Tramp pokušava da zaustavi rat na Bliskom istoku? Šta stoji iza poziva na uzdržanost Izraela i Irana

Nova eskalacija sukoba na Bliskom istoku naročito je uočljiva nakon lansiranja iranskih balističkih raketa na Izrael u nedelju 7. juna. Prema objašnjenju iz Teherana, napad se desio kao odgovor na sve učestalije napade izraelske vojske na jug Libana i nedavni napad na Dahije, predgrađe Bejruta u kome se nalazi centar Hezbolaha. Sasvim razumljivo, vrhovni komandant IDF-a general Ejal Zamir je najavio odgovor u vidu udara koji su izvedeni na više mesta širom Irana, uprkos insistiranju američkog predsednika Donalda Trampa da Izrael vrši nikakve napade.

Šta je navelo američkog predsednika da savetuje ovakvu uzdržanost i sklanjanje „usijanog bliskoistočnog ekspres lonca sa vatre“ koja je sve jača i preti da dovede do veće eksplozije u čitavom regionu? 

Prema pisanju izraelske štampe, u toku napada Irana 7. i 8. juna ispaljeno je 24 balističkih raketa u pet serija (dve su ispalili i Huti iz Jemena), od kojih su samo dve uspele da “probiju“ PVO i pogode cilj. Koncentracija udara bila je usmerena uglavnom na ciljeve na severu Izraela, ali je deo raketa usmeren i prema pustinji Negev na jugu zemlje gde se nalazi vojni aerodrom Nevatim. No međutim, snimci koji su dostupni na telegram kanalima govore da je broj balističkih raketa koji je pogodio mete na zemlji nešto veći (barem još nekoliko raketa PVO nije presrela), što se uklapa u opštu politiku skoro svih zemalja na svetu da ne priznaju gubitke u toku rata.  

Na odgovor Izraela se nije dugo čekalo. Izraelski ministar za nacionalnu bezbednost Iramar Ben-Gvir je izjavio da „večeras Teheran mora da gori“, dok je vrhovni komandant IDF-a general Ejal Zamir istakao da su njegove trupe spremne da snažno odgovore i da samo čekaju odobrenje političkog vrha. Iako izgleda nije stiglo odobrenje iz Vašingtona za napad, deluje da je uspostavljena koordinacija oko odbrane, jer su američke snage i avijacija vršile presretanje iranskih raketa. Nije nemoguće da je to dogovoreno tokom telefonskog razgovora između generala Zamira i komandanta CENTCOM-a admirala Breda Kupera.   

AP Photo/Vahid Salemi

Izraelske snage gađale su pozicije iranske vojske, Revolucionarne garde i Basidža (milicije IRCG) u Teheranu, Tabrizu i Isfahanu. Pored vojnih ciljeva, pogođeni su i civilni objekti poput fabrike petrohemije u gradu Bandar Mahšahru, kao i aerodrom Mehrabad u Teheranu, dok je u Nadžafabadu pogođena fabrika za proizvodnju dronova. IDF je gađao i ciljeve Hezbolaha u Libanu, naročito u Tiru i predgrađu Bejruta, Dahijeu. 

Tramp pokušava da utiče na obe strane radi prestanka sukoba  

Još u toku najave eskalacije i prvih međusobnih udara, Tramp je savetovao uzdržanost što je velika razlika u dosadašnjem držanju američkog predsednika prema Iranu. On je istakao da predlaže Iranu: „ispalili ste svoje rakete, dosta je! Vratite se za pregovarački sto i postignite dogovor.“ Pored toga, istakao je da izraelski napad na Bejrut nije bio koordinisan sa SAD i da je nakon razgovora sa Netanjahuom, savetovao izraelskom premijeru da ne vrši napade na Iran. Zaista, na prvi pogled deluje da američke snage i avijacija nisu učestvovale u granatiranju nedavnih ciljeva u Iranu zajedno sa IDF-om, već da su samo pomagale u presretanju balističkih raketa koje su letele ka Izraelu. To je ozbiljna promena držanja SAD i poruka  

Za ovakvo držanje američkog predsednika postoji više različitih razloga. Prvi je odluka američkog Kongresa da povuče snage sa Bliskog istoka jer nisu ostvareni ciljevi u ratu sa Iranom, koja je donesena uz glasove četvorice članova Republikanske partije. Kao drugi razlog može se navesti nedostatak raketa Tomahavk, raketa presretača za PVO sisteme THAAD i Patriot, o kojima su do sada pisali brojni mediji na zapadu (Fajnenšal Tajms, Vol Strit Žurnal, Vašington post i drugi).  

Osim ovih razloga, verovatno u Pentagonu strahuju od novih udara po američkim položajima na Bliskom istoku, jer je broj pogođenih ciljeva u američkim bazama izgleda dosta veći od brojke koju je priznao CENTCOM. Izveštaj ove komande američke vojske govori da je broj pogođenih objekata u poslednjem ratu oko 130, što su brzo osporile brojne analize koje su izašle u javnost i prenele podatke da su iranske rakete uništile skoro duplo više ciljeva od brojke koju je izneo CENTCOM. Takođe, SAD treba da brine činjenica što se smanjuju njihove rezerve nafte, koje su ponovo pale na rekordno nizak nivo (12 odsto manje) u odnosu na početak krize.   

Tanjug AP/Alex Brandon

Zato ne treba da čudi što je Tramp na pitanje novinara da li će Netanjahu prihvatiti sporazum sa Iranom, odgovorio da on neće imati izbora jer „ja donosim odluke!“ i da očekuje brzo postizanje sporazuma. Kako je prenela Al Jazeera na engleskom u toku noći 7. na 8. jun, navodno je Netanjahu pristao na uslov da ne odgovori na iranski napad. Izraelski premijer je očigledno balansirao, odnosno usvojio zahteve političke i vojne elite da napadne ciljeve po Iranu, dok je ubrzo nakon gađanja njegova vlada objavila da prihvata prekid vatre. 

Mogućnost novih komplikacija na Bliskom istoku 

Iranske vlasti ponovo su uvele takse na prolaz brodova kroz Ormuški moreuz u iznosu od 1,5 do 2 miliona dolara po brodu. Kako je ranije obećano, slično je učinio pokret Huta u Jemenu koji kontroliše Bab el Mandeb i ulazak u Crveno more, jer su zabranili prolazak izraelskim brodovima kroz ovaj moreuz. Ono što može da brine brojne zvaničnike bliskoistočnih zemalja jeste najava Teherana da će gađati civilna postrojenja i fabrike za preradu nafte, ali deluje da se za sada od toga odustalo usled prestanka udara. 

Brojni problemi u unutrašnjem političkom životu Izraela (protesti Haredi Jevreja, mogući pad vlade i izbori u toku septembra ili oktobra) sigurno će uticati da njihove političke elite idu ka deeskalaciji sukoba sa Iranom. Zato ne treba da čudi odluka u toku večeri 8. juna da se prekine vršenje udara. Situacija za režim je naročito teška posle anketa koje ne govore o mogućem opstanku Netanjahua na vlasti i aferi oko smene zamenika šefa Mosada.  

Svakako najveća opasnost po čitavu međunarodnu zajednicu, ali i uključene države u sukob na Bliskom istoku je da se stvori neka nova vrsta regionalnog hladnog rata. To bi značilo da Vašington i Teheran ne postignu dogovor, a da se povremene eskalacije i izrazi netrpeljivosti nastave u narednom periodu uz ostanak blokade moreuza.