Par iz Srbije ostao zatvoren u Vijetnamu zbog korone: Nisu ni slutili da će im to biti dve najbolje godine u životu

Još početkom 2019. godine plan Irene Petković i njenog partnera Bojana bio je da krenu da proputovanje kroz Kinu i Jugoistočnu Aziju. Zbog pojave, tada nepoznatog virusa, Kinu su brzo zamenili Tajlandom i krenuli na put. Iako su pratili vesti, epidemija je još bila na lokalnom nivou, te nije remetila međunarodna putovanja. Štaviše, niko nije pretpostavljao da će prerasti u pandemiju.

Mesec dana kasnije, kada se uveliko osećala panika u vazduhu, Irena i Bojan su "ulovili" jedan od poslednjih letova za Vijetnam, odlučni u tome da nastavlje dalje sa svojim putovanjem. Tada nisu ni pretpostavljali da će Vijetnam postati njihov dom u naredne dve godine.

"Mi smo i u početku pandemije i dalje bili opsednuti daljim planovima, pa mi se nekada čini da smo rođeni pod srećnom zvezdom jer smo buvalno u poslednjem momentu odlazili iz  gradova i provincija koje su se zatvarale zbog prvih slučajeva virusa", kaže Irena u razgovoru za "Euronews Srbija" i nastavlja:

"Cilj nam je bio da stignemo do Da Nanga, odakle je trebalo da letimo za Indoneziju. Zanimljivo, ali misao o vraćanju nazad u Srbiju kao da nije ni postojala. Bili smo opčinjeni Azijom, želeli smo da ostanemo na našem putu. Trenutak kada smo skroz nenadano završili u kovid bolnici, u karantinu grada Da Nanga, bio je jedini da smo poželeli da napustimo Aziju. Ali, čak ni ta misao nije dugo trajala"

Irena Petković

Međutim, poslednja planirana nedelja ostanka u Vijetnamu bila je najteža jer su se skoro svi hoteli, restorani i prodavnice polako zatvarali, a lokalci su počeli da se plaše stranaca. Sledeća destinacija, Indonezija je zatvorila granice i nisu imali kud. Štaviše, Irenini problemi sa astmom su se pogoršali, pa je odlučila da se ona i dečko testiraju. Srećom, oboje su bili negativni, ali je onda nastupio novi problem - obavezan karantin od 14 dana.

"Nervni slom, ludilo, plakanje, pa da li smo mi u zatvoru? Kako to dve nedelje? Mi to ne možemo, pustite nas napolje, vratite nam pasoše, ovo nema smisla, vikanje po hodniku… Mislila sam da niko na svetu u tom trenutku ne može da razume kako se osećam, niko ne zna ništa o virusu, ljudi umiru, mi zatvoreni u bolnici gde se realno možemo zaraziti, Srbija zatvara granice, a mi u sobi, u bolnici, u Da Nangu, u Vijetnamu, na drugom kraju sveta, ali barem zajedno", priča Irena.

Potpuno neočekivano, ali kako su prolazili dani Irena i Bojan su sticali sve više prijatelja. Tako su već do desetog dana u karantinu imali na Fesjbuku već 20 doktora i sestara, a glavna doktorka je najčešće bila u njihovoj sobi i vežbala engleski. Sestre su im donosile voće i slatkiše, dobijali su četiri obroka dnevno i svi su bili toliko ljubazni, predani i puni ljubavi.

"Tako sam dobila ideju od moje majke da im oslikam neki deo bolnice u znak zahvalnosti. Direktor bolnice, koji je bio oduševljen idejom organizovao je kupovinu materijala i ja sam već sutradan krenula sa radom. Uz Bojanovu pomoć oslikali smo dva murala u sali za rehabilitaciju - vreme nam je proletelo, a njima smo ostavili deo nas i deo ove neverovatne priče"

Irena Petković

Štaviše, zbog načina na koji se Vijetnam nosio sa pandemijom, kao jedan od svetlijih primera u svetu i porodica im je savetovala da ostanu tamo dok se situacija u Evropi ne smiri.

Život u Vijetnamu

Prvih nekoliko meseci živeli su od svojih online poslova, ali kako se obim istih takođe smanjio, pa samim tim i prihodi, morali su da pronađu neko novo rešenje.

"U tom periodu smo već negde odlučili da ćemo ostati tu duže od planiranog, pa je pokretanje biznisa u Vijetnamu bio logičan sled okolnosti. Prvih pola godine sam aktivno objavljivala na svom Instagram profilu sadržaj iz Vijetnama, našu svakodnevnicu i putovanja po zemlji. Moj brend Queen of Compass je spontano postao sve prepoznatljiviji u Vijetnamu i polako donosio prve saradnje i projekte. Sada, posle dve godine, kreiranje sadržaja u domenu turizma je postalo naš stalan posao i još jedan ostvareni san", kaže Irena.

Irena Petković

I zapravo tokom prinudnog boravka na najbolji mogući način upoznaje Vijetnam, ali postaje i pristalica "slow" turizma. Iako su Vijetnamcima Sirija, Sibir i Srbija ista stvar i ne znaju gde se nalazimo to, na kraju krajeva nije ni važno koliko je ključno biti deo njihove zajednice, kulture i pre svega poštovati različitosti sa kojim se susrećete.

