David Engels za Euronews Srbija: Srbija bi mogla biti kamen temeljac novog evropskog buđenja

U intervjuu za Euronews Srbija, David Engels, belgijski filozof, istoričar i publicista, govorio je o tome zašto je pojam "Zapad“ paradoksalan, o konceptu hesperijalizma i o aktuelnim pozicijama Srbije.

Upoređujući kasnu Rimsku republiku sa savremenom Evropom, Engels upozorava na "opadanje Zapada“ i razvija pojam hesperijalizma kao civilizacijske svesti koja bi trebalo da nadomesti i nacionalizam i globalizam.

U javnom diskursu na Balkanu često se koriste termini poput "Zapad“ ili "globalni Zapad“, iako nije uvek sasvim jasno na šta tačno oni upućuju. Kako vi tumačite pojam "Zapada“ i šta on vama znači? U tom kontekstu opisujete Zapadnu Evropu kao region u opadanju — koji su, po vašem mišljenju, glavni razlozi tog opadanja?

Izraz "Zapad“ je jedan od onih paradoksalnih termina koje svi koriste, a malo ko može precizno da definiše. Za mene, Zapad nije prvenstveno geografski pojam, već civilizacijski. On označava istorijsku zajednicu naroda oblikovanu četvorostrukim nasleđem Jerusalima, Atine, Rima i tradicija tzv. "varvarskih“ plemena – Kelta, Germana i Slovena – koja su se postepeno stopila tokom ranog srednjeg veka da bi formirala poseban način razmišljanja. Ovaj duh, često opisan kao faustovski, obeležen je nemirnim težnjom ka beskonačnom, čežnjom za onim što leži iza horizonta. To je psihološko jezgro onoga što nazivamo Evropom – a kasnije, kroz kolonizaciju i globalizaciju, "zapadnim svetom“.

Ono što danas svedočimo nije nestanak tog sveta, već njegova konačna mutacija: transformacija iz kulture nekada ukorenjene u transcendenciji i holističkom poretku u tehokratsku, postljudsku, potrošačku civilizaciju koja se odsekla od sopstvenih temelja i sada otkriva punu meru svoje duhovne praznine. Transcendenciju smo zamenili materijalizmom, dužnost pravima, zajednicu individualizmom, istinu relativizmom, a unutrašnjost ekspanzijom – evolucija koja je počela u šesnaestom veku i nalazi svoj krajnji izraz u modernom vokizmu.

Vincent Isore / Zuma Press / Profimedia

U svojoj knjizi "Odbrana evropske civilizacije“ istražujete koncept hesperijalizma i ideju odbrane civilizacijske Evrope. Možete li nam reći više o ideji hesperijalizma?

Hesperijalizam – od Hesperida, mitske zemlje dalekog Zapada – moj je termin za novu civilizacijsku svest namenjenu da zameni i iscrpljeni nacionalizam i bezdušni globalizam; sintezu između tradicije i razuma. Hesperijalizam nije ni imperijalizam ni izolacionizam, već priznanje da je Evropa kulturni organizam – jedinstvo sudbine oblikovano zajedničkim moralnim i istorijskim iskustvom. Nasuprot birokratskoj i utilitarnoj logici trenutne Evropske unije, hesperijalizam zamišlja Evropu ponovo ukorenjenu u svom duhovnom nasleđu: hrišćanskoj tradiciji koja je vekovima oživljavala našu civilizaciju i dala oblik njenoj umetnosti, misli, društvu i državništvu. On teži da ponovo poveže ideju Evrope sa pojmom transcendencije – da politički poredak shvati ne samo kao administraciju, već kao moralno zvanje. U svojim spisima opisujem hesperijalizam kao "avgustovski" trenutak za moderno doba: mogućnost civilizacijske obnove nakon naše sadašnje ere haosa i fragmentacije – ne povratak u prošlost, već povratak smisla kroz obnovljene oblike.

Hesperijalizam ima i geopolitičku dimenziju. Evropa mora prestati da bude pasivni satelit – rastrzana između američke kulturne hegemonije, ruskog revizionizma, muslimanskog ekspanzionizma i kineskog ekonomskog imperijalizma. Ona mora ponovo otkriti sopstveni glas i osećaj misije: ne misiju dominacije, već čuvanja – kao čuvara jedinstvenog duhovnog nasleđa koje ostatak sveta divi i, često nesvesno, još uvek očekuje da ga sačuva.

Nakon izbora za Evropski parlament i povratka Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, svedočimo značajnom porastu konzervativnih i desničarskih snaga. Verujete li da je radikalna promena politike Evropske unije moguća i kako zamišljate budućnost EU?

Nema sumnje da se politički pejzaž dramatično menja. Povratak Donalda Trampa – sa njegovim naglaskom na suverenitet, industriju i kulturni identitet – ubrzao je širu realignaciju. Širom Evrope svedočimo iscrpljenosti centrističkog liberalizma i ponovnom pojavljivanju civilizacijske politike, u kojoj pitanja identiteta, smisla i opstanka nadmašuju uobičajene ekonomske debate. Ipak, ostajem oprezan. Evropska unija, kakva danas postoji, duboko je ukorenjeni tehokratski aparat – dominiran levoliberalnim većinama i instrumentalizovan da nametne njihov svetonazor celom kontinentu. Prava transformacija EU zahtevala bi više od puke promene lica ili partija; zahtevala bi promenu filozofije: od upravljanja raznovrsnošću ka kultivisanju jedinstva, od moralnog relativizma ka moralnom realizmu.

