Ksenija Simonova: Živim život svojih junaka, a u pesku rekonstruišem ono što me duboko pogađa

"Imala sam sreću da pronađem medijum koji može da udahne život svim mojim snovima i pričama", kaže za Euronews Srbija Ksenija Simonova, umetnica koja u pesku iscrtava čudesne slike, emotivne i potresne priče ljudi sa margina, tragične momente iz istorije...

Ksenija je rado viđen gost u Srbiji, a dok pandemija ne dozvoli i uživo druženje sa ovdašnjom publikom, umetnica šalje peščani pozdrav za čitaoce Euronews.rs.

I odmah na početku razgovora otkriva da se uskoro na srpskom jeziku može očekivati prevod njene knjige.

"U pitanju knjiga o bajkama i životu. Nadam se da će biti inspirativna životna priča za svaku devojčicu iz provincijskog gradića koja je postala poznata nakon pobede u poznatom šou programu. Ali, prava sreća ne leži u novcu. Prava sreća je u tome da budeš to što jesi", ističe Ksenija.

Privatna arhiva

Upoznavala je razne ljude, pa je zahvaljujući tome, kako kaže, i počela da nastupa u Srbiji, a isto tako je došlo do ideje da objavi knjigu na srpskom.

"Upoznala sam divnu osobu Milana Kićevca, reditelja i izdavača. Poklonila sam mu moju knjigu i rekla da je već izdata na kineskom i da se prevodi na engleski. A on je rekao, što je ne bismo objavili u Srbiji, na srpskom? I odmah smo krenuli u akciju. Knjiga je prevedena i sada se radi na pripremi za štampu", dodaje umetnica.

Nisam mislila da pesak može biti pripovedač

Odrasla je na Krimu i celo detinjstvo je provela igrajući se u pesku. Ali tek mnogo kasnije će shvatiti šta se sve može stvoriti u tom peščanom prostranstvu.

Privatna arhiva

"Crtam od kada sam bila dete. Međutim, nikad nisam mislila da pesak može biti pripovedač. Niti sam mislila da ću ikada da nastupam na sceni. Imam diplome iz umetnosti i iz psihologije.

Imala sam 21 godinu kada sam počela da radim kao ilustrator u jednom magazinu i bila sam veoma ponosna na to. Tamo sam upoznala svog supruga. On me je, zapravo, i pozvao, kao urednik, da dođem da radim u časopisu. Istovremeno je radio i kao pozorišni reditelj i imao je svoje, privatno pozorište. Sanjao je o jednoj divnoj predstavi i hteo je da u njoj upotrebi pesak. Pitao me je, `Da li bi probala da crtaš peskom?` Rekla sam: `Šta? Zar je to moguće?`, a on je odgovorio: `Sve je moguće`.

Ali ja sam ga odbila. Ispostavilo se da sam bila jedni umetnik koji ga je odbio jer su mnoge moje kolege mislile da je to veoma lako. Onda smo se venčali i osnovali magazin "Chocolate". Bili smo veoma srećni i ponosni njime, ali smo zbog ekonomske krize 2008. morali da prekinemo njegovo objavljivanje. Ja sam se potpuno zaustavila. Svu dušu sam unela u časopis i pala sam u depresiju. Jednoga dana suprug mi je doneo pesak, komad stakla i rekao: `Ovo je tvoj novi život. Tvoj nov vazduh. Umesto časopisa. Udahni ga. Živi ga`. I tako sam počela, kao hobi, kao nov vazduh za disanje", priča Ksenija.

Dva meseca pošto je "udahnula taj novi vazduh", prijvila se na audiciju za "Ukrajina ima talenat" i posle pola godine odnela je pobedu! Bilo je to pre deset godina.

"Život mi se potpuno promenio od kada sam pobedila. Odmah je počelo da pristiže na stotine poziva da nastupam na različitim događajima u raznim zemljama. I još uvek je tako. Nastupala sam pred monasima u Danskoj, Butanu, Tajlandu, Maroku, pred predsednicima Malte, Poljske, Ukrajine, Rusije, Turske, Kazahstna i mnogim drugim", navodi Simonova, koja je dva puta nastupala i na Evroviziji, u Sidnejskoj operi, sa Belgijskim nacionalnim orkestrom i mnogim drugima. 

Za sve to vreme, snimila je brojne "peščane filmove", učestvovala i osvajala nagrade na filmskim festivalima, napisala je i dve knjige. Ponela je i zvanje Zaslužnog umetnika Ukrajine.

A šta je inspirisalo da se okrenete i pisanju? Da li je diploma iz psihologije pomogla u iskazivanju emocija i iskustava?

"Odlučila sam da pišem kada sam shvatila da upoznajem ljude i mesta koji su vredni priče, kao i da proživljavam iskustva koja bi mogla da pomognu drugima", odgovara Ksenija.

Uvek se plašim da ne zaplačem na sceni

U svojim radovima često oživljava scene istinitih, dramatičnih istorijskih događaja, a na pitanje kako i zašto birate baš te teme, odgovara rečima:

"Ja samo rekonstruišem u pesku ono što mene duboko pogađa. Na svu sreću imam svoj pesak da u njega ugradim sve ono što mislim o tim događajima.

