Da li može doći do promene vlasti u Teheranu? Iran spreman na upotrebu stravične sile, pamte iskustvo Iraka iz 1991.

Prema rečima Donalda Trampa, Iranci imaju priliku koja se ukazuje jednom u životu. "Sati vaše slobode su na pragu“, izjavio je Tramp dok su američki i izraelski ratni avioni bombardovali iranske gradove i kompleks vrhovnog vođe te zemlje. „Kada završimo, preuzmite svoju vlast. Biće vam na raspolaganju", izjavio je Tramp.

Trampove izjave jasno pokazuju da Amerika teži promeni režima. Nakon decenija visokih tenzija, oštrih optužbi i pojedinačnih napada, Vašington je konačno odlučio da pokuša da se potpuno oslobodi vlade te zemlje i smatra da će obični Iranci ustati i završiti posao.

Stanovništvo zemlje, na kraju krajeva, očigledno je ogorčeno na Islamsku Republiku. Tokom poslednje decenije, Iranci su se više puta masovno demonstrirali protiv režima. Ti protesti obično prestaju tek kada vlada odgovori stravičnom silom. Na primer, u decembru i januaru, stotine hiljada Iranaca provelo je nedelje demonstrirajući, sve dok iranski sigurnosni službenici nisu pucali i ubili hiljade njih.

Ali sada američki i izraelski ratni avioni napadaju iransku vojsku i sigurnosne strukture i uništavaju druge državne institucije. Ubili su vrhovnog vođu zemlje, Alija Hamneija, i mnoge druge visoke zvaničnike. Čini se da Trampova administracija računa na to da će iranski narod uskoro preuzeti proces promene režima, nastaviti s protestima i uspešno svrgnuti znatno oslabljenu vladu.

Politički anlitičari i stručnjaci za Iran, žele da "moć naroda“ dovede do nove vlasti u Teheranu. Ipak, oni su izrazili duboku sumnju da bi čak i ova masivna vazdušna kampanja mogla da izazove uspešan ustanak.

Oni su za Politico istakli da bombardovanje iz vazduha ima strašan učinak kada je reč o izazivanju promene režima u bilo kojoj državi. Drugo, Iran ima moćne represivne organe sa ogromnim iskustvom u suzbijanju narodnog nezadovoljstva. Pored toga, iranska birokratija generacijama očekuje i priprema se za američke napade. Čak i ako Vašington uspe da oslabi ili onesposobi Islamsku Republiku, iscrpljeni i šokirani Iranci mogu biti previše uplašeni ili fokusirani na sopstveno preživljavanje da bi izašli na ulice. Politička opozicija u zemlji ostaje slaba i poznata po svojoj podeljenosti, prenosi Politico.

Tanjug AP/Leo Correa

Iranci, naravno, očajnički žele bolju budućnost i spremni su da protestuju i pod vrlo teškim uslovima. Za autokratiju, zemlja pokazuje visok nivo građanskog angažmana. Stoga je moguće da Iranci uspeju tamo gde drugi narodi nisu. Ali istorija sugeriše da većina stanovništva verovatno neće poslušati Trampov poziv, a čak i ako posluša, biće im teško da pobede.

Iračko iskustvo iz 1991. 

U februaru 1991. godine, dok je američka vojska uništavala iračke oružane snage, američki predsednik Džordž H.W. Buš uputio je apel. Govoreći na međunarodnoj televiziji, Buš je pozvao irački narod da preuzme stvari u svoje ruke i primora Sadama Huseina, da se povuče.“ Odmah nisu reagovali. Ali čim je Amerika prestala sa bombardovanjem, hiljade Kurda i šiita širom zemlje podigle su ustanak protiv vlade koju su dominirali Suniti, nadajući se da će oslabljen režim i vojna sila Sadama Huseina konačno biti poraženi.

Nisu bili. Umesto toga, nakon što su protesti počeli, Sadamove snage rasporedile su helikoptere, artiljeriju i kopnene trupe protiv sopstvenih građana. Zatim su masakrirali više od 50.000 Iračana za manje od pet nedelja. Ustanak je ugušen, a Sadam je ostao na vlasti još 12 godina.

