Đurđev: Svet ulazi u eru AI likvidacija

Svet ulazi u novu eru ratovanja u kojoj granice između vojske, obaveštajnih službi, tehnoloških kompanija i veštačke inteligencije postaju sve nejasnije, ocenjuje predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev u autorskom tekstu u kojem analizira razvoj savremenih sukoba i rastuću ulogu algoritama i nadzornih sistema u globalnoj bezbednosti.

Prema njegovim rečima, ratovi XXI veka više se ne vode samo tenkovima, avionima i raketama, već i kroz serverske centre, baze podataka, sisteme za masovni nadzor i veštačku inteligenciju koja u realnom vremenu obrađuje informacije i identifikuje potencijalne mete.

Najnoviji autorski tekst Aleksandra Đurđeva prenosimo u celosti:

Svet ulazi u eru u kojoj čovek više nije siguran da li ga posmatra vojnik, obaveštajac ili algoritam. Ratovi XXI veka više se ne vode samo na frontovima, vode se u serverskim centrima, u bazama podataka, u kamerama koje pamte lica, u telefonima koje nosimo u džepu i u veštačkoj inteligenciji koja u realnom vremenu odlučuje ko je „pretnja“, a ko sme da živi.

Nekada su imperije osvajale teritorije. Danas osvajaju podatke. Izraelske operacije u Libanu, američki tehnološki giganti povezani sa Pentagonom, kineske svemirske stanice u Latinskoj Americi, dronovi koji uništavaju sisteme vredne desetine miliona dolara i otvoreni pozivi na remilitarizaciju Zapada pokazuju da nastaje novi svetski poredak u kojem se briše granica između države, korporacije, vojske i tehnologije. U tom novom poretku, veštačka inteligencija više nije pomoćni alat ona postaje oružje, ideologija i sredstvo globalne kontrole. Kompanije koje su nekada pravile aplikacije danas oblikuju vojne doktrine. Algoritmi koji su preporučivali sadržaj na internetu sada učestvuju u izboru meta za likvidaciju. Tehnološke korporacije više ne traže samo profit, one traže mesto u samom centru državne moći. I upravo zato pitanje budućnosti više nije samo ko ima najjaču vojsku. Pitanje je ko kontroliše podatke, algoritme, veštačku inteligenciju i infrastrukturu nadzora.

Jer u svetu koji dolazi, to će biti nove granice, nove armije i novi oblici vlasti. Ratovi XXI veka više se ne vode samo tenkovima, avionima i raketama. Na našim očima nastaje potpuno novi model sukoba u kojem se granica između tehnologije, države, korporacija i obaveštajnih sistema postepeno briše. Veštačka inteligencija, masovni nadzor, analiza podataka i tehnološki giganti postaju ne samo alati država već temelj novog globalnog poretka. Izraelske operacije protiv Hezbolaha u Libanu predstavljaju jedan od najdramatičnijih primera tog novog sveta. 

Prema dostupnim informacijama, Izrael je koristio sistem ciljanja zasnovan na veštačkoj inteligenciji kako bi identifikovao i pratio članove Hezbolaha, kombinujući podatke sa pametnih telefona, dronova, saobraćajnih i CCTV kamera, Wi-Fi signala, vladinih baza podataka i društvenih mreža. Sistem, izgrađen na platformama koje uključuju infrastrukturu „Mejven“ kompanije Palantir Technologies, sposoban je da za nekoliko sekundi obradi ogromne količine podataka, mapira mreže odnosa, prati kretanje i generiše takozvane „profile pretnji“. Ono što je nekada zahtevalo nedelje rada čitavih obaveštajnih timova, sada se dešava u realnom vremenu. Izraelski zvaničnici tvrde da je ova tehnologija imala ključnu ulogu u operacijama protiv lidera i infrastrukture Hezbolaha nakon napada pejdžerima 2024. godine. Ali istovremeno, ovaj model ratovanja otvara zastrašujuća pitanja: šta se dešava kada algoritam počne da odlučuje ko je meta? 

