Kafa od milion rijala i žene bez hidžaba: Tiha revolucija u kafićima Teherana

U Ulici Revolucije, u samom centru Teherana, veliki izlozi kafića Lafpheh postali su nemi svedoci moderne istorije Irana. Pored njih su prolazili demonstranti, policijske snage za razbijanje nereda, ali i senke američkih raketnih napada. Ipak, unutrašnjost kafića priča potpuno drugačiju priču.

Ispred otvorene kuhinje, na pozadini od golih cigli, gosti piju kafu, razgovaraju i trude se da, makar na trenutak, rat ostave ispred vrata.

Sara Kazemi, suosnivačica ovog lokala, za Financial Times ističe da želi da njen kafić funkcioniše kao sigurno utočište. "Tokom rata, nakon svakog snažnog bombardovanja, naš kafić je bio pun ljudi", kaže ona sedeći za stolom ispred lokala. Svoj svakodnevni otpor sažela je u jednu rečenicu: "Naša bitka je da vrata kafića ostanu otvorena".

Ovakva slika ponavlja se širom Teherana. Kafići puni ljudi, pozorišta, bioskopi i galerije koji i dalje privlače posetioce. Nije reč o gradu koji je zaboravio na rat. Naprotiv. To je grad koji pokušava da živi, duboko svestan da je sledeća kriza možda odmah iza ugla.

Kafa kao "poslednja radost koja je ostala"

Tanjug/AP/Vahid Salemi

Nakon početka američko-izraelskog sukoba, stanovnici iranske prestonice suočili su se sa novom realnošću: bombardovanjima, ekonomskom nesigurnošću i stalnim strahom za budućnost. Privremeno zatišje nije izbrisalo teskobu, a mnogi veruju da je novi krug rata gotovo neizbežan.

U ovakvoj atmosferi, male svakodnevne radosti dobijaju potpuno novo značenje. Marjam, 35-godišnja softverska inženjerka, trudi se da barem jednom nedeljno ode u kafić.

"Odlazak na kafu je poslednja radost koja nam je preostala", priznaje ona.

Za mnoge Irance iz srednje klase, to je postao mali čin preživljavanja - način da se izbore sa psihološkim pritiskom, sretnu prijatelje i podsete se kako je život izgledao pre krize.

Od tradicionalnih čajdžinica do modernih oaza

Tanjug/AP/Vahid Salemi

Kultura ispijanja kafe nije strana iranskom društvu. Vekovima su tradicionalne čajdžinice (qahveh-khaneh) bile mesta za pripovedanje, političke rasprave i druženje, ali su uglavnom bile rezervisane za muškarce. Moderna verzija izgleda znatno drugačije.

Danas bi mnogi kafići u Teheranu komotno mogli da se nalaze u Berlinu, Parizu ili Londonu. Moderan dizajn, prigušeno svetlo i mladi gosti koji raspravljaju o umetnosti. Muškarci i žene sede zajedno, stvarajući društvenu svakodnevicu koja često prelazi granice onoga što strogi islamski režim pokušava da nametne.

Međutim, teme više nisu samo umetnost i posao - strah od rata i ekonomski kolaps nezaobilazne su teme za svakim stolom.

Inflacija od 80 odsto: Kafa postaje luksuz

Tanjug/AP/Vahid Salemi

Iza živopisne slike punih kafića krije se ekonomija u dubokoj krizi. Prema podacima koje navodi Financial Times, godišnja inflacija premašila je 80 odsto, dok je kod hrane dostigla neverovatnih 109 odsto. Ekonomske sankcije i sukobi ostavili su stotine hiljada Iranaca bez posla.

Iako su stolovi puni, to ne znači da vlasnici profitiraju. Gosti se trude da potroše što manje - jedan kolač dele tri prijatelja, a skupu kafu sve češće menja šolja crnog čaja.

Farhad Doulatabadi, vlasnik kafića čije ime u prevodu znači "Blizu knjige", priseća se zlatnog perioda između 2014. i 2017. godine. Nakon što su SAD 2018. godine napustile nuklearni sporazum i uvele nove sankcije, situacija se drastično pogoršala. Primera radi, kafa koja je 2014. koštala 90.000 rijala (oko 3 dolara), danas košta 2,7 miliona rijala, ali zbog pada vrednosti valute, to je sada jedva jedan dolar. Kafa je za građane postala preskupa, dok se stvarna zarada ugostitelja prepolovila.

Problem je i sama nabavka kafe, jer pomorske blokade i rat otežavaju uvoz, pa se strahuje da bi vlasti uskoro mogle da proglase kafu "luksuznom robom" i dodatno je oporezuju.

Tiha revolucija i tajni barovi

Tanjug/AP/Vahid Salemi

Uprkos svemu, kafići u Teheranu simbolizuju slobodu. U Islamskoj Republici Iran društveni život je pod strogim ograničenjima - alkohol je strogo zabranjen, noćnih klubova nema, a živa muzika je pod sumnjom vlasti. Mnogi kafići su u prošlosti zatvarani zbog podrške demonstrantima, a vlasnici hapšeni.

Ipak, vlasti pod pritiskom rata danas pokazuju neobičnu dozu tolerancije kako bi izbegle unutrašnje nemire. U mnogim kafićima mlade žene sada sede bez hidžaba, u letnjoj odeći, prkoseći pravilima. Još šokantniji podatak je da pojedini lokali imaju tajne VIP prostorije u kojima se, iza zatvorenih vrata, služi alkohol - od domaće proizvodnje piva do džin-tonika i "espresso martinija".

Tvrda struja režima se buni, pozivajući na suzbijanje "golotinje", ali policijske racije su retke. Jedan od ugostitelja ističe da je promena otišla predaleko: "Mladi ne mogu da se zaustave. Čak i da zatvore kafiće, okupljaće se ispred njih na ulici".

"Radije bih manju slobodu, a bolju ekonomiju"

Tanjug/AP/Vahid Salemi

Sloboda, ipak, ne može da nahrani ljude. Maedeh (34), koja je nedavno ostala bez posla, danas može da pije kafu bez hidžaba, ali to ne rešava njen problem preživljavanja.

"Radije bih imala manje ove slobode, a bolju ekonomsku situaciju", ističe ona, pogađajući suštinu iranskog paradoksa - društvo dobija prostor za slobodu, ali gubi novac da u njoj uživa.

Istovremeno, prestižno predgrađe Teherana beleži rekordan broj rođendana, veridbi i svadbi. Ljudi žure da proslave sve što mogu, u strahu da je trenutni mir samo pauza između dva rata.

U gradu u kojem niko ne može da predvidi šta donosi sutra, izlazak na ulicu i naručivanje jedne obične šoljice kafe postali su ultimativni čin prkosa i nade. Ljudi izlaze, ne zato što su bezbedni, već zato što ne znaju koliko će još dugo moći to da rade.