Iračko iskustvo, nažalost, tipično je za ono što se dešava kada su predsednici u prošlosti pokušavali da pomoću vazdušnog udara menjaju vlade. Sjedinjene Države uništile su 90 odsto proizvodnje električne energije Severne Koreje tokom Korejskog rata, nadajući se da će to pomoći da se svrgne Kim Il-Sung. Nije uspelo. Vašington je tokom Vijetnamskog rata bacio zemlju u tamu; i to nije uspelo. Čak ni bombardovanje Srbije od strane Bila Klintona 1998. godine nije dalo prostor opozicionom pokretu da ukloni Slobodana Miloševića sa vlasti. Tek je posle još 16 meseci i lažnih izbora bio primoran da napusti funkciju.

Tanjug AP/Khalil Hamra

"Nikada. Bombardovanja nikada nisu navela ljude da izađu na ulice i svrgnu svog lidera“, odgovorio je Robert Pejp, politički naučnik sa Univerziteta u Čikagu koji proučava vazdušnu moć i promenu režima. Dodaje da ono što Vašington radi u Iranu nikada ranije imalo uspeha. 

Vazdušna moć ima lošu reputaciju

Postoje dva glavna razloga zbog kojih vazdušna moć ima tako lošu reputaciju. Prvi je što bombardovanja često podstiču građane da se okrenu protiv domaće opozicije bez obzira koliko mrzeli lidera.

"Čak i nagoveštaj da stojite na strani države napadača koristi se od strane rivala da vas izda“, objasnio je. Drugi razlog je što bombardovanja sama po sebi retko potpuno unište represivni kapacitet vlade.

"Da biste spasili pro-demokratske demonstrante, morate biti upravo tamo. Morate imati trupe na terenu“, rekao je Pejp.

Većina analitičara smatra da će reakcije biti veoma različite, a Iranci su poznati po svom nacionalizmu i oprezu prema međunarodnim intervencijama. Zbog toga stručnjaci kažu da čak i mnogi Iranci koji preziru Hamneija neće želeti da urade ono što Amerika traži , posebno imajući u vidu civilne žrtve.

Naravno, neki su optimistični. "Postoje oni koji su se iz čistog očaja, nadali se američkoj vojnoj intervenciji“, rekao je Ali Vez, direktor Iranskog projekta u Međunarodnoj kriznoj grupi. Oni bi mogli biti spremni da izađu na ulice, kao što im je Tramp sugerisao. Ipak, mogli bi naići na drugi problem: ogromne sposobnosti režima, koje imaju institucije sposobne da suzbiju demonstrante i velike zalihe oružja raspoređene širom zemlje.

Bombardovanja možda nikada nisu izazvala uspešan ustanak, ali postoje slučajevi u kojima je strana vazdušna moć pomogla da se svrgnu diktatori. U Libiji, NATO je počeo da napada snage  Gadafija nakon što je Gadafi brutalno tlačio svoj narod. Oko šest meseci nakon početka kampanje, pobunjeničke snage su svrgle Gadafijevu vladu.

Tanjug AP/Vahid Salemi

Iran možda nema naoružanu i organizovanu opoziciju, ali ima duboko posvećene protivnike režima. "Iranci su spremni da podnesu ogromne žrtve da se reše svojih lidera“, napisao je Behnam Taleblu. Ako bombardovanje nastavi i proširi se na lokalne policijske stanice i niže komandante, obični Iranci mogli bi da se reše preostalih delova režima.

Do sada su američki i izraelski napadi impresivni. Ubistvo vrhovnog vođe Hamneija i mnogih njegovih najbližih saradnika predstavlja jedan od najvažnijih udara na iransku vlast u poslednjim decenijama. Ipak, teško je reći kako se Iranci u proseku osećaju. Video-snimci pokazuju i ljude koji slave i one koji tuguju.

Analitičari se slažu da će zemlja biti transformisana, ali ne nužno na bolje, niti je sigurno da će obični Iranci imati realnu reč u tome šta sledi. Moguće je da Amerika i Izrael podrže nekog iznutra ili pokušaju da postave nekog spolja. Režim bi mogao da se konsoliduje, raspadne ili da izbije novi sukob za vlast, kao u Libiji. U svakom slučaju, Iranci će morati da se bore za svoj glas, a preživljavanje će verovatno biti njihov glavni prioritet.