Stručnjaci upozoravaju da sistemi zasnovani na veštačkoj inteligenciji mogu pogrešno identifikovati civile, jer se u velikoj meri oslanjaju na metapodatke, mreže asocijacija i obrasce ponašanja, a ne na direktne dokaze. U takvom sistemu, čovek može postati meta ne zato što je nešto uradio, već zato što algoritam procenjuje da „liči“ na pretnju. Simbol te nove ere postalo je ubistvo Ahmada Turmusa, 62-godišnjeg operativca Hezbolaha u južnom Libanu. Neposredno pre napada, izraelski oficir ga je pozvao telefonom i postavio jezivo pitanje: „Da li želiš da umreš sa drugima ili sam?“ Turmus je odgovorio: „Sam.“ Prema svedočenju porodice, nakon razgovora lice mu se promenilo. Rekao je rođacima da ga Izraelci ciljaju i zamolio sve da napuste kuću. Članovi porodice su ga preklinjali da pobegne, čak su mu ponudili i prerušavanje. Ali Turmus je odgovorio „Oni znaju moje lice. Ne možemo ništa da učinimo povodom toga.“

Dok je odlazio, namerno je ignorisao suprugu kako ne bi pokušala da ga zaustavi. Ušao je u automobil i odvezao se. Manje od 30 sekundi kasnije, dve rakete su pogodile vozilo i ubile ga. Ta scena deluje kao kadar iz naučnofantastičnog filma ali ona je realnost modernog ratovanja. Čovek više ne beži od vojske. On beži od mreže kamera, algoritama, metapodataka i sistema koji ga prepoznaju brže nego što on može da promeni pravac kretanja. Ipak, istovremeno, ratovi na Bliskom istoku pokazuju i nešto drugo da čak i najskuplji i najsofisticiraniji sistemi imaju svoje slabosti. Hezbolah je uspeo da FPV dronom pogodi lanser sistema „Gvozdena kupola“, jednog od najpoznatijih protivraketnih sistema na svetu. 

Snimci pokazuju oštećenje lansera, a zatim i napad na izraelske vojnike koji su pokušavali da evakuišu sistem sa položaja. „Gvozdena kupola“ je izuzetno efikasan sistem protiv nevođenih raketa srednjeg dometa, ali nije prvobitno optimizovan za borbu protiv malih FPV letelica. Takvi dronovi lete nisko, spori su i teško uočljivi radarom. Radar ih često meša sa pticama ili ih odbacuje kao smetnju. Dodatni problem predstavlja teren letenje iza libanskih brda stvara „mrtve uglove“ za otkrivanje.

Paradoks je još veći kada se pogleda ekonomska strana rata. Raketa za „Gvozdenu kupolu“ košta između 50.000 i 150.000 dolara, dok sam sistem dostiže vrednost od desetina miliona dolara. Nasuprot tome, FPV dron koji ga napada može koštati nekoliko stotina ili hiljada dolara. Tako moderni ratovi ruše stare vojne stereotipe. Jeftini dronovi uništavaju skupe radare, letelice nadleću američke ambasade u Bagdadu, a visokotehnološki sistemi postaju ranjivi na improvizovane metode. Budućnost rata više nije samo u skupoj tehnologiji već u sposobnosti prilagođavanja. Ali ova tehnološka revolucija nije ograničena samo na Bliski istok. Ona se pretvara u globalni geopolitički sukob između SAD i Kine.

Vašington je izvršio snažan pritisak na vlade Argentine i Čilea da zaustave kineske projekte izgradnje teleskopa u pustinjama Anda i Atakama. Formalno, reč je o naučnim inicijativama. Međutim, američki zvaničnici strahuju da bi takvi sistemi mogli biti korišćeni za praćenje satelita i podršku kineskim vojnim operacijama. U Argentini je izgradnja kineskog radio-teleskopa u opservatoriji Sesko projekta koji je trebalo da postane najveći u Južnoj Americi praktično zaustavljena. Ključne komponente su zamrznute na carini, a vlasti su navele proceduralne nepravilnosti. Ipak, iza formalnih razloga stajao je snažan američki pritisak. Slično se dogodilo i u Čileu, gde je kineski projekat astronomske opservatorije u pustinji Atakama propao nakon višemesečnih pritisaja američkog ambasadora. Vašington je posebno zabrinut i zbog kineske svemirske stanice u Patagoniji, izgrađene 2015. godine po ugovoru o zakupu na 50 godina.

