Đurđev: Ko će kontrolisati budućnost - AI, energija i novi poredak

"Srbija se danas nalazi na vetrometini procesa koji nisu samo geopolitički, već civilizacijski. Dok nam se sa različitih globalnih adresa plasiraju priče o tehnološkom napretku i 'dobu inteligencije', ispod površine marketinških brošura odvija se žestoka borba za kontrolu nad najvažnijim resursima budućnosti – znanjem, energijom i ljudskom svešću", navodi u svom autorskom tekstu predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev.

Autorski tekst Aleksandra Đurđeva prenosimo u celosti:

Poslednjih godina slušamo kako nam različiti državni funkcioneri objašnjavaju da je Klaus Švab veliki prijatelj Srbije, da su njegove ideje vizionarske i da se svet kreće u pravcu koji je on davno predvideo. Međutim, nakon svega što danas vidimo od pokušaja da se znanje, inteligencija i informacije stave pod kontrolu uskog kruga globalnih centara moći, preko pretvaranja veštačke inteligencije u uslugu koja se iznajmljuje i može biti isključena političkom odlukom, do nastojanja da se upravlja biološkim tehnologijama, energetskim tokovima i komunikacionim mrežama nameće se jednostavno pitanje, ako su ovo prijatelji Srbije, kakvi su onda njeni neprijatelji?

Srbija, kao narod koji je više puta u istoriji plaćao cenu tuđih geopolitičkih eksperimenata, ima obavezu da sa posebnom pažnjom posmatra procese koji menjaju svet. Jer ono što se danas predstavlja kao tehnološki napredak, sutra može postati mehanizam kontrole. Ono što se danas naziva globalnom saradnjom, sutra može postati sredstvo političkog uslovljavanja. A ono što se danas prodaje kao sloboda pristupa znanju, već sutra može biti pretvoreno u privilegiju rezervisanu samo za one koji su spremni da prihvate pravila koja postavljaju drugi. Zato je za Srbiju od presudnog značaja da razume svet koji nastaje.

Ne onakav kakav nam ga predstavljaju marketinške brošure globalnih foruma i korporacija, već onakav kakav zaista jeste kao prostor žestoke borbe za kontrolu znanja, energije, tehnologija, trgovinskih puteva i ljudske svesti. Klaus Švab govorio je o „Dobu inteligencije“, Sem Altman o budućnosti u kojoj će se inteligencija plaćati kao struja ili voda, američka vlada ograničila je pristup najmoćnijim modelima veštačke inteligencije, objavljeni su dokumenti o američkim biološkim laboratorijama širom sveta, Vladimir Putin i Donald Tramp razgovarali su o Ukrajini i Iranu, Velika Britanija zaplenila je tanker koji je prevozio rusku naftu, Izrael je demonstrirao nezavisnost u odnosu na Vašington, a Iran najavio mogućnost naplate pomorskih usluga u Ormuskom moreuzu. Na prvi pogled reč je o različitim temama. U stvarnosti, sve one predstavljaju delove istog procesa – formiranja novog svetskog poretka u kojem će ključno pitanje biti ko kontroliše najvažnije resurse budućnosti. Pre neki dan Klaus Švab je na Univerzitetu u Johanesburgu izjavio da zahvaljujući sistemima kao što su Claude i ChatGPT ljudi danas imaju veće šanse nego ikada ranije da dođu do istine. Otišao je i korak dalje tvrdeći da univerziteti gube svoj nekadašnji značaj jer je znanje svuda oko nas i dostupno besplatno.

Međutim, u njegovoj izjavi nalazi se jedna ključna rečenica koju mnogi nisu primetili. Švab je rekao da čovek može doći do istine „ako uloži potreban trud“. Upravo se u toj rečenici krije suština čitavog problema. Jer nije dovoljno imati pristup informaciji. Neophodno je posedovati sposobnost da se razlikuje istina od laži i greške, činjenica od propagande, analiza od manipulacije. Upravo tu sposobnost vekovima su razvijale škole, univerziteti, knjige i tradicionalni oblici obrazovanja. Veštačka inteligencija može da ponudi odgovore, ali ne može da preuzme odgovornost za rasuđivanje. Ona može da obradi ogromnu količinu podataka, ali ne može da zameni ljudsku mudrost i rasuđivanje. Nekoliko meseci ranije Sem Altman je otkrio i ekonomsku stranu budućnosti. Govoreći na samitu kompanije Blekrok u Vašingtonu, izjavio je da OpenAI budućnost vidi kao svet u kojem je inteligencija usluga poput električne energije ili vode, koju će korisnici kupovati i plaćati po potrošnji. To nije bila obična tehnološka prognoza. To je bila politička i civilizacijska poruka.

