Šta je Trampov sledeći korak i šta bi mogao da bude odgovor Irana: Ivanović, Rodić i Šunter u emisiji "Plenum"

Ratom koji je počeo u subotu uveče, kada su izraelske i američke vojne snage gađale Iran do sada je posredno ili neposredno zahvaćeno desetak država. Četvrtog dana broj poginulih, povređenih i nestalih dostiže dve hiljade. Sukob se širi do Evrope. Teheran je gađao metu na Kipru i istovremeno upozorio evropske zemlje da će svaka akcija, pa i odbrambena- koju je najavilo nekoliko zemalja, biti smatranom činom rata. Dok Iran poručuje da će odgovoriti gađanjem evropskih gradova, Donald Tramp je nezadovoljan odgovorom Evrope i priželjkuje novog Vinstona Čerčila. 

O američko-iranskim tenzijama, ulozi Izraela, poziciji Evrope i mogućim vojnim scenarijima u emisiji Plenum govorili su novinari Ljubiša Ivanović, Filip Rodić i Aleksandar Šunter.

Ivanović: Evropa ne stoji iza Trampa, kopnena intervencija u Iranu malo verovatna

Gotovo nijedna velika evropska sila nije podržala američku intervenciju protiv Irana, ocenjuje Ljubiša Ivanović, novinar Euronews Srbija. Prema njegovim rečima, politička izolovanost Vašingtona u ovom slučaju je očigledna, a spekulacije o kopnenoj operaciji nemaju realno uporište.

"Britanski premijer Kir Starmer jasno je rekao da Velika Britanija neće učestvovati u ovome. On nema saglasnost parlamenta, kao što svojevremeno ni Dejvid Kameron nije imao kada je Barak Obama pokušavao da interveniše u Siriji. Emanuel Makron ne želi da učestvuje, a Đorđa Meloni je, kao Trampova politička saveznica, neobično tiha. Dakle, niko u Evropi nije podržao Trampa", navodi Ivanović.

Govoreći o mogućnosti ulaska američkih trupa na teritoriju Irana, Ivanović kaže da u takav scenario „ne veruje ni najmanje“.

"Iran ima 92 miliona stanovnika, tri puta je veći od Iraka i, za razliku od Iraka, ima izuzetno nepristupačan planinski teren. Ne vidim mogućnost da Sjedinjene Države uđu u kopnenu intervenciju, bez obzira na spekulacije", ističe on.

Euronews Srbija

Dodatnu konfuziju, prema njegovim rečima, stvara neujednačena komunikacija iz Vašingtona.

"Ne znam ko danas govori u ime Amerike. Čuli smo Donalda Trampa sa jednom porukom, potom je ministar odbrane izašao sa drugom – da to nije Irak i da nema slanja trupa. Zatim je Marko Rubio održao konferenciju sa trećom pozicijom. Ne znam ko od njih govori u ime Vašingtona, niti da li uopšte postoji jasan koncept ovog rat"“, kaže Ivanović.

Paralele sa Irakom 2003.

On podseća da često polazimo od pretpostavke da iza velikih ratova stoje veliki i precizni politički planovi, ali da praksa pokazuje drugačije.

„Generali planiraju različite vojne opcije, ali političko rukovodstvo često nema razrađenu strategiju. To smo videli 2003. u Iraku“, kaže on.

Ivanović ipak ističe važne razlike između intervencije Džordža Buša u Iraku i današnje situacije. Buš je, kako podseća, pokušao da obezbedi legitimitet kroz Ujedinjene nacije i formiranje međunarodne koalicije, iako su razlozi za rat kasnije dovedeni u pitanje.

„Ovoga puta su zaobiđene ne samo Ujedinjene nacije, već i američki Kongres. To do sada nije bio slučaj u toj meri. Čak je i Lindon Džonson za Vijetnam tražio saglasnost Kongresa, makar i na spornoj osnovi. Buš je dobio podršku Kongresa za Irak. Danas vidimo situaciju u kojoj je Kongres praktično skrajnut“, navodi Ivanović.

Posebno spornim smatra obrazloženje o iranskom nuklearnom programu.

„Međunarodna agencija za atomsku energiju i njen direktor su eksplicitno rekli da ne postoji program nuklearnog naoružavanja Irana. Postoji pitanje obogaćivanja uranijuma, ali UN nisu rekle da Iran pravi atomsku bombu. To jednostavno nije tačno“, tvrdi Ivanović.

Podseća i da su se upravo Sjedinjene Države povukle iz nuklearnog sporazuma sa Iranom tokom prvog Trampovog mandata, dok su u sporazumu ostale evropske sile i Teheran.

