Svetozar Cvetković: Sebe smatram Jugoslovenom i ostaću takav do kraja

Glumac Svetozar Cvetković ocenio je da nedavna pozorišna Sterijina nagrada i prošlogodišnje filmsko priznanje "Pavle Vuisić“ zaokružuju put koji je prošao baveći se 40 i nešto godina svojim poslom.

"One neminovno postavljaju pitanje da li ima smisla i dalje trajati u tome, i pokušavati da traješ u tome, ukoliko ti je neko odao priznanje za ono što si uradio", rekao je Cvetković Tanjugu.

Cvetković je priznao da bi "možda trebao biti svestan da sada mlađi ljudi mogu da dođu na red da pokažu šta znaju da urade u ovom poslu“.

"I jedna i druga nagrada daju neki pečat bilo kome ko bi ih dobio. I onda shvatite da što se tiče onoga što ste igrali, ali i godina života, dolazite na mesto gde vam ustaju u autobusu", rekao je glumac. 

Cvetkovića su ga do kraja njegovih tridesetih godina još uvek smatrali za mladog glumca, ili mladog upravnika Ateljea 212, kao kada je svojevremeno bila došla spisateljica Vedrana Rudan.

"Rekla mi je: ‘Očekivala sam da će se pojaviti neki debeli zadrigli koji će me ucenjivati nešto oko novca, a onda se pojavio neki 'kit' (frajer) u trapericama (farmerkama) koji meni soli pamet o predstavi’“, nasmejao se glumac.

Cvetković je dodao da bi "čovek morao da osvesti sebe, da se ne zadržava u godinama koje nisu njegove i da prema tome uspostavi odnos prema stvarnosti".

Navevši da trenutno igra u devet predstava, Cvetković je pomenuo da je najduže izvođenje od 25 godina komada "Art" Ateljea 212, na čijem početku je "bio zdravih moždanih ćelija, pa nije bilo potrebno posebno pripremanje".

"Ali kod predstava kao što su 'Svaka ptica svome jatu' ili 'Gospoda Glembajevi', u kojima igram starog Ignjata, moram ozbiljno da se pripremim, često i dan ranije", priznao je Cvetković.

Istakavši da glumac mora biti siguran i slobodan na sceni, Cvetković je ocenio i da je improvizacija dozvoljena do određene mere, ali uvek uz podršku drugih.

"Tekst može da se zaboravi. Kad igram Fausta, to je stih. Ako nedostaje jedan stih, pogledam u suflerku. Ona kaže, ja ponovim i nastavim. To nije stvar učenja napamet, već glave koja radi kako radi“, pojasnio je Cvetković.

Iskustvo igranja predstave "Kako sam naučila da vozim" u Hartefakt kući, pozorišta smeštenog u jednom beogradskom stanu, Cvetković je opisao kao izuzetno intenzivno zbog blizine publike.

"Gledaoci su na 20 centimetara. Vide sve - i telo, i lice, i srce. Ako nema istine, oni to odmah prepoznaju. Zbog toga svaka čast (direktoru Hartefakta) Andreju Nosovu i ekipi Hartefakta koji su uspeli da to održe na visokom nivou“, ocenio je Cvetković.

Predstava "Kako sam naučila da vozim" bavi se temom odnosa između znatno starijeg muškarca i devojčice, a Cvetković je naveo da je društvo pre 25 godina bilo nezrelo da takvu temu prihvati.

"To je tekst Pole Vogel koji tretira odnos između starijeg muškarca i mlade devojke od 11 do 18 godina. Danas je ta tema još aktuelnija, ali i komplikovanija od samih pojmova pedofilije ili silovanja“, rekao je Cvetković. 

Zahvaljujući otvorenosti rediteljke Tare Manić i glumice Marte Bogosavljević, kao i poverenju koje su gradili tokom rada, uspeli su se približiti emotivnoj suštini komada, ocenio je Cvetković.

"U Lajpcigu nas je gledalo 50 ljudi u malom prostoru, bez razumevanja jezika, ali su reakcije bile fantastične. Nemačka štampa je pisala o nama kao o vrhunskoj 'of' predstavi iz Srbije“, naveo je Cvetković.

Posebno je izdvojio i Hartefaktovu predstavu "Njih više nema", koju opisuje kao "tehnički inovativnu“ jer publika, uz pomoć slušalica, doživljava svet koji lik Mirjane Karanović stvara kroz imaginaciju.

Cvetković se prisetio da je sa svojim kolegama krajem osamdesetih i početkom devedestih pokušavao da nešto naprave da sačuvaju Jugoslaviju, ali nisu uspeli i zemlja se raspala.

"U osnovnoj stvari, da ne bude rata, a najviše smo se tu borili, ništa nismo uspeli. To je zaludan posao bio. Ne volim što na ovim prostorima nema generacije koja nije doživela neki rat", rekao je glumac.

Cvetković je ocenio da danas u svetu mora biti uspostavljen balans slobode, i da se sada ratna dešavanja "na nas reflektuju indirektno, a ne bi smelo da se reflektuju direktno". 

"Najviše i dalje zagovaram to da ljudi sa kojima smo do juče živeli u jednoj zemlji, koji pripadaju drugom narodu, a govore jezikom koji odlično razumemo, budu u našem poslu i budu i dalje naša publika", ocenio je glumac.

Cvetković je dodao da sebe i dalje smatra Jugoslovenom i da će takav ostati do kraja.

Govoreći o specifičnosti priznanja "Pavle Vuisić“, koje se dodeljuje za doprinos filmskoj umetnosti, Cvetković ističe da mu je posebno drago što je nagrada nazvana po jednom od najautentičnijih glumaca srpske kinematografije. 

"Svojim habitusom, izrazom i svim tim što je do tada uradio, sebi je obezbedio vrstu slobode, sa kojom je mogao da gospodari tako kako je gospodario", zaključio je Cvetković.

Sa Vuisićem (1926-1988), Cvetković je imao čast da radi na svom prvom filmu "Hajduk" (1980) i da od njega dobije batine, jer je u jednoj sceni trebalo da ga stariji kolega izmlati.

"Rekao mi je: 'Mali sad ćeš da malo dobiješ batine'. I onda me malo udario. Sve je to bilo jako lepo i duhovito", prisetio se Cvetković.

Prema njegovim rečima, Vuisić je bio čovek koji nije želeo i nije insistirao na prevelikom društvu oko sebe i birao je ljude sa kojima će biti.

"Ja sam bio dovoljno mlad da nije mogao da me odbije da sedim za njegovim stolom. Nisam siguran da li mu je to prijalo ili ne", rekao je Cvetković.