Đurđev: Kad prvi vojnik Britanije kaže da narod mora da razmišlja drugačije

Predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev objavio je autorski tekst u kome analizira upozorenja prvog čoveka britanske vojske Richard Knighton o potrebi da društvo "razmišlja drugačije“ u novim bezbednosnim okolnostima, kao i povratak koncepta takozvane "Government War Book“, plana za funkcionisanje države u kriznim i ratnim uslovima. Kroz tu prizmu razmatra se i šta Srbija može da nauči iz promena u pristupu nacionalnoj bezbednosti velikih sila.

Tekst prenosimo u celosti:

Sir Richard Knighton nije tabloidni prorok katastrofe, već prvi vojni čovek Ujedinjenog Kraljevstva inženjer, planer i arhitekta moderne britanske vojne spremnosti. Kada takav čovek govori o "Government War Book“, on ne najavljuje senzaciju, već promenu državne filozofije. Knighton je prezime koje potiče iz same viteške funkcije, iz službe, dužnosti i obaveze. Taj identitet je građen u praksi i odgovornosti. U tome se krije i ključ razumevanja savremene britanske vojne elite u kontinuitetu službe.

Knighton ima tradiciju tišu, ali čvršću, izgrađenu ne kroz reči, već kroz decenije discipline, sistema i vernosti državi. Britanska štampa je poslednjih dana prenela rečenicu koja je na prvi pogled zvučala kao još jedan dramatičan medijski naslov načelnik britanske vojske, Air Chief Marshal Sir Richard Knighton, govorio je o ažuriranoj verziji onoga što je nazvao "Government’s war book“, naglasivši da će to od ljudi tražiti da "razmišljaju drugačije" o otpornosti. Ali u toj rečenici nema nimalo tabloidne mašte. Naprotiv. To je možda jedna od najvažnijih poruka koje je britanska država uputila svom društvu u poslednjih nekoliko godina, vreme udobne posthladnoratovske iluzije je završeno, a država se vraća jeziku pripreme, izdržljivosti i sistemske mobilizacije.

Da bismo razumeli težinu te poruke, najpre moramo znati ko je čovek koji ju je izgovorio. Sir Richard Knighton nije televizijski general, nije čovek spektakularnih frontovskih legendi, niti oficir čiji se autoritet zasniva na romantici pilotske slave. Zvanična britanska i NATO biografija pokazuju nešto drugo, on je čovek sistema, inženjer po obrazovanju, odrastao u Derbyshireu, školovan u lokalnoj državnoj školi, a zatim na Clare Collegeu u Kembridžu, gde je studirao inženjerstvo, u Kraljevsko vazduhoplovstvo ušao je još 1988. kao univerzitetski kadet. Njegova karijera obuhvata rad na Nimrod, Tornado i Harrier platformama, komandovanje u RAF Witteringu, zatim ključne pozicije u Ministarstvu odbrane vezane za vojne kapacitete, finansije, planiranje i modernizaciju, da bi 2023. postao načelnik RAF-a, a od septembra 2025. i Chief of the Defence Staff, odnosno profesionalni šef svih britanskih oružanih snaga. To znači da pred nama nije čovek koji svet gleda iz kokpita, već iz radionice, komandnog centra, budžetske tabele i dugoročne strategije.

Njegova posebna važnost leži i u činjenici da je 2023. postao prvi nepilot koji je ikada predvodio RAF, službu koju su decenijama oblikovali ljudi sa klasičnim letačkim profilom. Forces News je tada naglasio da je njegovo imenovanje značilo da RAF prvi put od osnivanja 1918. vodi neko ko nije pilot, dok su drugi britanski izvori ukazivali da je Knighton u sistemu odbrane poznat pre svega kao čovek "capability", finansija i reforme. Upravo zato je važno razumeti da kada takav čovek govori o ratu, on ne misli samo na front, nego na industriju, bolnice, logistiku, energetiku, komunikacije i državnu izdržljivost. U javno dostupnim biografijama njegov značaj je jasan britanska država ga predstavlja kao primer meritokratskog uspona čoveka do samog vrha oružanih snaga. I to je važan deo priče.

Knightonova "familijarna važnost" jeste u tome što personifikuje savremeni britanski vojni establišment tehnokratski, državno disciplinovan, institucionalno formiran i usmeren na kapacitet, a ne na mit. Postoje sekundarni izvori koji navode da je oženjen Caitlin i da ima dve ćerke, ali ono što je zaista bitno jeste da i zvanične i poluzvanične biografije naglasak stavljaju na njegovu stručnost i dugogodišnji rad u aparatu odbrane. Zašto je, onda, baš on izabran da u javnost iznese ovako osetljivu poruku? Zato što britanska država hoće da pokaže da ovo nije politička panika, nego institucionalna procena.

