Od "košenja trave" do upotrebe nuklearne bombe: Vojne strategije na kojima počiva izraelska bezbednost

Obaranje američkog helikoptera Apač iznad Ormuskog moreuza u noći 8. na 9. jun obnovilo je eskalaciju između SAD i Irana, jer su američke snage izvele granatiranja brojnih ciljeva širom te zemlje. Kako su to isticali neki analitičari, među kojima se našao i autor ovog teksta, najveća opasnost za međunarodnu zajednicu jeste scenario u kom bi se usled nemogućnosti sklapanja dogovora između Teherana i Irana stvorila situacija stalne krize ili neke vrste „bliskoistočnog Hladnog rata“ uz povremene eskalacije i sukobe. To bi značilo da će čitav svet morati da trpi posledice krize u ovom regionu (nestašice nafte, inflacija, porast delovanja radikalnih islamista i drugo), dok rešenje dugo neće biti postignuto. 

Ono što treba da brine sve zainteresovane strane i međunarodnu javnost jeste najava izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da će njegova zemlja možda sama nastaviti sukob sa Iranom u narednom periodu, bez učešća SAD. Reakcija je ubrzo stigla iz Vašingtona da će ostati usamljeni u svom delovanju prema Iranu, dok je Tramp sigurno bio nezadovoljan jer je u poslednjim trenucima bio obavešten o prethodnim udarima na Iran, kako prenosi inostrana štampa.  

Zato se postavlja pitanje koje su vojne doktrine Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) na koje su se one oslanjale u toku prethodnih ratova? 

Doktrina „košenja trave“ 

Izraelska „doktrina košenja trave“ (mowing the grass) polazi od pretpostavke da je čitavo okruženje ove države neprijateljsko. Međutim, kako je nemoguće potpuno uništiti sve neprijatelje (Hamas, Hezbolah, Islamski džihad i druge), IDF zato mora periodično da vodi ofanzivne operacije protiv ovih aktera da oni ne bi ojačali. Kako bi se to žargonski reklo da vojne snage ove zemlje moraju sa vremena na vreme da „kose travu“, da bi održale kontrolu situacije.  

Glavni nedostatak i kritike koje su usmerene na račun ove doktrine je to što ona isključuje mogućnost političkog rešenja spora. Takođe, njenu potpunu primenu mogli smo da vidimo u poslednjim sukobima koje je IDF vodio sa Hezbolahom u Libanu, Hamasom u Gazi, kao i brojnim racijama izvedenim na teritoriji Zapadne obale.    

Dahije doktrina 

Posle rata koji je 2006. godine IDF vodio sa Hamasom i Hezbolahom, izraelski vojni stratezi formirali su novu vojnu doktrinu koju će primenjivati u sukobima sa ovim nedržavnim akterima i militantnim organizacijama. General Gadi Ajzenkot, tadašnji komandant Severnog fronta, a kasniji načelnik generalštaba i sadašnji lider opozicije, zajedno sa pukovnikom Gabrijelom Sibonijem formirali su „Dahije doktrinu“ (Dahiya doctrine). Javnost je prvi put saznala za nju nakon jednog intervjua Ajzenkota 2008. godine u kom je on predstavio neke od njenih glavnih elemenata.   

Dahije doktrina je dobila naziv po predgrađu Bejruta u kom se nalazi jedan od centara Hezbolaha. Ono što je karakteriše jeste upotreba ogromne, često nesrazmerne sile, prema protivniku sa ciljem da se izvrši pritisak na civilno stanovništvo. Prostije rečeno civilni objekti (zgrade, fabrike, putevi, mostovi) mesta iz kojih deluju neprijateljski akteri postaju legitimna meta. Na taj način IDF vrši pritisak na obične ljude da okrenu leđa Hamasu ili Hezbolahu i prekinu sukobe.  

profimedia

Zbog ovakvog načina delovanja, IDF se susreo sa brojnim osudama i kritikama zbog kršenja međunarodnih propisa vođenja rata, uz optužbe za ratne zločine. Kada se ima u vidu razmera razaranja i stepen stradanja civilnog stanovništva na u južnom Libanu i Gazi u toku poslednjih ratova, čini se da su izraelski vojni stratezi potpuno sprovodili u delo „Dahije doktrinu“.  

Beginova doktrina  

Ova doktrina je dobila ime po izraelskom premijeru Menahemu Beginu jer je on zvanično pomenuo tokom jednog intervjua 1981. godine, mada neki eksperti smatraju da je ona nastala znatno ranije. Njena glavna odlika je delovanje IDF-a, obaveštajnih službi i izraelske vlade u cilju sprečavanja bilo koje neprijateljske zemlje iz okruženja da stekne oružje za masovno uništenje, odnosno nuklearnu bombu. 

profimedia

Upravo te 1981. godine kada je Begin objašnjavao da „nećemo dozvoliti neprijatelju da razvije oružje za masovno uništenje“, IDF je izveo operaciju Opera (još poznatu i kao operacija Vavilon) kojom je onemogućio razvoj nuklearnog programa Iraka. Sa istim ciljem je sprovedena akcija „Izvan kutije“ (Outside the Box) 2007. godine protiv nuklearnih postrojenja u Siriji, dok je 2010. godine unutar iranskih nuklearnih postrojenja podmetnut virus Staksnet (Stuxnet) koji je za izvesno vreme usporio razvoj iranskog programa. Pored drugih sličnih akcija, u okviru ove doktrine svakako se mogu svrstati operacije IDF-a „Uspon lava“ iz 2025. godine, kao i „Ričući lav“ iz 2026. godine protiv Irana.  

Sampsonova opcija 

Sampsonova opcija je dobila naziv prema biblijskom junaku Samsonu koji je bio poznat po neverovatnoj snazi, pomoću koje je uništio stubove hrama za koje je bio vezan i pobio sve Filistejce u zgradi. Ona predstavlja upotrebu nuklearne bombe protiv neprijatelja u slučaju da postojanje države Izrael bude ugroženo. Smatra se da je prvi put predložena u toku Jomkipurskog rata 1973. godine kada su Sirija i Egipat iznenada izvršile napad na Izrael. Posle povoljnog razvoja situacije na frontu od takve ideje se odustalo, ali je ideja o njenoj primeni opstala.  

Svakako, ostaje samo nada da je ovo jedina situacija u koja će se ikad desila, a da se razmišljalo o upotrebi nuklearne bombe. Međutim, veoma brinu izjave izraelskog ministra za nacionalnu bezbednost Itamara Ben-Gvira kada je klimao glavom i nasmejao se dok je novinar Šimon Riklin na televiziji predlagao nuklearno uništenje Irana početkom aprila 2026. godine, uz komentar ministra „pustite ga da priča“. I njegov kolega iz vlade ministar za nasleđe Amihai Elijahu je dva puta ponovio krajem 2023. i početkom 2024. godine da je upotreba nuklearnog udara jedna od opcija za rat u Gazi, što je izazvalo međunarodne osude tog čina.