(Ne)prihvatljiva cena Majdana, 10 godina kasnije: Kako se borba za demokratiju pretvorila u rat i demografsku katastrofu

Na današnji dan pre 2014. Ukrajinska Rada izglasala je smenu predsednika Viktora Janukoviča rezultatom 328-0, nakon što je on prethodno pobegao iz Kijeva u Moskvu. Tim činom je stavljena na tačka na Majdan, krvave masovne proteste na istoimenom trgu, koji su odneli 104 života, a koje danas neki nazivaju Revolucijom dostojanstva, a neki pučom, u zavisnosti od političke orijentacije. Ubrzo je počeo građanski rat na istoku zemlje, u oblastima Lugansk i Donjeck, kada se rusko stanovništvo pobunilo protiv prozapadne vlasti u Kijevu, što se 24. februara 2022. pretvorilo rat ogromnih razmera nakon ruske invazije. 

Deset godina posle Majdana oko 6,5 miliona stanovnika je izbeglo iz Ukrajine, dok je 3,7 miliona interno raseljeno, a prema izveštaju UNHCR-a za 40 odsto preostale populacije je potrebna humanitarna pomoć. Prema podacima UN oko 13.000 ljudi je ubijeno, od čega 3.300 civila na istoku Ukrajine tokom prvog rata, dok je više od 10 hiljada civila stradalo u celoj zemlji, od 24. februara do kraja novembra prošle godine. 

profimedia

Ukrajina se takođe suočava sa demografskom katastrofom skoro nezamislivih razmera, pa će prema projekciji ukrajinskog Instituta za demografska i društvena istraživanja, 15 godina posle ruskog napada imati 10-12 miliona stanovnika manje. Istraživanje kreće od brojke od 42 miliona stanovnika na kompletnoj teritoriji, uključujući i delove pod ruskom kontrolom, i dolazi do zaključka da će do 2037. Ukrajina imati oko 30,5 miliona stanovnika, čak i ako se rat završi ove, ili početkom sledeće godine, a Kijev povrati svu teritoriju.

Domino efekat koji je pokrenuo ovu katastrofu počeo je borbom za demokratiju na ulicama Kijeva još novembra 2013. godine, nakon što je predsednik Janukovič zaokrenuo kurs sa evrointegracija na približavanje Rusiji, što nije bilo popularno među većinom stanovništa, posebno na zapadu zemlje. Kako je krajem 2013. pisao Rojters, tadašnji ukrajinski predsednik je na jednom sastanku svoje, sada zabranjene, Partije regiona u septembru napao svakoga ko bi pomenuo bilo kakve bliže veze sa Rusijom i drao se da zaborave na to jer će Ukrajina krenuti u integraciju sa Evropom.

AP Photo/Sergei Grits

Oko tri meseca kasnije, 17 decembra 2013. Janukovič i ruski predsednik Vladimir Putin potpisali su dogovor po kojem je Rusija trebalo da investira 15 milijardi dolara u ukrajinski suvereni dug i smanji za trećinu cenu gasa koju plaća ukrajinski uvoznik Naftogas. Tada se spekulisalo da je Ukrajina u zamenu za to prodala Rusiji deo svoje gasne mreže, a da je Janukovičevo okretanje Moskvi posledica Putinove ucene "iza kulisa", ali i nedovoljno fleksibilne ponude EU i MMF-a za pomoć zemlji u ekonomskoj krizi. Jedan od argumenata za suspendovanje pristupnih pregovora sa EU izneo je tadašnji premijer Ukrajine Nikolaj Azarov, procenom da bi prelazak industrije na EU standarde koštao 150-160 milijardi evra 