Jer ako inteligencija postane usluga, onda ona ima vlasnika. Ako ima vlasnika, onda ima cenu. Ako ima cenu, onda postoje oni koji mogu da je priušte i oni koji ne mogu. A ako postoji nestašica kapaciteta, kao što je i sam Altman priznao da je moguća, onda će neko morati da odlučuje ko ima pristup najmoćnijim oblicima inteligencije. Samo nekoliko meseci kasnije ovaj scenario je postao stvarnost. Američka vlada je 12. juna 2026. godine naložila kompaniji Anthropic da isključi svoje najmoćnije modele Fable 5 i Mythos 5. Iako je mera formalno bila usmerena prema stranim korisnicima, u praksi su modeli postali nedostupni širom sveta. Po prvi put u istoriji jedna država je političkom odlukom ograničila pristup najnaprednijoj veštačkoj inteligenciji na globalnom nivou. Ovaj presedan pokazuje nešto mnogo važnije od same tehnologije. Knjiga koju posedujete pripada vama.

Niko je ne može preko noći izmeniti, isključiti ili povući iz upotrebe. Pretplata na veštačku inteligenciju nije vlasništvo već zakup. A sve što je predmet zakupa ima vlasnika, uslove korišćenja i mogućnost da bude uskraćeno. Zato pitanje veštačke inteligencije nije samo tehnološko pitanje. To je pitanje moći. Ista logika kontrole vidljiva je i u sferi bioloških istraživanja. Kancelarija Tulsi Gabard objavila je dokumenta koja pokazuju da su Sjedinjene Američke Države finansirale više od 120 bioloških laboratorija u preko trideset država sveta.

Prema objavljenim materijalima, američka obaveštajna zajednica upozoravala je na prisustvo opasnih patogena u laboratorijama u Ukrajini, a navedeno je i da su sprovođena istraživanja koja su podrazumevala unapređenje određenih patogena novim funkcijama. Dokumenta takođe ukazuju da je deo ovih programa godinama bio skrivan od američke javnosti i da je Donald Tramp zbog potencijalnih rizika odlučio da obustavi njihovo finansiranje. Bez obzira na različita tumačenja ovih navoda, suština ostaje ista. Ko kontroliše biotehnologiju, kontroliše jedan od najmoćnijih instrumenata XXI veka. Istovremeno se pred našim očima odvija i duboka geopolitička transformacija sveta.

Razgovor Vladimira Putina i Donalda Trampa trajao je pedeset pet minuta i daleko je prevazilazio protokolarne okvire. Razgovaralo se o Ukrajini, Iranu, ulozi Evrope, mogućnostima novih diplomatskih inicijativa i budućim kontaktima Moskve i Vašingtona. Tramp je naglasio potrebu za okončanjem rata u Ukrajini, dok je Putin ukazao da napadi na civilne ciljeve u Rusiji dodatno komplikuju proces pronalaženja političkog rešenja. Ono što je posebno značajno jeste činjenica da se ključna pitanja savremenog sveta sve češće rešavaju direktnom komunikacijom velikih sila, dok Evropa sve više deluje kao posmatrač procesa koji se odvijaju oko nje. Upravo tu dolazimo do jednog od najzanimljivijih delova geostrateških analiza za period 2025–2026. godine.
Prema tim procenama, Sjedinjene Američke Države, Rusija i Kina ostaju prva divizija svetske politike. Iako se mnogo govori o slabljenju Amerike, Vašington i dalje poseduje sposobnost da projektuje političku, finansijsku, vojnu i tehnološku moć na globalnom nivou. Kina i dalje nije donela konačnu odluku da li želi da preuzme ulogu vodeće svetske sile, dok Rusija nastavlja da konsoliduje geopolitičke dobitke ostvarene tokom perioda 2022–2024. Posebno je zanimljiva ocena položaja Evrope.

Francuska je, prema ovim analizama, doživela ozbiljan pad uticaja, dok se Nemačka i Velika Britanija nalaze u procesu postepene degradacije svog geopolitičkog položaja. Simbolično je i to što Moskva sve češće demonstrativno ignoriše evropske lidere, šaljući poruku da se najvažnije odluke više ne donose u Parizu, Berlinu i Londonu. Devedesetih godina prošlog veka Rusija je bila sila trećeg reda, ekonomski i politički oslabljena, dok su Nemačka, Francuska i Britanija predstavljale nesporne centre moći. Danas je situacija obrnuta. Upravo ta promena najbolje pokazuje koliko duboke procese proživljava međunarodni sistem. Istovremeno se pojavljuju novi centri moći. Indija nastavlja stabilan uspon. Iran ima potencijal da u narednim godinama postane velika sila ukoliko uspe da zaštiti svoje interese i očuva stratešku poziciju. Turska koristi kontrolu Bosfora kao važan instrument uticaja, dok Izrael sve otvorenije ističe sopstvenu nezavisnost čak i u odnosu na Sjedinjene Američke Države.