Ako do takve promene dođe, verovatno neće organski iznići iz Brisela, već iz koalicije država odlučnih da redefinišu Evropu kao civilizaciju, a ne kao tržište ili igralište za leve utopije – pritiskajući na restrukturiranje Unije oko njenih suštinskih nadležnosti i masovni povratak supsidijarnosti u svim ostalim oblastima.

Naredne godine otkriće da li ova transformacija proizvodi hesperijalističku Evropu – svesnu svoje duhovne misije, spremnu da brani svoje interese u inostranstvu dok čuva slobodu i supsidijarnost unutar – ili, naprotiv, postevropsku Uniju, u kojoj stari kontinent, iscrpljen vitalnosti, opstaje samo kao administrativni dodatak globalnom kapitalizmu: nemoćan da zaštiti svoje ljude od spoljnih pritisaka, a previše voljan da disciplinuje sopstvene građane u poslušnost.

Takođe vidimo znatan pritisak na zemlje koje teže samostalnoj spoljnoj politici i ne pridržavaju se političkih diktata iz Brisela. Paradoksalno, to su uglavnom bivše zemlje Istočnog bloka. Da li je to zato što se Brisel sada ponaša slično kao što je Moskva nekada radila tokom sovjetske ere?

Zaista, mnogi u Istočnoj Evropi pogođeni su ironijom: nakon pola veka sovjetske dominacije, sada se suočavaju sa novim oblikom moralnog i birokratskog imperijalizma – ovog puta iz Brisela, a ne iz Moskve. Naravno, poređenje ima granice: Evropska unija nije totalitarni režim i niko se ne šalje u gulage. Ipak, psihološki mehanizam je zapanjujuće sličan. Razlog je jednostavan: sve materijalističke ideologije na kraju teže totalitarizmu. Socijalistički materijalizam proizveo je užase komunizma; rasni materijalizam rađa teror nacizma; a današnja dominantna ideologija – legura liberalizma i ekologizma – pati od istih autoritarnih impulsa. Ona se manifestuje u multikulturalnom dogmatskom učenju, rodnoj ideologiji, ekološkom apsolutizmu, masovnom nadzoru, kulturi otkazivanja i ekonomiji koja kombinuje ultraliberalizam za milijardere sa socijalizmom za osiromašene mase. Kao u sovjetskom modelu, neslaganje se patologizuje kao "fašistički ekstremizam“.

Vincent Isore / Zuma Press / Profimedia

Paradoksalno, međutim, upravo su nacije Centralne i Istočne Evrope – Poljaci, Mađari, Slovaci, Česi, Srbi – najbolje sačuvale moralne reflekse stare Evrope: privrženost tradiciji, porodici i domovini. U tom smislu, duhovni Istok postao je pravi Zapad, dok je birokratski Zapad pretvoren u novi Istok – carstvo ideološke ortodoksije bez vere. Ova inverzija je jedan od velikih paradoksa našeg doba. Ipak, jednako je indikativno da, dok se omladina Istoka sve više globalizuje, upravo mladi na Zapadu počinju da ponovo otkrivaju put ka transcendenciji i tradiciji.

Kako ocenjujete poziciju Srbije u regionalnom kontekstu, posebno imajući u vidu aktuelne politike Evropske unije?

Za Evropsku uniju, samostalni stav Srbije – njeno odbijanje da se potpuno podredi zapadnom pritisku, njen dijalog i sa Moskvom i sa Pekingom – nije samo "trn u oku", već i podsetnik da pravi suverenitet još uvek postoji. Srbija pokazuje da čak i male nacije, kada su ukorenjene u jakom istorijskom i duhovnom identitetu, mogu da se odupru postnacionalnoj mašineriji Brisela – bar privremeno.

Smeštena na raskrsnici zapadnog sveta, ruske pravoslavne tradicije i preostalog uticaja islama i osmanskog nasleđa, Srbija zauzima jedinstvenu poziciju. To može biti izazov, ali i prilika. Međutim, na duge staze, Srbija će morati da odluči sa kojom civilizacijskom sferom želi da ujedini svoju sudbinu. Lično, verujem da Srbija može igrati vitalnu ulogu u ponovnom rađanju istinski hesperijalističke Evrope – Evrope definisane ne ideologijom, već samom civilizacijom.

Balkan je oduvek bio granica – prostor gde su se sudarala carstva, ali i gde se ideja Evrope neprestano ponovo rađala. Ako Srbija uspe da uravnoteži nezavisnost sa saradnjom i moralno uverenje sa pragmatizmom, mogla bi postati kamen temeljac novnog evropskog buđenja koje se polako pojavljuje širom kontinenta.

Zapad, kao civilizacija, još nije mrtav – ali je zaboravio ko je. Zadatak naše generacije stoga nije samo da brani granice, već da ponovo nauči smisao svetog, lepog i istinitog. Bez tog ponovnog otkrića, ni Evropa ni tzv. "Zapad“ neće preživeti ovaj vek kao živa civilizacijska sila.