"Spasili smo živote, ali smo doživeli egzodus": Priča Bojane Vučić koja je sa 13 godina sa porodicom izbegla u "Oluji"

Tokom ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, najveći broj izbeglica u Srbiju stigao je iz Hrvatske, posebno tokom 1995. godine. Među njima je bila i Bojana Vučić, koja je tada, kao trinaestogodišnja devojčica, sa porodicom izbegla sa Korduna. Danas, kao predsednica Zavičajnog kluba Kordunaša, govori o iskustvu izbeglištva i procesu izgradnje novog života.

"Kada se vratite u sećanje na taj period, uvek se provlače strah, neizvesnost i anksioznost. Svakog avgusta, kada se približava godišnjica 'Oluje', teško je ne setiti se svih strahota koje smo prošli. Sam odlazak bio je završnica naših ratnih tegoba. Ljudi kažu da je, posle smrti, egzodus nešto najgore što može da zadesi čoveka. Mi smo spasili živote, ali smo doživeli egzodus“, rekla je Bojana Vučić.

Dolazak u novu sredinu značio je početak života od nule. Bez doma, stvari i dotadašnjeg okruženja, najveći izazov bio je ponovo izgraditi osećaj pripadnosti.

"Imala sam 13 godina kada sam došla. Prvo je trebalo pronaći smeštaj. Vi ste praktično beskućnik. Iz jednog punog doma dolazite u situaciju da nemate šta da obučete, nemate prijatelje, nemate svoj dotadašnji život. Počinjete ispočetka, kao da u jednom trenutku niste ni postojali. Trudite se da ljudima pokažete da ste imali normalan život, ali ste se spletom okolnosti našli u ulozi izbeglice“, dodala je ona. 

Bojana je školovanje nastavila u Beogradu, gde je završila osnovnu školu, fakultet i izgradila profesionalnu karijeru.

"Dobro sam se uklopila i nisam imala veće probleme. Ipak, već samo po sebi je izazov za trinaestogodišnje dete da dođe u novu sredinu. Takve okolnosti vas nateraju da sazrite preko noći. Shvatite da morate biti najbolja verzija sebe i kada to prihvatite, ljudi vas uglavnom prihvate bez problema“, dodaje Bojana. 

Iako je život nastavljen, osećaj potpune sigurnosti, kaže, nikada se nije u potpunosti vratio. Veliku podršku na početku pružila joj je porodica u Beogradu, ali ističe da je važnu ulogu odigrala i mogućnost potpune integracije u društvo.

"Imali smo sreću da smo imali blisku porodicu u Beogradu, pa nismo završili u kolektivnom centru. Oni su nam najviše pomogli u prvim danima. Država nam je pomogla time što smo mogli da budemo ravnopravni građani, da upisujemo škole, tražimo posao, steknemo državljanstvo i gradimo život kao i svi drugi. Mislim da je upravo to bila jedna od najvećih pomoći“, dodaje ona. 

Danas, kroz rad Zavičajnog kluba Kordunaša, nastoji da očuva kulturu sećanja i pruži podršku ljudima koji dele slično iskustvo.

"Naša udruženja predstavljaju veliku psihološku podršku. Okupljamo ljude koji su prošli istu muku i razgovaramo o tome, jer je važno da čovek ne ćuti. Kulturu sećanja negujemo ne zato da bismo nekome nešto vraćali, već da nam se takve tragedije više nikada ne ponove.“

Iako je ostvarila uspešan život u Srbiji, priznaje da osećaj pripadnosti rodnom kraju nikada nije nestao.

"Taj osećaj je stalno prisutan, jer nismo otišli dobrovoljno, prognani smo. Čovek se uvek pita kako bi mu život izgledao da se to nije dogodilo. Danas imam završene studije, radim kao menadžer laboratorije, imam porodicu i ostvarena sam osoba, ali uvek ostaje pitanje, šta bi bilo da sam ostala tamo gde su moji preci generacijama živela", kaže ona. 

Na kraju ističe da je razumevanje okoline bilo presudno za proces prilagođavanja.

"Podrška okruženja je izuzetno važna. Kada izgubite sve, najviše vam znači da naiđete na razumevanje. Dugo pokušavate da objasnite da niste ljudi bez imena i korena, već ljudi koji su imali svoje domove i svoje živote, a kojima je to odjednom prekinuto. Danas među najbližim prijateljima imam mnogo ljudi iz Beograda. Kada dođu na naša okupljanja i vidim njihove suze dok slušaju priče o našem kraju, znam da su nas razumeli i prihvatili“, zaključuje ona.

Detaljan prilog pogledajte u videu iznad teksta.