Izjava Itamara Ben-Gvira da Izrael nije „banana republika“ i da nije podređen Vašingtonu predstavlja više od političke poruke. Ona pokazuje da čak i najbliži američki saveznici sve više insistiraju na sopstvenim nacionalnim interesima. Posebno mesto u ovom procesu zauzima Iran. Prema procenama koje se pojavljuju u geopolitičkim krugovima, ukoliko Teheran uvede sistem naplate pomorskih usluga u Ormuskom moreuzu po modelu koji Turska primenjuje u Bosforu, prihodi bi mogli dostići između 16 i 20 milijardi dolara godišnje. To bi Iranu obezbedilo novi instrument ekonomskog i političkog uticaja. Nije slučajno što se istovremeno povećavaju tenzije oko tankera, pomorskih pravaca i energetskih koridora. Britanska zaplena broda koji je prevozio rusku naftu jasno pokazuje da se savremena geopolitika sve više vodi kroz kontrolu logistike, transporta i trgovinskih tokova. Međutim, sve ove rasprave o veštačkoj inteligenciji, laboratorijama, morskim putevima, nafti i geopolitičkim blokovima dobijaju potpuno drugačiju dimenziju kada se posmatraju iz perspektive koju je nedavno izneo Ilon Mask.

Govoreći o Kardaševljevoj skali razvoja civilizacija, Mask je podsetio da čovečanstvo danas koristi manje od jednog triliontog dela energije koju proizvodi Sunce. Prema Kardaševu, civilizacija tipa I koristi svu raspoloživu energiju svoje planete, civilizacija tipa II energiju svoje zvezde, dok civilizacija tipa III koristi resurse čitave galaksije. Čovečanstvo još uvek nije dostiglo ni prvi stepen. Sunce sadrži 99,86 procenata mase čitavog Sunčevog sistema, dok Zemlja predstavlja tek neznatan deo tog prostora. Ako jednog dana budemo želeli da koristimo čak i milioniti deo energije naše zvezde, biće neophodno da napustimo okvire sopstvene planete i ovladamo resursima čitavog Sunčevog sistema. Upravo zato borba koju danas posmatramo nije samo borba za sadašnjost. Ona je borba za budućnost. Onaj ko bude kontrolisao znanje, kontrolisaće algoritme. Onaj ko bude kontrolisao algoritme, kontrolisaće informacije. Onaj ko bude kontrolisao informacije, kontrolisaće odluke. Iz svega navedenog proizilazi jedan zaključak koji Srbija ne sme da zanemari. Svet u koji ulazimo biće daleko suroviji, konkurentniji i manje ideološki nego što je bio svet nakon Hladnog rata.

Države koje budu posedovale znanje, tehnologiju, energetsku nezavisnost, snažne bezbednosne institucije i sposobnost samostalnog donošenja odluka imaće pravo da oblikuju budućnost. Ostali će biti prinuđeni da prihvataju tuđe odluke. Zato Srbija mora istovremeno da jača saradnju sa svim centrima moći koji poštuju njen suverenitet i njene nacionalne interese. Strateško partnerstvo sa Rusijom u oblasti energetike, bezbednosti i odbrane, saradnja sa Kinom u infrastrukturi, tehnologiji i investicijama, razvijanje odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama tamo gde postoji obostrani interes, kao i produbljivanje veza sa Indijom, Izraelom, arapskim svetom i drugim rastućim centrima moći, ne smeju biti stvar ideološkog opredeljenja već državne racionalnosti. Istovremeno, Srbija mora da razvija sopstvene kapacitete u oblasti veštačke inteligencije, sajber bezbednosti, biotehnologije, energetike i obrazovanja, jer će upravo u tim oblastima biti vođene najvažnije bitke XXI veka.

Narod koji prepusti drugima kontrolu nad znanjem, tehnologijom i informacijama postepeno gubi i kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Srpski nacionalni i državni interes u narednim decenijama mora biti jasan od izgradnja snažne, suverene i tehnološki razvijene Srbije koja će sarađivati sa svima, ali zavisiti ni od koga i koja će poštovati tuđe interese, ali nikada neće žrtvovati sopstvene i koja će razumeti da se u vremenu koje dolazi sloboda više ne brani samo na granicama države, već i u laboratorijama, data centrima, univerzitetima, energetskim sistemima i centrima u kojima se stvara znanje. Jer u XXI veku suverenitet više nije samo pitanje teritorije. Suverenitet je pitanje kontrole nad sopstvenom budućnošću.