Sky News je 10. aprila objavio da Britanija priprema novu verziju velikog plana koji bi čitavu naciju od vojske i policije do bolnica i industrije spremio za prelazak u ratni režim. Sam Knighton je naglasio da taj ažurirani "Government War Book" traži da ljudi "razmišljaju drugačije" o otpornosti, i to "u modernom kontekstu, sa modernim društvom i modernom infrastrukturom". Nekoliko meseci ranije, u januaru 2026, isti taj Knighton je priznao da Britanija još nema kompletan nacionalni plan odbrane u slučaju rata i da se takav plan tek mora dovršiti.

Dakle, njegova sadašnja izjava nije puka opaska, već nastavak već započetog procesa, država koja je priznala da nema celovit plan sada pokušava da ga izgradi. Šta je uopšte "Government War Book"? Istorijski gledano, to nije jedna knjiga u popularnom smislu, već tajni državni okvir za prelazak zemlje iz mirnodopskog u ratni režim. Nacionalni arhivi Ujedinjenog Kraljevstva navode da je taj ratni plan bio sastavljen u više delova za period pre predostrožnosti, samu fazu predostrožnosti i rat i da je definisao mere vlade u kriznim uslovima. Savremeni britanski parlamentarni izvori opisuju novu strategiju kao "whole-of-society" pristup država više ne posmatra odbranu kao posao samo vojske, već kao zadatak u koji ulaze industrija, univerziteti, kompanije, infrastruktura i sam narod.

House of Lords Library je u martu 2026. sažela tu promenu veoma jasno cilj je nacionalna bezbednost i domaća otpornost kroz čitavo društvo, uz novi "social contract" između države i građana. Tu se dolazi do suštine. Britanija više ne govori samo o tome kako da pobedi u ratu, ona govori o tome kako da preživi duži period sistemskog pritiska. U strateškom pregledu odbrane iz 2025. britanska vlada je već formulisala "landmark shift" veliki zaokret ka warfighting readiness, odnosno spremnosti za ratovanje, uz politiku "NATO first". To nije simbolička izmena jezika. To je priznanje da je epoha u kojoj je Evropa mogla da troši manje na odbranu, a više na udobnost, socijalnu stabilnost i ideološke projekte, došla do kraja. I zato Knightonova rečenica da ljudi moraju da "razmišljaju drugačije" znači nešto vrlo konkretno, društvo više ne sme da živi kao da su mir i snabdevanje večna prirodna stanja.

Britanski parlamentarni i vladini dokumenti dodatno pokazuju da se ova logika ne zaustavlja na vojnim štabovima. Premijer Starmer je još u februaru 2025. govorio o "whole-society effort" koji će ući u živote, industrije i domove britanskog naroda, a House of Lords Library potom je objasnila da taj pristup podrazumeva jačanje civilne pripravnosti, koordinaciju ministarstava u velikim sukobima i usklađivanje vojnih i civilnih mera. Drugim rečima, britanska država se vraća staroj istini koju su mnogi u Evropi želeli da zaborave, moderni rat ne pogađa samo kasarnu, nego i luku, rafineriju, kablove, elektromrežu, bolnicu, internet-mrežu, bankarski tok i psihološku izdržljivost stanovništva. Upravo zato Knighton nije beznačajan.

On je važan jer predstavlja tip vojnog lidera koji je potreban u vremenu hibridnih i industrijskih sukoba, ne samo komandant oružja, već i upravnik nacionalnog kapaciteta. Njegova karijera prolazi kroz tehniku, logistiku, finansije, capability planning, ljudstvo i modernizaciju. To je profil čoveka koji zna da je poraz mnogo pre prvog pucnja moguć u fabrici municije, u kašnjenju investicionog plana, u lošoj rezervnoj komponenti, u slabom društvenom moralu ili u nedostatku koordinacije države. Zato su i njegove javne poruke često lišene romantike, ali ispunjene upozorenjem, ako se sistem ne pripremi, onda čak ni rast potrošnje na odbranu neće automatski značiti stvarnu spremnost.

Sky News je, recimo, uz ovu najnoviju priču podsetio da Britanija kasni i sa ključnim investicionim planom za oružane snage, što industriju drži u neizvesnosti. Za Srbiju je ovde lekcija dvostruka. Prvo, moramo prestati da odbranu posmatramo kao trošak, a državnu otpornost kao nešto što se podrazumeva. Britanija, nuklearna sila, stalna članica Saveta bezbednosti UN, jedna od vodećih vojnih sila Evrope, javno priznaje da nema dovoljno kompletan nacionalni plan i da ga sada ubrzano gradi. Ako takva država oseća da je izgubila vreme, koliko je tek opasnije kada male i srednje države, poput Srbije, odlažu ozbiljno promišljanje sopstvene unutrašnje i spoljne otpornosti?

Drugo, Srbija ne treba da kopira britansku geopolitiku, ali mora da usvoji britansku državnu disciplinu. Mi ne moramo da prihvatimo NATO-first logiku da bismo shvatili značaj državnog planiranja. Srbiji je potreban sopstveni "war book" u širem smislu reči, ne tajni papir radi birokratske forme, već međuresorni, realan i redovno ažuriran plan koji odgovara na pitanja snabdevanja hranom, energijom, lekovima, telekomunikacijama, rezervnim delovima, sajber-bezbednošću, železničkim i rečnim pravcima, civilnom zaštitom, logistikom i domaćom industrijom u vanrednim uslovima. Britanci se sada vraćaju tome jer su shvatili da društvo koje nema scenario krize u stvarnosti nema ni državnu strategiju.