Kina sve optužbe odbacuje, tvrdeći da je reč o civilnim naučnim projektima i optužuje SAD da pokušavaju da sabotiraju kinesku međunarodnu saradnju. Ali sama činjenica da teleskopi, svemirske stanice i naučni centri postaju predmet geopolitičkog sukoba pokazuje koliko se svet promenio. Nauka, tehnologija i vojna moć više su praktično nerazdvojive. U centru te nove epohe nalaze se kompanije poput Palantir Technologies. Palantir danas više nije samo tehnološka firma. On postaje simbol nove ideologije u kojoj tehnološke korporacije, države i vojno-industrijski kompleks deluju kao jedinstven sistem.

Izvršni direktor kompanije Aleksandar Karp u svojoj knjizi „Tehnološka republika“ otvoreno poziva na remilitarizaciju Zapada, uvođenje univerzalne vojne obaveze i stvaranje novog sistema globalnog odvraćanja zasnovanog na veštačkoj inteligenciji. Karp tvrdi da je „meka moć“ dostigla svoje granice i da demokratskim društvima ponovo treba „tvrda moć“, ali u ovom veku tvrda moć više ne počiva na tenkovima već na softveru. 

On smatra da Silicijumska dolina ima moralnu obavezu da služi nacionalnoj odbrani, da Nemačka i Japan treba da budu remilitarizovani, da univerzalna vojna obaveza mora biti ozbiljno razmotrena i da se nova era odvraćanja više neće zasnivati isključivo na nuklearnom oružju, već na veštačkoj inteligenciji. Posebno je indikativan njegov stav da tehnološke kompanije ne treba samo da izvršavaju državne ugovore, već da praktično oblikuju ono što država želi. To je suština novog poretka da tehnološke korporacije više nisu podizvođači države one postaju deo same državne arhitekture moći. 

U jednom podkastu Karp otvoreno izjavljuje „Mnogo ljudi koji žele da naude Americi završavaju mrtvi upravo zato što znamo kako da agregiramo podatke.“ To je novi moralni kod tehnološkog rata da podaci postaju oružje, a algoritmi sredstvo likvidacije. Karp takođe odbacuje ideju univerzalnog osnovnog dohotka za ljude koje će tehnologija ostaviti bez posla. Njegova logika je surova da sistem nije odgovoran za nezaposlenost koju proizvodi. Pojedinac je taj koji mora da se „prilagodi“, prekvalifikuje i opstane.

Najkontroverzniji deo njegove filozofije odnosi se na ideju da „neurodivergentni“ ljudi disleksičari, osobe sa ADHD-om, autizmom i sličnim stanjima postaju „pobednici evolucije“ u tehnološkom dobu, dok klasične veštine gube vrednost. Kritičari mu zameraju što tehnološke promene predstavlja kao sudbinu, a ne kao politički i ekonomski izbor. 

Još važnije, kritičari upozoravaju da se iza priče o „inovativnosti“ krije nova koncentracija moći. U toj viziji sveta ubistva se opravdavaju vojnom efikasnošću, masovni nadzor nacionalnom bezbednošću, uništavanje radnih mesta tehnološkom neizbežnošću, a neslaganje se proglašava nerazumevanjem ili glupošću. To je suština novog tehnološkog poretka koji nastaje pred našim očima. Svet ulazi u eru u kojoj će države koje kontrolišu podatke, algoritme, veštačku inteligenciju i infrastrukturu nadzora imati moć veću nego što su nekada imale najveće imperije. Ali istovremeno, to je i svet u kojem čovek postepeno rizikuje da postane samo metapodatak u sistemu koji ga posmatra, procenjuje i ako proceni da je potrebno eliminiše.

