Deca danas kasnije progovaraju: Šta treba da bude alarm za roditelje i koliko na razvoj govora utiču mobilni telefoni

Prve reči deteta roditelji čekaju uvek sa nestrpljenjem, a kada izostanu, počinju brojna pitanja - da li je samo drugačiji razvojni ritam ili znak da je potrebna stručna podrška. Dr Silvana Punišić sa Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora kaže za Euronews Srbija da u svakoj petoj porodici u Srbiji živi dete koje ima neki problem u govoru i jeziku. Ona je rekla da alarm za roditelje treba da bude prva godina deteta i da je već znak na uzbunu ako se ne pojavi brbljanje između 6. i 7. do 8. meseca.

"U trećoj godini gotovo da više nema alarma - zakasnili smo. Skoro da smo zakasnili za sve procese koje smo mogli da nadoknadimo, i gde smo mogli detetu da pomognemo da se pridruži svom uzrastu, ili da bude najbolja moguća verzija sebe samog u odnosu na sopstvene kapacitete", rekla je ona.

Dr Punišić je objasnila da nema prve reči bez brbljanja.

"Da bi se prva reč dogodila, mi moramo da imamo građu od tih 12 meseci, uključujući čak i taj intrauterini. Nauka je pokazala da dete počinje da sluša u maminoj utrobi. Nema prve reči ako nije uredan sluh, ako dete nije motivisano, ako nije dobra socijalna interakcija, ako ne uspostavi zajedničku pažnju, ako ne postoji potreba deteta da se roditelju pokaže, dokaže. Šta ono radi tom prvom rečju? Želi da izazove divljenje svog roditelja, okruženja, želi da čuje 'bravo'. Taj feedback uvodi u novu reč, u sledeću reč, u rečenicu", rekla je ona.

Dete staro dve godine mora da ima fond od 300 reči i da već sklapa rečenicu.

Dr Punišić kaže da je norma stvorena tako što je praćeno zdravo dete, ali da nekada logopedi imaju opstrukciju iz nekih drugih struka navodima da je "svako dete za sebe", pa treba da poštujemo individualnost.

"Norma je stvorena tako što je praćeno zdravo dete. Sve ono što 75 odsto dvogodišnjaka može, to je norma za godine", rekla je ona.

Euronews Srbija

Socijalna komunikacija se razvija oko treće godine, kaže sagovornica Euronews Srbija navodeći da se mora stvoriti baza za taj trenutak,

"Nema preskakanja faza. Alarm je ako dete po rođenju ima problem sa sisanjem, gutanjem, česte upale ušiju, pojačanu sekreciju ili česte respiratorne infekcije. Ako se dogode neki ispadi na neurološkom nivou, fras, određena stanja koja se mogu da dese kod dečice: česte visoke temperature, česte bakterijske, virusne ili gljivične infekcije, preterana probirljivost kad je hrana u pitanju, ekcemi i različite kožne promene, digestivne smetnje - sve su to alarmi da se zatraži pomoć. Na neki način to nam je osnov da uđemo u komunikaciju, jer komunikaciju realizujemo kada smo zadovoljni", rekla je ona.

Štetnost "ekranizma"

Govor nastaje kao kombinacija genetskih i sredinskih faktora, kaže dr Punišić.

"Ako imamo određene genetske predispozicije da govor kasni, mi ćemo taj podatak dobiti od roditelja u upitniku", rekla je ona.

Govoreći o štetnosti izlaganja deteta mobilnim telefonima i ekranima, ona je navela da je uticaj ekrana doveo dotle da mi danas imamo zvaničan poremećaj koji se naziva ekranizam.

"To je poremećaj koji predstavlja kombinaciju govornih i emocionalnih poremećaja koji nastaju preteranim izlaganjem deteta ekranima", rekla je ona i dodala da taj poremećaj deluje na više nivoa dečijeg razvoja, na govor i jezik tako što dete kasno progovara ili ne progovara, preslikava ili prenosi gotove fraze stranog jezika koji pretežno sluša i gleda putem ekrana.

Ona je navela da se dete zatvara u sebe, govor ne plasira ka okruženju jer nema feedback, nema nikoga preko puta.

"Kada je dete ispred ekrana, ono je praktično bez mogućnosti da ga bilo ko nešto pita, nije slušalac, gledalac je, jer angažuje predominantno vizuelni analizator, čulo vida. To bi još i bilo dobro kada bi dete angažovalo i slušanje, jer bi možda moglo nešto i da nauči, kao što mi to činimo kada se trudimo, kad nešto slušamo, da nešto naučimo. Ne. Prosto, to su slike kao kad biste uzeli knjigu i listali, a ono gleda animaciju", kaže ona.

Ona je dodala da tako stradaju motorika jer je dete preterano pasivno, emocionalni status i ponašanje.

Prema njenim rečima, deca postaju jako impulsivna, brzo se naljute, nemaju strpljenja i neadekvatno jedu, a sutra mogu imati probleme sa čitanjem i pisanjem, probleme u matematičkim operacijama, loš rečnik, loše izražavanje, nedostatak komunikacije i žive reči. 

"Svetlost koja ide sa ekrana škodi očima. Mi praktično zaledimo vizus, pa kada dođe vreme za čitanje, mi se pitamo zašto dete ne može da prati. Ne može jer je bilo godinama ispred ekrana, zaledilo je svoj pogled", rekla je ona.

Euronews Srbija

Roditelji to, međutim, tumače kao finu pažnju dece, a dr Punišić navodi da tu vreba opasnost koja se odnosi na pojavu takozvanih poremećaja iz spektra autizma.

"Kada se već deca izlažu elektronskim medijima, mi tada još uvek ne znamo da je to dete potencijalno dete koje će imati poremećaj, još uvek ne daje znake mogućeg poremećaja, a to su deca kojima prija da budu sama i da budu ispred TV-a.  Kada se posle uspostavi neka dijagnoza iz oblasti neurorazvojnih poremećaja, mi onda kažemo: 'To je zbog TV-a'. Ne. Taj faktor je postojao. Dete je sa tim došlo na svet. Mi smo samo neadekvatnim metodama stimulacije oduzeli dragoceno vreme kada smo mogli da primetimo da nešto nije u redu, a mi smo ga ostavili uljuljkanog, gde je ono uživalo u nečemu što nikako nije moglo i zamaskirali problem, apsolutno. U tome je glavni problem", naglasila je ona.

Ona je navela da je zvaničan podatak Američke asocijacije pedijatara da do 18 meseci nema nikakvog kontakta sa ekranom, da između 18. i 24. meseca može kratko nekog kvalitetnog programa u prisustvu roditelja, a između 2. i 5. godine može jedan sat dnevno. 

Prema njenim rečima, sama izloženost TV-u ne može dovesti do toga da dete sada dobije dijagnozu autizam ili neku drugu, nego su tu u pitanju udruženi faktori.

Ona je istakla da treba obrati pažnju na složene poremećaje govora i jezika koji, ako se na vreme prepoznaju, mogu da se maksimalno koriguju. 

Dr Punišić je navela da u svakoj petoj porodici u Srbiji živi dete koje ima neki problem u govoru i jeziku, a da se na 30-oro muško rođene rađa jedno potencijalno sa elementima autizma ili sa poremećajem iz spektra autizma što je, kaže ona, ogroman postotak.

Celokupan razgovor sa dr Silvanom Punišić možete pogledati u video prilogu iznad teksta.