Američke pretnje i tenzije unutar NATO-a: Ko ima poslednju reč i može li Tramp da diktira uslove saveza?

Napetosti unutar NATO-a ponovo su u fokusu nakon što je američki predsednik Donald Tramp zapretio "kaznenim merama" protiv saveznika, uključujući i ideju o suspenziji članstva pojedinih država. Prema pisanju svetskih medija, iako takav potez pravno nije moguć, njegova izjava ukazuje na produbljene političke podele između Sjedinjenih Američkih Država i evropskih partnera. Kriza oko Irana i Ormuskog moreuza dodatno testira jedinstvo Alijanse i njenu stvarnu koheziju.

Transatlantski odnosi dodatno su se zaoštrili nakon što su evropske zemlje odbile da učestvuju u nedavnim američko-izraelskim napadima na Iran. Dodatne tenzije izazvala je i vest da je španska vlada uskratila SAD pristup svojim vojnim bazama, uz optužbe na račun Trampove administracije za kršenje međunarodnog prava tokom operacija protiv Irana.

Sa druge strane, Tramp je u nedelju izjavio da je razočaran NATO-om i pojedinim saveznicima, navodeći da evropske države nisu pružile adekvatnu podršku Sjedinjenim Državama i da Vašington godinama snosi nesrazmeran teret u okviru Alijanse.

U intervjuu za Foks njuz, američki predsednik je rekao da su SAD godinama "nosile" NATO, finansijski i vojno, kako bi, kako tvrdi, štitile Evropu od Rusije.

"Veoma sam razočaran NATO-om jer nisu bili tu za nas", izjavio je Tramp, dodajući da su Sjedinjene Države uvek bile spremne da pomognu svojim saveznicima.

"To je neprihvatljivo, ne možemo da imamo takav odnos", poručio je Tramp, naglasivši da američka vojska ostaje ključni faktor bezbednosti Alijanse i da evropske zemlje "ne mogu bez SAD".

Tanjug/AP

On je ocenio da će Sjedinjene Države, bez obzira na stav saveznika, ostvariti svoje ciljeve, ali je ponovio da očekuje veći nivo angažmana NATO partnera u budućnosti.

Prema pisanju Euronews-a, Trampove kritike delimično se odnose i na odbijanje saveznika da podrže ponovno otvaranje Ormuskog moreuza. Taj strateški plovni put, kroz koji prolazi oko petine svetskih zaliha nafte, iranski režim je pretvorio u sredstvo političkog pritiska, a njegovo zatvaranje već ima ozbiljne posledice po globalno tržište energenata.

Tramp je otvaranje moreuza nazvao "malim poduhvatom" i oštro kritikovao evropske saveznike zbog, kako tvrdi, nečinjenja. Nakon toga je sugerisao da bi Sjedinjene Države mogle preispitati svoj odnos prema Alijansi, nazivajući NATO "papirnim tigrom" bez američke vojne moći.

Dodatnu kontroverzu izazvao je procureli interni dopis iz Pentagona, koji je objavio Rojters, i prema kojem SAD razmatraju opcije kažnjavanja Madrida, uključujući i suspenziju njegovog članstva u NATO-u. Time se ponovo otvorilo pitanje da li je moguće isključiti državu iz Alijanse i u kojoj meri Sjedinjene Države mogu da diktiraju uslove funkcionisanja saveza?

Može li članica biti suspendovana iz NATO-a? 

Kratak odogovor je - ne, piše Euronews. Osnivački ugovor NATO-a ne predviđa suspenziju ili izbacivanje država članica.  

Dvanaest zemalja, među kojima su bile Amerika, Velika Britanija, Kanada i Francuska, napravile su NATO 1949. godine. Članice su se složile da ako jedna od njih bude bila napadnuta, druge moraju da joj priteknu o pomoć da se odbrani. Reč je o članu 5 Ugovora o Severnoatlantskom savezu. 

Naime, cilj saveza je bio da zaustavi evropsko širenje Sovjetskog Saveza. Međutim, po raspadu SSSR-a 1991. godine, mnoge istočnoevropske zemlje pridružile su se NATO-u: Albanija, Bugarska, Mađarska, Poljska, Češka Republika, Slovačka, Rumunija, Litvanija, Letonija i Estonija. 

Švedska i Finska, koje su decenijama bile neutralne, prijavile su se za članstvo u maju 2022. godine, posle ruske invazije na Ukrajinu. Ovaj vojni blok sada ima 32 članice iz čitave Evropske i Severne Amerike. 

U gotovo 77 godina postojanja saveza, stručnjaci ukazuju na malo ozbiljnih unutrašnjih tenzija. Jedan od najznačajnijih slučajeva usledio je nakon turske invazije na Kipar 1974. godine, što je izazvalo zabrinutost među saveznicima, ali se odnosilo na Kipar, koji nije bio član. 

Međutim, što se Španije tiče, taj rocurili mejl iz Pentagona, prema pisanju Euronews-a bio bi pravno nemoguć. Naime, u NATO ugovoru ne postoji mehanizam koji bi omogućio suspenziju ili izbacivanje članice. U njemu je predviđeno samo dobrovoljno istupanje uz jednogodišnji otkazni rok. 

