Ko drži ključeve evropskih rezervi nafte? Brisel postavlja pravila, ali poslednju reč ima neko drugi

Milioni tona nafte i goriva čuvaju se širom Evrope za trenutak kada snabdevanje bude ozbiljno ugroženo. Ali kada dođe vreme da se rezerve otvore, odluka nije u rukama jednog centra moći. Naime, lideri evropskih država upravljaju ventilima, Međunarodna agencija za energiju (IEA) koordinira globalnim količinama nafte, dok Evropska komisija predstavlja važan centralni koordinacioni centar.

Iza evropskog birokratskog aparata krije se ogromna polisa osiguranja za crne dane: milioni tona sirove nafte, dizela i drugih goriva koji se čuvaju kao rezerva za slučaj velike krize u snabdevanju.

Ali dok se vlade pripremaju da ponovo posegnu za tim vanrednim zalihama, ko zapravo drži ključeve? Može li Brisel da naloži puštanje nafte na tržište ili odluka ipak leži u rukama nacionalnih prestonica? Odgovor podrazumeva složenu kombinaciju pravila EU, nacionalnog suvereniteta i međunarodne koordinacije.

Evropska komisija utvrđuje pravila i prati da li zemlje imaju dovoljno nafte u rezervi. Međutim, same zalihe ostaju pod nacionalnom kontrolom, dok se velika međunarodna puštanja rezervi koordiniraju preko Međunarodne agencije za energiju (IEA), sa sedištem u Parizu.

"Odluka o puštanju rezervi, kao i organizacija samog puštanja, u nadležnosti je IEA. Spremni smo da sazovemo grupu za koordinaciju u oblasti nafte ili, po potrebi, sastanak radne grupe EU za energetsku bezbednost kako bismo dodatno koordinirali aktivnosti i procenili situaciju", rekao je portparol Evropske komisije juče novinarima.

AP/Virginia Mayo

Ove izjave usledile su nakon što je G7 saopštio da se očekuje puštanje 100 miliona barela nafte tokom naredna četiri meseca, pri čemu će dizel biti puštan u većoj meri na početku, kako bi se obuzdao nagli rast cena i ublažili strahovi od poremećaja u snabdevanju.

Tačna količina dizela i sirove nafte koja će biti puštena i dalje nije poznata. Uoči zvanične objave, diplomate EU rekle su za Euronews da će količina biti ravnomerno podeljena između te dve vrste nafte. IEA nije odgovorila na zahtev Euronewsa za komentar pre objavljivanja teksta.

U martu su evropske zemlje učestvovale sa 107,5 miliona barela u vanrednom puštanju ukupno 400 miliona barela koje je organizovala IEA, nakon što je rat između SAD i Izraela protiv Irana poremetio globalna tržišta – što predstavlja oko četvrtine ukupne količine, prema podacima IEA.

Od tih 107,5 miliona barela, 32,7 miliona poticalo je iz državnih vanrednih rezervi, dok je ostatak povučen iz obaveznih rezervi koje drži industrija. Severna i Južna Amerika učestvovale su sa 195,8 miliona barela, a region Azije i Pacifika sa 108,6 miliona barela.

Evropske rezerve takođe su daleko od ravnomerno raspoređenih, naročito kada je reč o prerađenim proizvodima poput dizela i gasnog ulja.

Rezerva za 90 dana

Dakle, koliko nafte Evropa zapravo čuva za vanredne situacije? Prema pravilima EU, svaka država članica mora da održava vanredne zalihe koje odgovaraju najmanje 90 dana neto uvoza ili 61 dan domaće potrošnje.

Međutim, ne postoji ogromna evropska rezerva nafte koja se nalazi na jednom mestu i pod kontrolom je Brisela.

Umesto toga, zalihe se čuvaju na nacionalnom nivou – neposredno pod kontrolom vlada, preko specijalizovanih nacionalnih agencija za upravljanje zalihama ili kao obavezne rezerve koje drži industrija. A njihov raspored stvara nekoliko važnih centara.

Od približno 39 miliona metričkih tona vanrednih rezervi gasnog ulja i dizela u EU - što odgovara količini od oko 290 miliona barela - Francuska i Nemačka zajedno imaju oko 35 odsto. Manje zemlje, uključujući Belgiju i Maltu, takođe deo svojih vanrednih rezervi čuvaju u Francuskoj i Nemačkoj.

To otvara još jedno pitanje: ako je nafta uskladištena u jednoj zemlji, ali pripada drugoj, ko može da odvrne slavine? Na kraju, ključne odluke i dalje se donose u nacionalnim prestonicama. Brisel može da postavlja pravila, prati stanje rezervi i koordinira vlade, ali Komisija ne može jednostavno da naredi da se milioni barela nafte puste na tržište.

Carlos Hernández / Polaris / Profimedia

Rezerve ostaju pod nacionalnom kontrolom, što znači da vlade odlučuju kada će njihove zalihe biti puštene i na koji način će dati svoj doprinos. Međutim, kada je reč o velikoj međunarodnoj intervenciji, na scenu stupa još jedan akter.

IEA u pomoć

Ako samo jedna zemlja pusti naftu iz svojih rezervi, to možda neće biti dovoljno da se smiri globalna kriza u snabdevanju. Tu na scenu stupa IEA. Agencija sa sedištem u Parizu koordinira puštanje vanrednih rezervi među svojim državama članicama, omogućavajući vladama da u približno isto vreme plasiraju velike količine nafte na tržište.

"Na IEA je da upravlja cenama, dok države članice koje učestvuju u eventualnom puštanju rezervi treba da odrede nivo transparentnosti kada je reč o konkretnim proizvodima obuhvaćenim tim puštanjem", rekao je portparol Evropske komisije.

Ako je poremećaj u snabdevanju dovoljno ozbiljan, upravni odbor IEA može da odobri koordinisanu zajedničku akciju, u kojoj svih 32 države članice učestvuju u vanrednom odgovoru.

Ovaj mehanizam je već dva puta aktiviran otkako su SAD i Izrael 28. februara napali Iran, čime su vanredne rezerve - inače prilično skrajnut deo energetske politike - dospele u središte napora vlada da obuzdaju posledice sukoba.

Sledeće pitanje je kako će Evropa ispuniti svoj deo obaveza.

Sastanak koji okuplja Evropsku komisiju, vlade zemalja EU i predstavnike naftne industrije, a koji je prvobitno bio zakazan za 15. oktobar, "verovatno će biti početkom sledeće nedelje", rekao je jedan zvaničnik EU pod uslovom da ostane anoniman.

Cilj je da se proceni kako zemlje EU planiraju da ispune svoje obaveze prema IEA i u narednih 20 dana oslobode dogovorene količine dizela, kao i kakvi su njihovi planovi za preostala četiri meseca, rekao je zvaničnik.