Novi front na pomolu: Da li zbog turske doktrine "Plava domovina" Istočni Mediteran postaje sledeće žarište sukoba?

Uprkos tome što u poslednjih nekoliko meseci svedočimo široj ratnoj eskalaciji na Bliskom istoku koja je svoju kulminaciju doživela sukobom Irana sa SAD i Izraelom, ali je zahvatila i brojne druge zemlje (Liban, Jemen, zemlje u Persijskom zalivu), čini se da postoji prostor da se kriza u budućnosti proširi na region Istočnog Mediterana i Egejskog mora. Naučnici (politikolozi, istoričari), analitičari i brojni zvaničnici raznih zemalja već duže vreme ukazuju na netrpeljivost između Izraela i Turske, koja se naglo povećala nakon širenja turskog uticaja u Siriji posle dolaska Ahmeda El Šare na vlast krajem 2024. godine. Vlada u Tel Avivu lako je našla saveznike u Atini i Nikoziji, što je dovelo do formiranja saveza krajem 2025. godine protiv delovanja Turske u regionu Istočnog Mediterana.  

Deluje ipak da sukob politika ove tri zemlje (Izrael, Kipar, Grčka) sa vladom u Ankari nije kratkog veka, te da će on oblikovati dalji tok međunarodnih odnosa u regionu, kada se bude završila kriza sa Iranom. Može se pretpostaviti sa velikom verovatnoćom da će možda ova dva procesa teći uporedo (sukob u Mediteranu i kriza sa Iranom), i verovatno udaljiti Tursku od Vašingtona i NATO-a, jer je jasno da će američka administracija uvek podržati Izrael ne mareći mnogo što je prema Ankari vezuje član 5 ugovora o NATO paktu.   

Nova turska doktrina „Plave domovine“ 

Prema pisanju inostrane štampe Erdoganova Partija pravde i razvoja (AKP) je krenula da priprema zakon koji definiše tursku pomorsku doktrinu „Plave domovine“ (Mavi Vatan) kako bi osigurao „prava i interese zemlje u Egejskom, Crnom i Sredozemnom moru“. Kako se krajem maja očekuje proslava islamskog praznika Kurban Bajram, zakon će pred turskim Parlamentom biti predstavljen u poslednjim danima ovog meseca ili početkom juna 2026. godine.  

Kako su to obrazložili turski zakonodavci cilj njegovog donošenja je „zaštita suverenih prava Turske“ u “njenim“ pomorskim zonama i međunarodnim vodama. Zapravo ovim zakonom su objedinjeni svi raniji pravni propisi koji se tiču ovog pitanja kako bi se definisale granice turske ekskluzivne ekonomske zone i razjasnili „pravni standardi koje će Turska primenjivati“ u vodama pod svojom kontrolom. Njena „ekskluzivna ekonomska zona“ i teritorijalne vode u Egeju će biti određene na šest milja, dok će u Crnom moru i Mediteranu ta granica biti 12 nautičkih milja.   

Istorijat sukoba u Egeju 

Ono što može predstavljati veliku opasnost jeste to što je kroz istoriju već dolazilo do sporova Turske i Grčke oko korišćenja teritorijalnih voda u Egejskom moru u više navrata. Ne može se ne primetiti da je godinu dana pre rata dva naroda i njihovih zajednica na Kipru 1974. godine, došlo do spora oko teritorijalnih voda. Slično kao i danas, sukob je prvo započet na Bliskom istoku kada je početkom oktobra 1973. godine došlo do Jomkipurskog rata, odakle se kriza prirodno prelila na Istočni Mediteran kao mnogo puta pre toga.  

Novi ispadi i neslaganja desili su se kada je 1982. godine usvojena Konvencija UN o pravu mora (UNCLOS), nakon koje je Grčka tvrdila da joj ona daje pravo da proširi svoje teritorijalne vode sa šest na 12 nautičkih milja (22 kilometara). Spor između dve zemlje se nastavio u toku 1987. i 1988. godine zbog izbijanja spora ko ima pravo da na eksploataciju nafte u Egeju.  

profimedia

Kada je maja 1995. godine grčki Parlament ratifikovao Konvenciju iz 1982. godine javilo se novo neslaganje između Ankare i Atine, koje je potrajalo naredne dve godine. Turska je odgovorila usvajanjem deklaracije u Parlamentu 8. jula 1995. godine da će odluku grčke skupštine da proširi teritorijalne vode smatrati objavom rata (casus belli), a već krajem iste godine došlo je do ozbiljne krize kada je jedan turski brod nasukao na ostrvu na oko 4 milje od turske obale. Pitanje ko ima pravo da izvrši akciju spasavanja i izvlačenja broda postalo je najvažnije diplomatsko pitanje između dve zemlje. Tek na intervenciju SAD spor je rešen potpisivanjem deklaracije o nenapadanju u Madridu jula 1997. godine, koja je usvojila prethodni status quo u regiji.  

Celokupna istorija ovog pitanja prožeta je neslaganjima koja su se posebno pojačala u zadnjih nekoliko godina. Kada je turska vlada u toku 2019. godine potpisala sporazum o razgraničenju teritorijalnih voda sa Libijom koji je ignorisao grčko ostrvo Krit i njene teritorijalne vode to je izazvalo oštre proteste iz Grčke, ali i drugih zemalja kao što je Egipat. Zato su Atina i Kairo su naredne godine objavile dokument kojim definišu svoje teritorijalne vode ali je Turska dogovor „proglasila ništavnim“, a ubrzo je došlo do tenzija koje je morala da rešava Evropska unija svojim posredovanjem.  

Nove provokacije između Atine i Ankare  

Još u toku 2023. godine grčka strana je pokazivala intenciju da proširi teritorijalne vode na 12 nautičkih milja, što je veoma zaoštrilo odnose sa Ankarom i pretilo da poništi njen dogovor sa Libijom. Kada je turska vlada u toku 2024. i 2025. godine počela da najavljuje mogućnost eksploatacije nafte i preuzimanja teritorijalnih voda koje Grčka vidi kao svoje, to je izazvalo negodovanje i zvanične proteste iz Atine.  

Zato ne treba da čudi što je jedan od glavnih savetnika Erdogana Ibrahim Karagul, nekadašnji novinar i direktor provladinog lista Jeni Šafak, uputio niz pretnji Grčkoj, Izraelu i Kipru. Najavio je da će u slučaju dalje eskalacije Turska zauzeti sva ostrva u Egeju, Zapadnu Trakiju („osloboditi ovu oblast“), Kipar i delove Grčke. Naročito je bio osetljiv prema saradnji koju Atina i Nikozija ostvaruju sa Izraelom, za koji smatra da treba da bude napadnut a da turska vojska treba da „oslobodi Jerusalim“. Da je reč o ozbiljnoj poruci koja se šalje suprotnim stranama govori i objava na jednoj turskoj televiziji gde je grčka Zapadna Trakija predstavljena kao nezavisna republika turskog naroda, dok je turska vojska za vojnu vežbu mobilizacije trupa „Yildirim 2026“ pozvala vojnike upravo iz oblasti oko Egejskog mora i Zapadne Trakije.