"Kao turista bićete okruženi lokalcima kojima ste samo deo posla i ustaljene svakodnevnice, dakle još jedno lice u nizu. Kao osoba koja je njihov komšija, stalna mušterija, prijatelj, onda dobijate tu čast da doživite pravi Vijetnam. Nešto najvrednije što smo dobili jesu baš ljudi, prijatelji za ceo život. Vijetnamce koji su nam dozvolili da budem deo njihove porodice i osetimo se kao kod kuće - neke nove, drugačije kuće", kaže i dodaje da su narod sa fenomenalnim idejama, dizajnom, ogromnom željom ka napretku, ali prvenstveno ljudi koji veruju u porodicu i prijateljstva.

Irena Petković

Irena i Bojan su se prvih godinu dana kretali po zemlji i obilazili najrazlčitije destinacije, pa tako nisu ni osećali pandemiju u svom punom potencijalu.

"U dva navrata po mesec dana smo bili limitirani i ostajali u Da Nangu. Vijetnamci su vrlo disciplinovano i ozbiljno shvatili pandemiju, pa smo se i mi ugledali na njih i poštovali sva pravila, te se nijednom nismo zarazili"

Sve se promenilo pred kraj prošlog leta kada je buknula epidemija u Ho Ši Minu, a potom i celoj državi.

"Tada smo doživeli mnogo neprijatnosti, a najveća je bila kada skoro dva meseca nismo izašli iz kuće. Imali smo barikade i vojsku u svakoj ulici, kretanje nije bilo dozvoljeno, a dostava hrane limitirana. Iako su se svi pridržavali strogih mera, to stopiranje čitave države, uništavanje ekonomije i glad u mnogim porodicama nisu doprineli nižim brojkama zaraženih. Kada su odlučili krajem prošle godine da 'žive s koronom' i vakcinišu čitavu populaciju, mi smo odlučili da napustimo Vijetnam i naš dom"

Irena Petković

Irena kaže da će joj najviše nedostajati način života i svakodnevnica koju su stvorili u Da Nangu.

"Mislim da nije prošao nijedan dan otkako smo se vratili, a da nisam bar na trenutak osetila duboko nedostajanje prema Vijetnamu. Naš stan blizu plaže, jutarnji rituali pripreme šarenih doručaka sa preukusnim voćem, odlazak u omiljene kafiće koje smo koristili kao radni prostor i mesto za ispijanje najukusnijih kafa, svakodnevne vožnje motorom po gradu, izležavanje na plaži, druženje sa prijateljima i istraživanje okolne prirode. U suštini, nedostaje mi sve i jedva čekam da se vratim", priznaje Irena.

Povratak u Srbiju, ali samo nakratko

Potpuno iskreno, Irena priznaje još nešto - u Srbiji su joj nedostajali samo ljudi, dakle porodica i prijatelji. Znala je i da povratak u realnost neće biti tako lak.

"Znala sam da će retko ko moći da razume kroz kakve smo životne promene prošli kada smo se vratili i da smo zaista imali dve najlepše godine u životu. Tačno sam mogla predpostaviti kakav će osećaj biti otići iz vijetnamskog raja - i nije bilo nimalo prijatno"

Osim hladnoće u zemlji, Irena kaže da ih je dočekala i hladnoća u gradovima.

"Znali smo da ćemo uskoro nastaviti dalje, pa nas je to donekle utešilo. Jedini trenuci koji su imali smisla jesu oni koji sam provela sa svojom porodicom i prijateljima i samo je zbog toga vredelo otići iz Vijetnama"

Irena Petković

Sledeća destinacija: Centralna i Južna Amerika. Od Meksika ka Peruu, Gvatemali i Kolubmiji.

"Ipak smo se odlučili prvo za Meksiko, pa ćemo dalje videti koja će nam država otvoriti vrata"

Možda će upravo neka od tih narednih destinacija postati Irenin i Bojanov novi dom, ali to još ne može znati, kao što nije znala ni da će dve godine ostati u Vijetnamu.

"Ne mogu da kažem da sam planirala da provedem dve godine u Vijetnamu, ali je istina da sam dugo priželjkivala takav život. Imala sam sreće, malo hrabrosti i odlučnosti da ispoštujem put koji mi je, životnim okolnostima bio nametnut i prepoznam priliku koja mi je promenila život", kaže.

Irena Petković

Svim mladim putnicima poručuje isto. Najvažniji korak je izaći iz zone komfora.

"Čini mi se da onda kada se odvažimo, izađemo iz zone komfora i uradimo to o čemu smo maštali, shvatimo jednu jednostavnu istinu da to uopšte nije bilo tako strašno. Pa, čak i da nešto ne bude kako smo zamislili, od povratka kući vas deli samo jedna avionska karta. Toliko je jednostavno. Vijetnam me je naučio mnogo toga, ali ukorenio duboko u meni osećaj da smo mi sami krojači našeg života i uvek imamo izbor da li ćemo živeti život o kojem sanjamo", zaključuje Irena u razgovoru za Euronews Srbija.