Marina Kovačević: Bivši osuđenici mogu da se uz veliki trud promene na bolje
Komentari
18/04/2026
-22:36
Rediteljka i direktorka Instituta za performativne umetnosti i socijalni rad Marina Kovačević izjavila je da programi koji se sprovode u kazneno-popravnom sistemu Srbije, uz podršku Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, nemaju za cilj kaznu, već korekciju ponašanja i smanjenje kriminaliteta, i da uz veliki trud i rad bivši osuđenici mogu da se promene na bolje.
Kovačević je ukazala za Tanjug da nije moguće pomoći onima koji to ne žele, kao i da je promena moguća ukoliko postoji predispozicija, vera u sebe i želja.
''Ovi programi komuniciraju sa onim dobrim u nama, sa onim što možemo da budemo“, rekla je Kovačević.
Prema njenim rečima, svrha zatvora je korekcija ponašanja kroz odgovarajući program postupanja koji osuđenicima omogućava lakšu integraciju u društvo.
U okviru službe za tretman, kako je navela, postoje različiti programi, od psiholoških do stručnih obuka.
„Nije ideja postignuće, nego proces koji traje. Svako ima pravo na grešku, ali i priliku da tu grešku ispravi i pretvori u nešto dobro“, rekla je Kovačević.
Govoreći o metodama resocijalizacije, ona je istakla da u Sremskoj Mitrovici postoje programi za deficitarna zanimanja, poput potkivanja konja, koje je, kako kaže, veoma dobro plaćen posao.
Povezane vesti
Ipak, dodaje da nije dovoljno samo savladati zanat.
''Važno je da se osete kao ljudi, da dobiju validaciju od zajednice da su u tome dobri, zanimljivi, simpatični'', rekla je Kovačević.
Prema njenim rečima, dresura pasa je još jedno traženo zanimanje, koje, osim što je isplativo, doprinosi razvoju odgovornosti i emocionalne stabilnosti.
''Vi imate mnogo vlasnika pasa i meni je drago jer pas oplemenjuje. Neki od učesnika programa kažu: ‘Lova bolja od kriminala, nemam nameru da se vratim bivšem poslu’. Nije cilj samo da bivši osuđenik nauči empatiju kroz dresuru psa, već da dobije sertifikat i veštinu od koje može da živi'', rekla je Kovačević.
Dodala je da je na ovu temu snimljen dokumentarni film „Šapa spasa“, koji će biti prikazan 22. aprila u KC Gradu.
Govoreći o umetničkim projektima, Kovačević je navela da su kroz predstavu inspirisanu delima „Zapisi iz podzemlja“ i „Zapisi iz mrtvog doma“ Fjodora Dostojevskog, u kojoj su učestvovali i osuđenici, prikazane dinamike unutar zatvorske zajednice.
„Treći deo su napisali sami osuđenici. Jedan od njih je rekao: ‘Ja živim Dostojevskog’, i to je bilo sjajno“, rekla je ona.
Povezane vesti
Kako je dodala, predstava je izvedena 17 puta u kazneno-popravnim zavodima, a veliko finale bilo je pred publikom.
„Taj susret sa publikom bio je deo obnavljajuće pravde, simboličko vraćanje duga zajednici“, rekla je Kovačević, dodajući da je po tom projektu snimljen i dokumentarni film koji je prikazivan u američkim zatvorima.
Kovačević je ukazala i na problem zlostavljanja u detinjstvu, ističući da takva iskustva često oblikuju kasnije nasilno ponašanje.
Povezane vesti
„Zlostavljana deca često odrastaju u ljude sklone nasilju, a društvo, ne ulazeći u uzroke, nastavlja da ih kažnjava. Zlostavljanje najčešće počinje u porodici“, rekla je ona.
Govoreći o ženama, Kovačević je navela da su one često trpele psihičko, fizičko i seksualno nasilje, te da su njihova krivična dela neretko odgovor na takve okolnosti.
U ženskom zatvoru realizovala je program „Njena priča“, koji se bavio temom nasilja nad ženama kroz pozorište i kreativno izražavanje.
„Predstava je nastala iz kreativnog pisanja. Svaka učesnica govorila je o svom delu, o kajanju i želji da vrati vreme“, rekla je Kovačević.
Kako je objasnila, u završnoj sceni žena koja trpi nasilje odlučuje da ode i započne novi život.
„Ono što u realnosti nije učinila, postaje moguće na sceni“, dodala je Kovačević.
Govoreći o položaju žena u zatvoru, ona je naglasila da one nisu „kriminogena struktura“, već da su njihova dela često posledica socioekonomskih i porodičnih faktora.
„Žena je dvostruko stigmatizovana, kao osuđenica i kroz svoju rodnu ulogu. Ako je uz to pripadnica manjine, njen položaj je još teži“, rekla je ona.
Dodala je da je u zatvoru u Požarevcu videla da se sa osuđenicama kvalitetno radi, kroz programe obuke i projekte poput pozorišta i fotografije.
„Kroz to su ponovo osetile da vrede“, navela je Kovačević.
Prema njenim rečima, učesnice programa su kroz rad na predstavi stekle samopouzdanje i osećaj pripadnosti.
„Kada su izašle pred publiku, bile su ponosne i srećne. To nije bila samo kazna, već prilika da pokažu da mogu da urade nešto dobro i budu nagrađene aplauzom“, rekla je ona.
Govoreći o postpenalnom prihvatu, Kovačević je istakla da je to ključni period nakon izlaska iz zatvora, ali i da je društvo često puno osuda prema bivšim osuđenicima.
„To je trenutak kada su najosetljiviji, često nemaju dokumenta, posao, podršku. Postoje inicijative koje im pomažu da pronađu posao i započnu novi život, čime se sprečava povratak kriminalu“, rekla je ona.
Upoređujući sistem u Srbiji sa američkim, ocenila je da su kaznene politike u SAD znatno strože i manje usmerene na rehabilitaciju.
„U Americi postoje doživotne kazne bez prava na pomilovanje, a pojedini osuđenici provode ceo život u zatvoru. Istovremeno, sistem ima visok stepen povratništva“, rekla je Kovačević.
Navela je primer osuđenika kojeg je upoznala u zatvoru San Kventin, koji je 1978. godine, kao veoma mlad, osuđen na doživotnu kaznu bez prava na pomilovanje, ali je tokom boravka u zatvoru postao edukator drugim zatvorenicima.
„On je napredovao kao ličnost, ali nikada neće izaći na slobodu. To je ironija američkog kazneno-popravnog sistema“, rekla je Kovačević.
Dodala je da u SAD postoje i privatni zatvori, kao i delovi gradova u kojima vlada visoka stopa kriminala.
„To je društvo koje je veoma strogo i često ne ostavlja prostor za drugu šansu“, ocenila je Kovačević, zaključivši da je u Srbiji poštovanje ljudskih prava na neuporedivo višem nivou.
Komentari (0)