaja na Balkanu.

Tanjug/MSP

Drugi razlog odnosi se na strateške mineralne resurse. Iako to nije široko poznato, Srbija raspolaže najvećim rezervama litijuma u Evropi. Ležište Jadar u zapadnoj Srbiji, na primer, ubraja se među najznačajnija nalazišta na svetu, a procenjuje se da bi moglo da zadovolji čak do 90 odsto sadašnjih evropskih potreba za litijumom.

Srbija se opredelila da ove resurse razvija u saradnji sa Evropom, a ne sa Kinom. U tom cilju, 2024. godine uspostavljeno je strateško partnerstvo sa Evropskom unijom u oblasti sirovina i lanaca vrednosti za proizvodnju baterija. Nakon toga, nalazište Jadar uvršteno je među ključne lokacije obuhvaćene Aktom Evropske unije o kritičnim sirovinama (Critical Raw Materials Act), što dodatno potvrđuje njegov strateški značaj za evropsku privredu i energetsku tranziciju.

Ovi potezi odražavaju svesnu odluku srpske vlade da svoj najvredniji strateški resurs uključi u zapadne lance snabdevanja, umesto da ga veže za Kinu. Takav pravac razvoja trebalo bi podsticati, jer Vašington ima neposredan interes da se globalno snabdevanje litijumom diversifikuje i smanji zavisnost od Pekinga.

Treći razlog odnosi se na modernizaciju odbrane. Srbija aktivno unapređuje svoje vojne kapacitete, nabavljajući borbene avione iz Francuske, transportne letelice iz Španije, helikoptere iz Nemačke, kao i različite vojne sisteme iz Izraela.

Tanjug/MSP

Međutim, uzastopne američke administracije tradicionalno su bile oprezne kada je reč o prodaji američkog naoružanja Srbiji, delom zbog protivljenja pojedinih susednih zemalja u regionu. Ipak, sve je više argumenata da takav oprez danas može biti kontraproduktivan. Vojska Srbije opremljena američkim sistemima bila bi kompatibilnija sa NATO standardima, njeno delovanje bilo bi transparentnije, a njena vojna doktrina i tehnološki razvoj bili bi snažnije usmereni ka zapadnim, umesto ka ruskim standardima i tehnologijama.

Konačno, tu je i sve značajnija uloga Srbije kao partnera na Bliskom istoku. Beograd se poslednjih godina profilisao kao pouzdan prijatelj dva važna američka saveznika - Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Srbija je bila među retkim evropskim državama koje su nakon 7. oktobra 2023. godine pružile Izraelu konkretnu vojnu podršku, a takva politika nastavljena je uprkos pritiscima pojedinih evropskih zemalja. Kao rezultat toga, odnosi između dve države značajno su unapređeni, donoseći opipljive koristi obema stranama.

Jedan od primera takve saradnje jeste odluka izraelske odbrambene kompanije Elbit Systems da u Srbiji izgradi fabriku za proizvodnju bespilotnih letelica vrednu oko dve milijarde dolara. Reč je o jednom od retkih proizvodnih pogona ove kompanije izvan Izraela, što dodatno potvrđuje rastući značaj Srbije kao partnera u oblasti odbrambene industrije i visokih tehnologija.

Ujedinjeni Arapski Emirati su, s druge strane, postali jedan od najvažnijih vanevropskih partnera Srbije. Tokom proteklih petnaestak godina uložili su značajna sredstva u zemlju, pokrećući projekte u različitim oblastima, od obnovljivih izvora energije do digitalne infrastrukture.

Ova saradnja donela je vidljive koristi Beogradu, dok je Abu Dabiju omogućila da stekne strateško uporište na Balkanu i time efikasnije parira uticaju regionalnih konkurenata, poput Turske.

Sve to Srbiju čini korisnim partnerom za ostvarivanje američkih prioriteta na Bliskom istoku, posebno u trenutku kada administracija Donalda Trampa sve otvorenije preispituje pouzdanost i posvećenost mnogih svojih evropskih saveznika.

Pokretanje strateškog dijaloga između Vašingtona i Beograda prošle nedelje predstavlja korak koji može doprineti napretku na sva četiri pomenuta polja - energetskoj bezbednosti, strateškim mineralima, modernizaciji odbrane i regionalnim partnerstvima.

Ono što će uslediti, odnosno konkretni rezultati i sporazumi u ovim oblastima, odrediće da li će sadašnje približavanje prerasti u trajne strateške dobitke za Sjedinjene Američke Države na Zapadnom Balkanu.