Gradonačelnik Novog Sada, mučenik, lider koji je sanjao ujedinjenje srpstva: Dva veka od rođenja Svetozara Miletića
Komentari
21/02/2026
-16:35
Svetozar Miletić, lider Srba iz Vojvodine u borbi za prava pod Austrougarskom, veliki mučenik nacionalne borbe, rođen je 22. februara 1826. pre 200 godina.
Na centralnom novosadskom Trgu slobode, pred Gradskom kućom, dominira monumentalni bronzani spomenik Svetozara Miletića, sa postamentom visok čak sedam metara.
Spomenik podignut 1939. kada su Miletićevi snovi slobodnog i ujedinjenog srpstva bili ostvareni, ostavlja utisak veličine, srazmerene delu i ličnosti onoga kome je posvećen.
Njegov autor Ivan Meštrović kopozicijom spomenika uspešno je predstavio kako grandioznost Miletićeve ličnosti tako i karakterističnu razbarušenost, neobuzdanost.
Izdanak generacija graničara, ratnika koji su branili državu Habzburga od Osmanske Turske, a onda i svedok revolucionarnih događanja 1848/1849. učesnik Majske skupštine 1848. koja je proglasila Srpsku Vojvodinu, Miletić je bio svedok i njenog ukidanja 1861. što je doživeo, poput većine sunarodnika, kao pokazatelj nezahvalnosti bečkog Dvora.
Doživljeno ga je učinilo beskompromisnim borcem za nacionalnu stvar. Iako je bio uveren da Vojvodina kakva je postojala i nije bila izraz potreba njegovih sunarodnika, naglašavao je u tim teškim danima opšte nacionalne potištenosti da će biti stvorena nova Srpska Vojvodina, primerenija stvarnim potrebama njegovog naroda.
Otvoreno je tada pisao da je nestankom Vojvodine nestalo nešto još važnije, misleći na lojalnost Srba bečkom dvoru.
Povezane vesti
Miletić je zatupao saradnju, na političkom polju, Srba sa Mađarima, a ne Habzburzima. Sličnog mišljenja je bio i knjaz Mihailo, a knjaz Miloš još 1848/1849. kada je realan razvoj prilika bio suprotan.
Potonji prvak nacionalne borbe Srba u Austrougarskoj, odnosno prvobitno Austriji, omiljeni gradonačelnik Novog Sada, advokat, britko žurnalističko pero, dugogodišnji poslanik u Saboru Ugarske, Svetozar Miletić rođen je u Mošorinu, u graničarskoj Šajkaškoj, na jugoistoku Bačke.
Posle školavanja u rodnom mestu i obližnjem Titelu, pohađao je Srpsku gimnaziju u Novom Sadu.
Otac, čizmar, upućivao ga je na zanat, ali je onda poslušao savet da mu obezbedi dalje školovanje. Bio je odličan učenik, ako ne i najbolji, od početka školovanja, a zatim i novosadskoj gimnaziji. Znameniti Jovan Hadžić (Miloš Svetić) osnivač Matice srpske, tvrdio je čak da je Miletić bio najbolji đak kog je ta gimnazija imala. Hadžić je otuda uticao na dobrostojeće sunarodnke, pa i vladike, da materijalno pomognu njegovo dalje obrazovanje.
Pohađao je potom jedan protestantski licej u Požunu, današnjoj Bratislavi. Srbi su u to vreme neretko slali svoju decu na školovanje u protestantske škole, usled nepoverenja u rimokatoličke, iako često izuzetno kvalitetne. U vreme kada je Miletić tamo dospeo 1844. u Požunu je boravilo četrdesetak učenika Srba. Imali su i organizovano društvo, zadojeno panslavističkim snovima.
Studije prava pohađao je prvobitno u Pešti, u čemu ga je omela revolucionarna 1848.
Vrativši se u rodnu Šajkašku, razočaran, apeluje na sunarodnike da izbegnu mobilizaciju za rat koji je Austrija tada vodila u Italiji protiv tamošnjih nacionalista opredeljenih za ujedinjenje. Odlukama Bečkog kongresa 1815. Austrija je pripojila Veneciju i Lombardiju, što će biti uzrok bunta Italijana.
Povezane vesti
Nakon kratkotrajnog boravka u Beogradu, prisustvovaće Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima.