Treće, moramo da obnovimo ideju da je narod deo nacionalne odbrane, ali ne kroz paniku i retoriku praznog junačenja, već kroz sistem. Britanija u svojim novim dokumentima govori o "novom nacionalnom razgovoru" sa društvom, o podizanju svesti o pretnjama i o širenju učešća čitavog društva u otpornosti. Srbija ima istorijsko pamćenje rata, sankcija, bombardovanja i nestašica, ali često nema institucionalno pretvaranje tog pamćenja u ozbiljnu politiku. Kod nas se reč "rezerva" često shvata kao ostatak starog sveta, u stvarnosti, bez rezervi u municiji, energentima, lekovima, hrani, mostovima, inženjeriji i kadrovima nema ozbiljne države.

Četvrto, Srbija mora ponovo da uspostavi vezu između vojske, univerziteta, nauke i industrije. Britanski whole-of-society koncept jasno uključuje industriju, univerzitete i biznis. To ne znači militarizaciju svega, već priznanje da se tehnološka, informaciona i industrijska baza ne može odvajati od bezbednosti. Srbija tu ima šansu, da podstakne domaću namensku proizvodnju, mašinsku industriju, softverske i sajber kapacitete, bespilotne sisteme, remontne kapacitete, mostogradnju, inženjeriju i dualno obrazovanje koje ima stvarnu svrhu, a ne marketinški sjaj. Jer u XXI veku država nije suverena samo ako ima teritoriju, suverena je ako ume da održi život sistema pod udarom.

Peto, Srbija mora da prekine sa najopasnijim oblikom samoobmane, uverenjem da ima vremena. Knightonova poruka je upravo suprotna. Britanska država je decenijama ubirala takozvanu "mirovnu dividendu" posle pada SSSR-a, kako je on sam rekao, usmeravajući novac u druge prioritete, da bi danas priznala da je time ostala izložena. Srbija nema luksuz da u bezbednosnom smislu ponovi tu grešku u malom. Naš problem nije samo u tome da li ćemo imati nova sredstva i nove platforme, već da li ćemo imati vreme, procedure, ljude, organizaciju i političku volju da ih upotrebimo kao deo jedne celine. Države ne propadaju samo zato što su slabe, nego i zato što kasne.

Šesto, moramo da naučimo važnu stvar iz samog Knightonovog profila. Britanija je na čelo RAF-a, a potom i celih oružanih snaga, dovela čoveka capability i planning profila. To ne znači da je odbacila borbeno iskustvo, već da je shvatila da moderni konflikt traži i drukčiji tip vrha, inženjera, koordinatora, sistemskog reformatora. Srbija će uvek ceniti komandanta sa operativnim autoritetom, i to je prirodno, ali bi bilo pogubno da potcenimo značaj ljudi koji znaju finansije, logistiku, nabavke, održavanje, rezerve, industrijsku mrežu i strateško planiranje. Budućnost neće dobijati samo najhrabriji, nego najorganizovaniji. Sedmo, Srbija mora da razvije kulturu otpornosti, a ne kulturu povremene uzbune. Otpornost nije samo pitanje vojske, to je pitanje lokalne samouprave, komunalnih sistema, civilne zaštite, rezervnih skladišta, digitalnih kopija podataka, energetske diverzifikacije i javne discipline. Britanski dokumenti govore o „continuity in national life in a crisis“, odnosno o kontinuitetu nacionalnog života u krizi. To je možda najvažnija sintagma od svih.

Suverenitet se ne meri samo zastavom i himnom, već sposobnošću da država nastavi da funkcioniše i onda kada je pod pritiskom. I najzad, postoji i dublja, civilizacijska pouka. Evropa se, voljno ili nevoljno, vraća staroj istini da se sloboda ne održava sama od sebe. Britanija danas ponovo otkriva da pravo, tržište, demokratija i svakodnevni komfor imaju smisla samo ako iza njih stoji država koja ume da planira, brani, snabdeva i izdrži. Srbija bi bila nerazumna ako bi u tom trenutku nastavila da se ponaša kao da su odbrana, industrija, rezerve i nacionalna disciplina anahroni pojmovi.

Naprotiv, baš sada, kada veliki ponovo misle u kategorijama dugog sukoba, manji moraju biti još ozbiljniji. Zato rečenicu Sir Richarda Knightona ne treba čitati kao britansku vest, već kao evropski simptom. Kada prvi vojnik Britanije, čovek koji nije proizvod ratne romantike nego državne mašinerije, kaže da je vreme da ljudi razmišljaju drugačije, onda to znači da se država već promenila pre nego što je narod to do kraja shvatio. A za Srbiju je pravo pitanje jednostavno, hoćemo li i mi čekati da nas stvarnost natera na ozbiljnost, ili ćemo konačno na vreme shvatiti da se države čuvaju unapred planom, kapacitetom, disciplinom i voljom?