Više od 100 mrtvih na ulicama Kijeva

Bilo kako bilo, čim su se pojavile indicije preokreta u politici, narod je masovno izašao na ulice, a duboki jaz stvorio se i u samoj Partiji regiona koja je bila podeljena između proruskog i proevropskog krila. Neke partijske glavešine napustile su Janukoviča, zajedno sa biračima koji su se osećali prevareno zbog promene kursa i stotine hiljada ljudi počelo je prvo sa mirne proteste, koji su se pretvorili u krvave sukobe sa policijom i drugim bezbednosnim službama Ukrajine. Tokom sukoba, policija i snajperisti, čija pozadina i dalje ostaje mutna, pucali su na demonstrante, dok su oni bacali Molotovljeve koktele, ali su neki imali i vatreno oružje. Pored 104 demonstranta, poginulo je i 13 policajaca, a na društvenim mrežama su osvanuli užasavajući snimci ljudi u lokvama krvi i policajaca koji gore. 

AP/Efrem Lukatsky

Međutim, pre krvoprolića, te "davne" 2014. zemljom je vladao ogroman optimizam i entuzijazam među pristalicama proevropske opozicije o čemu svedoče i reči pisca Andreja Kurkova, koji je donosio hranu demostrantima u kuhinje pod vedrim nebom na dubokom minusu.

"To je bio znak da Ukrajina ne želi da se vrati u SSSR ili Rusiju. Stvorena je nova generacija srednje klase. Ona je želela evropski stil života i ukrajinske političare u Ukrajini", kazao je Kurkov, uoči 10. godišnjice protesta za Gardijan.

Na pitanje da li misli da je revolucija bila uspešna nije imao jasan odgovor.

"Teško je reći da je to bio pravi uspeh jer se završio aneksijom Krima, a Rusija je donela konačnu odluku da je Ukrajina neprijateljska zemlja. Da nije bilo Majdana, mi bismo sada bili druga Belorusija, koju 100 odsto kontroliše Rusija“, odgovorio je Kurkov. 

Jedan od onih koji su borbu za demokratiju platili glavom bio je student Oleksandar Plehanov (22), koji je oko 18 časova 18. februara pozvao majku da joj kaže kako je dobro, samo da bi ga snajperski metak pogodio pravo u potiljak odmah nakon toga. Njegova majka Ina je za britanski list rekla da je to bilo delo specijalne policije iz odreda "Berkut", ali smatra da demostranti nisu imali drugog izbora nego da se pobune.

AP/Sergei Grits

"Nije bilo drugog načina. Mi se borimo protiv Rusije 350 godina. Naravno, naši lideri su pravili greške, ali Putin je bio odlučan da osvoji Ukrajinu", kazala je ona.

Zapadni lideri u samom startu su podržali Majdan, a najistaknutija među njima bila je zvaničnica Stejt departmenta Viktorija Nuland, koja je ostala upamćena po deljenju kolačića protestantima koji su dežurali na trgu Majdan, ali i procurelom privatnom razgovoru sa američkim ambasadorom u Ukrajini Džefrijem Pajatom, u kojem su dogovarali kako će izgledati nova ukrajinska vlada. Tom prilikom Nulandova je izrazila želju da Jacenjuk bude premijer, što se i ostvarilo, ali i izgovorila čuvenu rečenicu "j**eš EU", objašnjvajući kako želi da Ujednjine nacije, a ne Brisel pruže podršku novoj vlasti. Američka zvaničnica, koja je inače ćerka jevrejskog hirurga koji je pobegao iz Ukrajine od komunista, je takođe u decembru 2013. napisala kako su SAD investirale pet milijardi dolara kako bi osigurale "prosperitetnu i demokratsku Ukrajinu

Masakr u Odesi

Žrtve užasnih zločina nisu bili samo demonstranti na Majdanu već i proruski protestanti u lučkom gradi Odesi, koji su zauzeli zgradu Doma sindikata i nisu dali pristalicama Majdana da uđu u zgradu kada su pokušali 26. februara. Tokom februara su eskalirali sukobi i tuče tva tabora, da bi 3. marta, posle bekstva Janukoviča, nekoliko stotina "anti-majdanista" pokušalo da zauzme skupštinu grada usred sednice, zamenivši ukrajinsku zastavu ruskom i zahtevajući referendum o uspostavljanju "Odeske autonomne republike". 