„Svi su ostali u sporazumu, samo su se Amerikanci povukli. Sada gledamo scenario koji podseća na Irak – operaciju koja od početka ima elemente promene režima“, ocenjuje on.

Libijski scenario bez trupa

Za razliku od Buša, koji je bio spreman na kopnenu invaziju Iraka, Tramp, prema Ivanoviću, nema političku bazu za takav potez.

„Njegova biračka baza je snažno protiv kopnenog rata. Verovatnije je da se računa na neku vrstu libijskog scenarija – da se intenzivnim raketnim udarima izazove unutrašnja destabilizacija i podstakne promena vlasti bez direktnog ulaska trupa“, ističe Ivanović.

U takvom okviru, ocenjuje on, rat protiv Irana ostaje operacija sa nejasnim političkim ciljem i bez međunarodne podrške kakvu su SAD pokušavale da obezbede u prethodnim velikim intervencijama.

U nastavku emisije otvoreno je pitanje odgovora Evrope, ali i šire geopolitičke slike nakon dramatične eskalacije sukoba između Izraela, Irana i Sjedinjenih Država.

Rodić: Bliski istok bio stabilniji kada bi Iran imao atomsku bombu

Kolumnista Euronews Srbija Filip Rodić ocenio je da se iz srpske perspektive ne bi trebalo svrstavati ni na jednu stranu.

"Imamo razloge i da nam Izrael bude simpatičan, i da nam Iran bude simpatičan – ali i obrnuto. To, međutim, ne sme biti osnov za političko svrstavanje", rekao je on.

Govoreći o neuračunljivosti aktera, Rodić tvrdi da su u ovom trenutku upravo Sjedinjene Države faktor nepredvidivosti.

"Ne bih rekao ni za Izrael da je neuračunljiv. Izrael ima jasan interes da eliminiše Iran kao pretnju i koristi svoje savezništvo sa Amerikom za ostvarenje tog cilja. Ali napasti zemlju dok su pregovori u toku – to je već drugi put da se dešava – jeste potez koji otvara pitanje racionalnosti", istakao je.

Euronews Srbija

On podseća na teorijsku podelu nemačkog pravnika Karla Šmita između klasičnog i totalnog rata.

"U klasičnom ratu cilj je mir. U totalnom ratu cilj je uništenje neprijatelja. Ako eliminišete mogućnost pregovora, onda ulazite u zonu totalnog rata. To može da gurne Iran u ozbiljan unutrašnji haos, ali ne vidim realnu mogućnost američke kopnene invazije", ocenio je Rodić.

Dodao je da bi posedovanje nuklearnog oružja, paradoksalno, moglo doprineti stabilnosti.

"Možda zvuči jeretički, ali mislim da bi Bliski istok bio stabilniji kada bi Iran imao atomsku bombu. Tada bi obe strane bile odgovornije. Videli smo sličan primer sa North Korea, koja je nakon sticanja nuklearnog kapaciteta postala opreznija u ponašanju", naveo je.

Govoreći o Evropi, Rodić podseća na staru američku tvrdnju da je raketni štit u Poljskoj i Rumuniji postavljen zbog Irana, a ne Rusije.

„Da li je to tada bila politička konstrukcija ili je zaista postojala dugoročna procena? Danas se postavlja pitanje da li je Evropi taj štit potrebniji zbog Irana nego zbog Rusije“, kaže on.

Posebno se osvrnuo na pozivanje Donalda Trampa na Vinstona Čerčila.

„Ne razumem to prizivanje Čerčila. Čerčil nije bio ratni huškač, kako su ga nacisti predstavljali. Ako već tražimo istorijsku figuru, Evropi bi danas možda bio potrebniji jedan Šarl de Gol – lider koji bi Evropu učinio samostalnijom u odnosu na Ameriku“, rekao je Rodić.

Na pitanje o vojnoj dimenziji i eventualnim presedanima u strateškom planiranju američke vojske, Rodić ukazuje na širu sliku.

Rusija je, kaže, preokupirana sopstvenim ratom, dok je Kina velika vojna sila, ali sa defanzivnom doktrinom.

„Američka vojska je koncipirana za globalnu projekciju sile. Kineska nije. Čak i da su Rusija ili Kina Iranu isporučile najsavremenije sisteme, za njihovu efikasnu upotrebu potrebne su godine obuke i integracije“, objasnio je.

Kao primer naveo je iskustvo iz 1991. godine tokom rata u Iraku, ali i NATO bombardovanje 1999, kada je, kako kaže, pažljivo dozirana upotreba sistema PVO donela određene taktičke uspehe.

