A Zone kuka, cika, rika i vika...

Na jednom portalu sam pročitao da su film "Zona Zamfirova" Zdravka Šotre, titlovali na književni jezik. Da li je u pitanju neka naša televizija ili HRT, ne znam. Ako je u pitanju HRT, oni su to i uradili, možemo i da kažemo da ima logike, samo njima svojstvene, iako mi u Srbiji možemo da slušamo i razumemo toplinu poetike Tončija Huljića ili Đibonija kada pevaju na dalmatinskom dijalektu. Kao što sam svojevremeno sa celom mojom generacijom gledao "Velo misto" Miljenka Smoje, i razumeo gotovo svaku izgovorenu repliku bez titlovanja. Ali ako je "Zona Zamfirova" titlovana u Srbiji, što i nije čudno, jer je posle premijere filma u Beogradu traženo u nekim krugovima da se uradi titlovanje, onda je društvena tranzicija u Srbiji totalno pogrešno shvaćena. Zato što je zanemarila kulturnu baštinu koju imamo preko dijalekata.

Prevesti Stevana Sremca na "književni jezik", Vukov, narodni jezik, otprilike je kao i epizoda sa pesmom "Udavija se jedan nišlijski kalfa" u izvođenju Niške grupe Groš.

Pre tridesetak godina grupa Groš je izdala za PGP RTS album na kojem je trebalo da bude hit, obrada stare niške pesme "Udavija se jedan nišlijski kalfa".

To je pesma koja nastala pre više od jednog veka. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Nastala je u Nišu. Ne zna se ko je autor. Ali je tekst opevan na niškom dijalektu. Inače se južnjački dijalekti u Srbiji mnogo razlikuju - niški, pirotski, leskovački, vlasotinački, vranjanski. 

Kao rođeni Nišlija jedva razumem vranjanski dijalekt. Razumem ga, ali postoje neke ključne reči koje ne znam šta znače. Međutim, u kontekstu rečenice, naracije ili kako god da nazovemo "toj oratenje", ipak, razumem. Samu tu neku reč, ne.

I "tuj" počinje ironija. Dakle, Groš snimio numeru, ja napisao scenario, potom i režirao i snimio spot. Renderovanje na PC284 ili 384, ne sećam se više, trajalo deset dana. Uspelo iz drugog puta. Prvi put je sedmog dana nestala struja. Eh, devedesete.

Izrenderovan i potpisan spot odnesem u RTS da muzički urednik prebaci sa master trake, Beta SP, na njegovu traku i po dogovoru sa PGP-om forsira kroz razne emisije na RTS-u.

Za svečani čin presnimavanja pozovem tadašnje kolege iz RTS-a, reditelje, snimatelje, montažere da pogledaju predpremijerno spot da bi mi rekli svoja mišljenja i zapažanja.

Počinje presnimavanje i posle par stihova, pomenuti muzički urednik, čovek koji ne potiče iz prizrensko-negotinskog dijalektskog područja, već iz drugog dela Zapadnog Balkana, glasno reče, "Ovaj spot ima grešku!". Svi se okrenusmo ka njemu sa tri upitnika iznad glava. Gde je greška? Šta je greška? Pitamo ga. "Ja ništa ne razumem tekst", odgovara on i nastavlja, "trebalo bi ga titlovati". Meni u sekundi proradi čuveni Niški, južnjački, inat i bes. "Znate", persirao sam starijem kolegi muzičkom uredniku, "u Nišu su dva lektora pokušavala, u Beogradu, čak pet, da prevedu tekst, odgovaram mu, ali svih sedam lektora zajedno nisu uspeli da prevedu jedan stih i zbog toga nema titla". "Koji je to stih", upita muzički urednik. "A Stanija, kuka, cika, rika i vika, Aleksa, udavija se". Odgovaram mu i nastavljam: "Znate, mi na jugu, dole u provinciji, imamo bogat fond reči, pa sledstveno i gradaciju plača, pa kad neko kuka, mi znamo kako to izgleda, kada cika, takođe, kad rika isto kao i kad vika, zamišljamo od lica preko položaja tela, sve. Imamo u glavi vizuelnu eksplikaciju", završavam svoju tezu. Prisutne kolege prasnuše u smeh.

Spot je presnimljen, kolega muzički urednik uredno se zahvalio, otišao do svoje kancelarije i negde zaključao kasetu sa snimljenim spotom za numerom "Udavija se jedan nišlijski kalfa" u nepoznatoj fioci ili ormanu. Dok nije otišao u penziju, kasetu nisu našli. Tek, posle njegovog odlaska je nađena kaseta. Ali za neko premijerno prikazivanje je bilo kasno, prošlo je nekoliko godina od presnimavanja. Groš je u međuvremenu snimio i drugi album.

Da se vratimo mi, ipak, na Stevana Sremca i njegovu "Zonu Zamfirovu". Mislim da Stevan Sremac, kao idejni tvorac i autor komedije "Zona Zamfirova", ne bi dozvolio prevođenje srpskog jezika na srpski jezik, pa bilo to i prevođenje dijalekta na književni jezik. Prvo zato što je kroz komediju uspeo da opiše naš srpski, tradicionalizam, koja se, komeNdija, da komeNdija, može tretirati i kao drama, ljubavna, naša verzija Romea i Julije, savremena tragedija, socijalna drama, kriminalistički triler. Može se posmatrati iz mnogo uglova. Toliko je duboko zašao u naš južnjački mentalitet koji i te kako ima veze i smisla da dijalektom, koji u sadašnjosti polako izumire. Baš kao i inovativnost novih dela, savremenih, bez narativnih tokova koji će, da li kroz dijalekt ili kroz konkretnu dubinu karaktera lika, ostaviti zapis epohe u kojoj živimo. Možda sada u vreme globalizma i liberalizma, ne? Pitanje je samo, zašto? Zašto nemamo jake i simbolične tekstove sada, u vremenu kada se globalno svet preispituje i gleda Orvelovski oko sebe? Imamo, doduše, Dušana Kovačevića, njega kao primer koji potvrđuje pravilo koje sam naveo, jednom prilikom je izjavio da je vreme cenzure, najplodonosnije za pisce pre svega, pa i samu umetnost jer, kako kaže tom prilikom, da nije bilo cenzure, ne bilo ni našeg Crnog talasa u kinematografiji. Češka filmska umetnost je bila značajna u vreme blokovske podeljenosti ili Samizdat u Rusiji, čiju su umetničku vrednost otkrili tek padom Berlinskog zida.

Mogu samo da zaključim. Ne prevodite dijalekt. Pokušajte da ga naučite. Bićete bogatiji. Duhovno. I intelektualno. Zato što je dijalekt u lingvistici tretiran kao bogatstvo jednog jezika i naroda. Inače mi samo preostaje da vas pitam ako se ne slažete - šćeš u riljano? Takav mi je ćef i gušt.

*autor je zaposlen na Euronews Srbija i tekst predstavlja njegov lični stav