I sam španski premijer Pedro Sančez odbio je ovakvu mogućnost i moć Amerike da utiče da NATO alijansu.  

Tanjug/AP/Omar Havana

"Bez brige", rekao je Sančez za Politiko po dolasku na samit lidera EU na Kipru.

"Mi ispunjavamo naše obaveze prema NATO-u. Stav španske vlade je jasan: potpuna saradnja sa našim saveznicima, ali uvek u okviru međunarodnog prava“, rekao je i naveo da ne želi da raguje na sadržaj procurelog dokumenta Pentagona, navodeći da njegova vlada “ne komentariše mejlove, već zvanične dokumente i zvanične stavove Sjedinjenih Država”. 

"Vreme je za drugačiji savez, ne ovakav NATO"

Bivši američki ambasador pri NATO-u Ivo Dalder u tekstu koji je objavio Politico, odgovara potvrdno. Kaže da savez “može biti spašen”, ali ne isti kakav smo poznavali poslednjih 77 godina. Da bi preživeo talas američkih kritika, kaže, moraće da nastane veoma drugačiji savez i to uskoro. 

Kako navodi, za Trampa je rat u Iranu bio test NATO-a, i po njegovom mišljenju savez je pao. Na pitanje o mogućem povlačenju iz saveza rekao je da je to "izvan razmatranja". 

Ipak, mnogi smatraju da predsednik ne može jednostrano da napusti NATO bez odobrenja Kongresa. Zakon iz 2023. godine to zabranjuje bez dvotrećinske većine u Senatu ili novog zakona.  

Međutim, ustavna validnost tog zakona je sporna, jer su predsednici ranije povlačili SAD iz međunarodnih sporazuma bez Kongresa. 

Čak i bez formalnog povlačenja, Tramp može značajno da oslabi NATO iznutra: smanjenjem američkih trupa u Evropi, povlačenjem iz komandne strukture ili odbijanjem učešća u zajedničkom odlučivanju. 

To znači da saveznici sada imaju jasan skup izbora: prvo, mogu pokušati da "prežive" Trampa u nadi da će sledeći predsednik ponovo učvrstiti američko vođstvo i posvećenost NATO-u. To je uspelo tokom njegovog prvog mandata, ali nije jasno da li bi uspelo ponovo. Nešto suštinsko je narušeno, a evropsko poverenje u Ameriku je deo toga. 

Druga opcija je oslanjanje na sopstvene snage i stvaranje istinski evropskog odbrambenog i odvraćajućeg sistema izvan NATO-a, kako bi se obezbedila strateška nezavisnost od SAD. 

To bi bio, piše, uzaludan poduhvat. Naime, nijedna postojeća ili nova isključivo evropska struktura ne bi imala operativno, logističko ili institucionalno znanje potrebno za organizovanje kolektivne odbrane. 

Tanjug AP/Patrick Post

Što ostavlja treću opciju: NATO – savez koji vodi evropsku kolektivnu odbranu od 1950. godine – ali, kako je već naglasio, NATO koji bi bio veoma drugačiji. 

Savez koji se razvijao poslednjih 75 godina nije samo pod američkim vođstvom, već je i američki centriran. Američki vojni, obaveštajni i diplomatski doprinos predstavlja „kičmeni stub“ koji ga drži uspravnim i operativnim. 

Zamena tog američkog jezgra neće biti laka, ali nije ni nemoguća. Evropa i Kanada imaju zajedničke resurse, vojno iskustvo, proizvodne kapacitete, tehničke mogućnosti i sve više političku odlučnost potrebnu da zamene SAD u središtu saveza. 

Zemlje NATO-a su se obavezale da povećaju vojnu potrošnju na nivoe bliske onima iz Hladnog rata. Uvode različite oblike vojnog roka kako bi povećale broj vojnika i ubrzavaju proizvodnju odbrane brzinom kakva nije viđena poslednjih 40 godina. 

Iako zaostaju za SAD u inovacijama i tehnologiji, sustižu ih - delimično kroz saradnju sa ukrajinskim firmama koje su nadmašile globalni prosek u vojnoj inovaciji i proizvodnji. 

Takođe su pokrenuli zajedničke projekte van NATO-a, ali komplementarne njemu – poput britanske Zajedničke ekspedicionarne sile, programa EU "Security Action for Europe" koji podstiče zajedničku nabavku evropske opreme, i francuskih bilateralnih razgovora o proširenju nuklearnog odvraćanja na evropske saveznike. 

Ono što je saveznicima NATO-a sada potrebno jeste vreme da pretvore odlučnost i resurse u stvarne vojne kapacitete. Problem je što se to vreme meri godinama – možda pet ili više – a ne mesecima. 

Ipak, navodi Dalder, više evropski NATO je odavno potreban. Žalosno je što je upravo prvi američki predsednik koji je kritičan prema NATO-u pokrenuo ovu transformaciju. Ali na kraju, i Evropa i NATO će iz toga izaći jači