Šunter: Iran eskalira asimetrično, ali bez promene američke strategije

Iran je krenuo u očekivan, ali opasan pravac – eskalaciju asimetričnog odgovora na američko-izraelske udare, ocenjuje novinar Danijel Šunter. Kako ističe, Teheran nema kapacitete da vojno parira ni Izraelu ni Sjedinjenim Američkim Državama, zbog čega pribegava jedinom modelu koji mu preostaje – balističkim raketama, kamikaza-dronovima i napadima koji podižu cenu intervencije.

"Bilo je samo pitanje do koje mere će taj asimetrični odgovor biti izražen. To što sada gađaju i druge zemlje u Zalivu pokazuje da idu ka eskalaciji. Ali to je jedino što realno mogu da urade – da podignu cenu američko-izraelske operacije. To, međutim, ne menja dinamiku niti ciljeve koje je Vašington zacrtao“, navodi Šunter.

Iako se u javnosti spekuliše da li je cilj operacije ograničen na četiri nedelje ili na eliminaciju iranskog nuklearnog programa, Šunter smatra da je fokus daleko širi.

"Prošlogodišnja američka intervencija bila je svojevrsni nastavak izraelskih operacija. I tada se pokazalo da SAD i Izrael imaju potpunu dominaciju u iranskom vazdušnom prostoru – mogu da lete do Teherana i dejstvuju praktično bez ograničenja. Pitanje je koliko je nuklearni program zaista degradiran, ali sada više ne govorimo samo o njemu", objašnjava on.

Prema njegovim rečima, posle neuspešnih pregovora Vašington sve više procenjuje da je problem političke prirode – da je Iran „neuračunljiv partner“ s kojim nema dogovora. Zbog toga operacija, kako kaže, poprima elemente dekapitacije – ciljanja i eliminacije ključnih vojnih i političkih figura teokratskog režima.

Euronews Srbija

U analitičkim krugovima u SAD sve se češće govori da je cilj promena rukovodstva, a ne samo degradacija vojnih kapaciteta. Pojedini tekstovi u američkim medijima ukazuju i na mogućnost dugoročne destabilizacije Irana, gubitka kontrole nad proksi snagama u regionu i čak rizika od unutrašnjih sukoba.

Nova era sile bez pokrića UN

Šunter podseća da se globalni kontekst značajno promenio u odnosu na 2003. godinu.

„Invazija Rusije na Ukrajinu 2022. bila je prelomni trenutak. Ušli smo u eru u kojoj velike sile više ne smatraju da moraju da traže pokriće kroz rezolucije UN, već postupaju prema sopstvenim procenama i prioritetima. To sada vidimo u praksi“, kaže on.

Kao važan presedan navodi američku operaciju u Venecueli, gde je demonstriran koncept mrežno-centričnog ratovanja – visok nivo tehnološke uvezanosti satelita, aviona, podmornica i brodova, koji omogućava precizno praćenje i eliminaciju meta.

„Više nije ključno kakve performanse ima pojedinačni avion ili brod, već sposobnost da deluju bilo gde i da u realnom vremenu imaju potpunu sliku terena. To smo videli i u Iranu – operacije koje imaju elemente dekapitacije“, objašnjava Šunter.

Izrael i egzistencijalna pretnja

Za razliku od SAD, Izrael Iran posmatra kao neposrednu egzistencijalnu pretnju. Šunter podseća da su izraelski zvaničnici godinama ukazivali na javne poruke iz Teherana o uništenju Izraela, što u Jerusalimu tumače kao ozbiljnu i realnu opasnost.

„Izrael je i ranije eliminisao pojedince povezane sa iranskim nuklearnim programom. To je imalo kratkoročne efekte, ali bi se nove strukture formirale. Ipak, u nedostatku boljih rešenja, oni nastavljaju tim putem“, navodi on.

Podseća i na ranije sajber-operacije usmerene na iranske centrifuge, kao primer dugogodišnje strategije usporavanja nuklearnog razvoja.

Jedan od ključnih elemenata aktuelne krize, prema Šunteru, jeste strateška izolovanost Irana.

"Iran je potpisao sporazum o strateškom partnerstvu sa Rusijom, ima bliske odnose s Kinom, ali to nisu vojni savezi. Ne postoje bezbednosne garancije da će mu neko priteći u pomoć u slučaju rata. Razlika između partnerstva i savezništva sada postaje očigledna – Iran nema saveznika, on je sa", tvrdi Šunter. 

Kompletnu emisiju pogledajte u videi prilogu na početku teksta