Bio je učesnik proglašenje Vojvodine. Već tada među najradikalnijima, kako se kaže "bez dlake na jeziku" novoproglašeni patrijarh Rajačić sklanja ga iz Glavnog odbora u Karlovcima posebnom misijom u Zagrebu, odakle se Miletić vratio razočaran.
Školovanje je nastavio u Beču 1849. zalaganjem i sredstvima knjaza Mihaila. Kao svršeni pravnik izvesno vreme bio je sudski činovnik u Lugošu na istoku Banata (danas Rumunija). Opredelivši se za povratak u Novi Sad, otvara advokatsku kancelariju u srpskoj Atini.
Tada, u drugoj polovini pedesetih, započinje živu publicističku delatnost na političke teme u novosadskom Srbskom dnevniku.
Marta 1861. godine postaje gradonačelnik Novog Sada.
Preduzima niz radikalnih mera, od proglašavanja srpskog za službeni jezik administracije, preko ukidanja lokalne nemačke gimnazije do inicijative za osnivanje Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, u svojstvu predsedavajućeg Srpske čitaonice.
Vodeći saradnici bili su mu tada Jovan Jovanović Zmaj, veliki pesnik, izdanak ugledne novosadske porodice koje je nosila i plemićko zvanje, Jaša Ignjatović takođe pisac, rodom iz Sent Andreje, a potom Laza Kostić i Kosta Trifković, isto tako velikani srpske književnosti. Učesnik je Blagoveštenog crkveno narodnog sabora.
Te 1861. osniva i Srpsku narodnu slobodoumnu stranku.
Vlada Ugarske pronašla je međutim ubrzo načina da Miletića odstrani sa odgovorne funkcije.
Bio je među organizatorima preseljenja Matice Srpske u Novi Sad 1864.
U Pešti je istina ostao zavod koji je utemeljio grof Sava Tekelija namenjen školovanju srpske dece u prestonici Ugarske.
Veliki trag ostavilo je i Miletićevo zasnivanje lista Zastava, glasila kojem je davao ton, beskompromisnim pisanjem. Svetozar Miletić uopšte je imao hrabrosti da otvoreno napiše i objavi i ono što su se drugi, pa i njegovi bliski saradnici, samo šaputali.
Na čelnu poziciju u Novom Sadu vratio 1867. opet na kratko, godinu dana, kada ga peštanska Vlada suspenduje.
Situacija je sada postala još komplikovanija, pošto je postignuta Nagodba kojom je oblikovana dvojna Austrougarska monarhija, Miletićevo zagovaranje zajedničkog suprotstavljanja samovolji Beča Srba sa Mađarima, postalo je bespredmetno.
Uhapšen je, izložen iskonstruisanom suđenju, i zatočen. Od tada vlasti ga postupno slamaju. Teške robije koje je preživeo trajno su mu narušile zdravlje. Posle ponovnog procesa 1876. torture koju je preživeo, kada je osuđen na šest godina robije, nikada se više nije u potpunosti oporavio, iako je bio aktivan još godinama. Sa jedne strane trpeo je jako bolove usled kostobolje, posledica robijanja, a onda su započele i psihičke tegobe.
Ni pomilovanja ni lečenja više mu nisu mogla pomoći, osim na kratko.
Ovaj svet Svetozar Miletić napustio je Vršcu, februara 1901. gde je njegov sin Slavko tada bio službom. Poslednji ispraćaj nacionalnog mučenika Miletića bio je nezapamćeno masovan.
Izrazito slobodouman i pravdoljubiv, osim nacionalne borbe, ostavio je važnog traga i na polju zalaganja za prava žena. Njegovo nasleđe bilo je i prisustvo žena u politici. Još šezdesetih je zastupao uverenje da je obrazovanje ženske dece ne samo pitanje ravnopravnosti nego i preduslov izgradnje zdravog društva. Kćerki nije nametao životne puteve, poštovao je njenu volju, izbore, pa i rizike.
Milica ne samo da se bavila pisanjem, političkom publicistikom, nego je bila predstavnica ranog feminizma u našoj sredini. Bila je takođe poslanica na Velikoj narodnoj skupštini Srba Bunjevaca i ostalih Slovena 1918. u Novom Sadu, kada je proglašeno prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini Srbiji.
Sin Slavko bio je lekar, a posle ujedinjenja, u vreme Kraljevine SHS, u više navrata ministar.
Komentari (0)