 Za Srbiju, ova tehnološka revolucija nije daleka budućnost niti tema rezervisana samo za velike sile. Ona direktno utiče na pitanja nacionalne bezbednosti, ekonomskog suvereniteta, političke nezavisnosti i samog opstanka države u svetu koji ubrzano ulazi u doba digitalnog nadzora i veštačke inteligencije. Ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku pokazali su da se više ne pobeđuje samo brojem tenkova, aviona i vojnika. Danas prednost ima onaj ko kontroliše podatke, algoritme, komunikacije, dronove, satelitske sisteme, infrastrukturu nadzora i sposobnost brze obrade informacija.

Upravo zato Srbija mora prestati da bezbednost posmatra isključivo kroz klasičnu vojnu prizmu. Budućnost pripada državama koje uspeju da povežu vojsku, tehnologiju, obrazovanje, domaću industriju i obaveštajni sistem u jednu funkcionalnu celinu. Pre svega, Srbija mora da razvija sopstvene tehnološke kapacitete. Država koja u budućnosti bude u potpunosti zavisila od stranih softvera, cloud sistema, AI infrastrukture i tuđih platformi, praktično će izgubiti deo svog suvereniteta. Podatak postaje nova nafta, a algoritam novo oružje. Zato je neophodno jačanje domaćeg IT sektora, razvoj nacionalnih AI kapaciteta, ulaganje u sajber-bezbednost, formiranje domaćih centara za analizu podataka, razvoj vojne tehnologije i dronova i povezivanje univerziteta, vojske i industrije. Srbija mora posebno da izvuče pouke iz primera „Gvozdene kupole“. Čak i najskuplji sistemi mogu postati ranjivi ako se ne prilagođavaju novoj vrsti ratovanja. Jeftini FPV dronovi danas uništavaju sisteme vredne milione dolara. To znači da i male države, ako su dovoljno tehnološki fleksibilne, mogu razviti asimetrične sposobnosti koje značajno povećavaju njihovu odbrambenu moć. 

Za Srbiju to znači masovni razvoj dronskih jedinica, domaću proizvodnju elektronskih sistema, razvoj elektronskog ratovanja, jačanje protivdronske zaštite i modernizaciju obaveštajnih struktura.

Istovremeno, Srbija mora biti oprezna da ne postane samo tržište i poligon za tuđe tehnološke sisteme. U novom svetu, velike sile će sve agresivnije pokušavati da kontrolišu telekomunikacije, energetiku, infrastrukturu, cloud mreže i digitalne platforme manjih država. Borba SAD i Kine oko teleskopa, svemirskih stanica i naučnih projekata u Latinskoj Americi pokazuje da više ne postoji „neutralna tehnologija“. 

Sve postaje geopolitika. Zato Srbija mora voditi izuzetno pažljivu politiku balansa sarađivati sa svima ali ne dopustiti potpunu zavisnost ni od jednog centra moći, čuvati kontrolu nad strateškom infrastrukturom i insistirati na tehnološkom suverenitetu. 

Još jedna važna lekcija odnosi se na društvo. Tehnološke elite sve otvorenije govore o svetu u kojem će algoritmi upravljati ekonomijom, radom, informacijama i bezbednošću. U takvom sistemu postoji opasnost da čovek postane samo resurs, profil podataka ili broj u sistemu masovnog nadzora. Srbija zato ne sme dozvoliti da izgubi nacionalnu koheziju, nacionalni identitet, kontrolu nad obrazovanjem i svest da tehnologija mora služiti čoveku i državi, a ne obrnuto.

Na kraju, najvažnija stvar za Srbiju biće sposobnost da razume vreme u koje ulazi. Svet posle veštačke inteligencije više neće biti svet liberalnih iluzija iz devedesetih i dvehiljaditih. Biće to svet žestoke konkurencije, tehnoloških blokova, digitalnog nadzora i borbe za kontrolu podataka. U takvom svetu preživeće samo države koje imaju jasnu nacionalnu strategiju, čuvaju svoju državnu strukturu, razvijaju tehnologiju, štite sopstvene resurse i razumeju da se novi suverenitet više ne brani samo granicama već i serverima, algoritmima, podacima i znanjem.