Moja umetnost je moj svet. Potpuno sam zaronjena u njega, svoje srce dajem pesku. Duboko osećam sve te priče. Ja živim život svojih junaka. Uvek se plašim da ne zaplačem kada nastupam. Jer, ako suza kane na staklenu površinu, upropastiće performans, pesak će se zalepiti. Zato plačem sama, kada niko ne gleda."

Muzika ima važnu ulogu u njenim delima i ona je uvek prvobitna iskra inspiracije. 

"Muzika vodi, a ja je sledim", kaže Ksenija.

Od svih radova, omiljene su joj "peščane priče" za bolesnu decu. Mnoge od njih pretočila je i u filmove, a sve je počelo davno. 

"Radila sam kao volonter za jednu humanitarnu organizaciju, pre nego što sam se prijavila za `Ukrajina ima talenat`, a kada sam pobedila, pokrenula sam jedan pokret dobrovoljaca čija je misija stvaranje priča o bolesnoj deci. Pravim ih u formi videa i delim na društvenim mrežama i medijima. Cilj je da skrenem pažnju na neko dete kome je potrebna pomoć za lečenje, naročito finansijska, u slučaju kada su troškovi preskupi za porodicu", kaže Simonova.

Moji veliki-mali prijatelji

Njen cilj je i da pomogne bolesnom detetu da veruje u sebe, da vidi priču u kojoj živi svoj život, bori se sa bolešću i pobeđuje. 

"Mnogi moji junaci se bore sa rakom. Mnogi su mlađi od 15 godina. Mnogi su preminuli... Želela sam da podelim nešto u znak sećanja na njih, a u isto vreme da stvorim motivacioni performans za one koji su sada u bolnicama ili se kod kuće bore sa rakom i drugim bolestima. Dobre emocije i pozitivno razmišljanje leče. Videla sam svojim očima kako to može da promeni nečiji život", navodi ona.

Privatna arhiva

Nikad neće zaboraviti jednu devojčicu iz svog rodnog grada (Jevpatorija), koja je imala rak od treće godine. 

"Većinu svog života provela je u bolnici. Majka je bila sa njom, a mlađa sestra sa bakom. Otac ih je napustio kada se devojčica razbolela. Imala je terapije, pa kraću remisiju, pa se vratila kući.., i rak se vratio. Kada sam je upoznala, imala je sedam godina i bila umorna od bolova, injekcija, igala, izolacije... Htela je da ide kući. Kada joj je mama rekla: `Ako sad prekineš lečenje i odeš kući, možeš da umreš`, na šta je devojčica odgovorila: `Neka, makar ću biti kod kuće. Umorna sam više od svega`. 

Mama je htela nekako da je ohrabri i pitala ju je: `Koja je tvoja želja, koga bi najviše volela da upoznaš?` i ona je kazala `Onu tetu sa televizije `. Tako sam ja došla kod nje. Ponela sam sliku od peska, sela sam na pod pored njenog kreveta i počela da pričam priče. Bila je tiha. Odjednom se osmehnula. Bio je to jedan od najlepših trenutaka u mom životu. 
Rekla je da bi volela da se nađe u jednoj od mojih peščanih priča. Evo je ovde:

Nakon toga je pristala da nastavi lečenje. Ne znam da li zbog moje priče ili filma, ali znam da joj je to dalo hrabrosti. Postala je moja velika mala prijateljica i čak je bila gost u mom domu. Crtala je peskom po mojoj tabli. Bila sam tako srećna! Bilo je to čudo! Ali remisija je kratko trajala. Preminula je sa osam godina. I pre i posle nje imala sam mnoge male junake u svojim filmovima. Njen primer mi je pokazao kako ohrabrujuće te male priče mogu biti"

A što se tiče živih nastupa, izdvaja zatvaranje Olimpijskih igara u Atini. 

"Taj nastup je ostavio veoma dubok utisak na mene - 60.000 ljudi uživo posmatra tvoj nastup na Olimpijskom stadionu gde su počele moderne Olimpijske igre...", priseća se Simonova.

U Srbiji se osećam kao u majčinom zagrljaju

Često govori i da se u Srbiji oseća kao kod kuće, pa pitamo šta je to privuklo našoj zemlji i našem narodu?

Privatna arhiva

"Reč je o neobjašnjivom skupu stvari, ali, generalno, mogla bih to nazvati osećajem kao da sam kod kuće. Osećajem dobrodošlice. Tu ste tako srdačno prihvaćeni kao nigde drugde u svetu. Prosto imam želju da se bacim u naručje toj zemlji i ostanem u njemu kao da sam u majčinom zagrljaju... Sve je divno, prelepo, iskreno, stvarno, toplo. Ljudi, ljudi i ljudi su najveće bogatstvo", govori Ksenija.

Kad pogleda kroz prozor ovih dana, kaže, vidi sivo nebo i stare kuće...

"Ali često uzmem četku, boje i platno i zamišljam. A ono što zamišljam u ovoj provincijskoj sivoj realnosti liči na neki film fantazije", dodaje umetnica.

Njen kofer je uvek spreman, pa je zato ova pandemija izluđuje.
"Jedva čekam da se završi. A Srbija će sigurno biti jedna od prvih destinacija!", poručuje Simonova.