Tenzije oko Doma sindikata sve više su rasle, a 5.000 pristalica Majdana održalo je kontra-protest u gradu. U gradu su se okupili ekstremisti sa obe strane, a za 2. maj je navodno bilo dogovoreno mirno uklanjanje kampa "anti-majdanista", koje se pretvorilo u opštu tuču nakon marša navijača Černomoreca iz Odese i Metalista iz Harkova povodom fudbalske utakmice. Njima su se pridružili i ultranacionalisti iz Desnog sektora. Okidač sukoba bila je smrt jednog Ukrajinca kojeg je, prema kasnijoj istrazi, jedan od "anti-majdanista" ubio iz "kalašnjikova". 

U sukobima koji su usledili, brojčano nadmoćni navijači i ultranacionalisti potisnili su "anti-majdaniste" u zgradu Doma sindikata i zapalili je Molotovljevim koktelima. Tom prilikom ubijeno 46 pripadnika proruskih demonstranata 

Rusija aneksira Krim i počinje rat

Ubrzo nakon promene vlasti u Kijevu Rusija je trupama smeštenim u svoju pomorsku bazu u Sevastopolju izvršila aneksiju Krima i održala referendum o ocepljenju. Predsednik Vladimir Putin proglasio je poluostrvo delom Rusije 21. marta 2014. ali je do danas jako mali broj država to priznao.   

Donjecka i Luganska oblast, koju u velikoj većini naseljava stanovništvo koje govori ruski jezik, proglasile su nezavisnost od Kijeva u aprilu, prateći primer Krima, ali ih Rusija nije aneksirala, već je umesto toga Ukrajina pokrenula "anti-terorističku operaciju". Separatisti iz ovog izuzetno industrijalizovanog i rudarskog dela zemlje su potisnuti iz Slavjanska, Kramatorska i, nedavno osvojene, Avdijivke, ali su zadržali kontrolu nad milionskim gradom Donjeckom i upola manjim Luganskom.

Sporazumi o prekidu vatru u Minsku iz septembra 2014. i februara 2015. nisu u potpunosti zaustavili sukob, ali je intenzitet u velikoj meri smenjen, omogućeno je dostavljanje humanitarne pomoći, povlačenje teškog naoružanja i razmena zarobljenika. Dogovor je garantovao da će Donbas ostati u granicama Ukrajine, ali da će doći do decentralizacije promenom ustava i biti održani izbori u dve oblasti. Rusija je insistirala da nije strana u sukobu i da ne mora da se pridržava odredbi koje se ne odnose na nju. Sa druge strane Ukrajina je želela potpunu kontrolu nad granicama i da oslabi separatiste kako preko njih Rusija ne bi imala "de fakto" pravo veta na spoljnopolitičke odluke Kijeva.

Minsk I i II na kraju su se pokazali kao mrtvo slovo na papiru, a o tome svedoči i izjava Angele Merkel, koju su na prevaru snimili ruski "prankeri" Vovan i Leksus, koja je rekla da su ti dogovri potpisani da bi Ukrajina dobila na vremenu da se razvije. 

U periodu između dva rata, Ukrajina je utvrđivala svoje pozicije i drastično ojačala vojsku, donekle uz podršku SAD, koje su samo do 2019. poslale 1,5 milijardi dolara vojne pomoći u vidu oklopnih vozila "hamer", patrolnih čamaca, anti-tenkovskih projektila "džavelin" i radara. Pomoć je takođe stizala iz drugih NATO zemalja poput Kanade Velike Britanije i Poljske.

Ni miroljubiva kampanja 2019. tada predsedničkog kandidata Volodimira Zelenskog, koji se zalagao za mir sa Rusijom, nije donela nikakvu promenu. Pred kraj 2021. obe strane su nagomilale snage na granici, a Rusija je 21. februara priznala nezavisnost samoproklamovanih republika. 

Kako se sve to završilo postalo je jasno 24. februara, a da li je cena koju je platila Ukrajina bila previsoka će dugo biti tema debate istoričara.