Miris mora i toplina pustinje: Putovanje na kraj Afrike - Zelenortska Ostrva, skriveni dragulj Atlantskog okeana

Naše putovanje na Zelenortska Ostrva (portugalski: Capo Verde) počeli smo na Aerodromu "Nikola Tesla" u Beogradu, čekao nas je let do Lisabona, noć provedena u obližnjem hostelu te drugi let do ostrva Sal.

Inače, Zelenortska Ostrva ili Zelenortska Republika je mala ostrvska država na arhipelagu u severnom delu Atlantskog okeana, oko 600 kilometara od najzapadnijeg dela afričke obale. Portugalci su nenaseljena ostrva pronašli i kolonizovali u 15. veku kada su postali glavni centar trgovine robovima. Zemlja je dobila ime po najzapadnijoj tački Afrike, poluostrvu Cap-Vert, koja se danas nalazi na obali Senegala. Ime "Cap-Vert" dolazi iz portugalskog jezika "Cabo Verde" ("zeleni rt"), imena koje su portugalski istraživači dali rtu 1444. godine, nekoliko godina pre nego što su otkrili ostrva.

Zoonar/Laurent Davoust, Zoonar GmbH / Alamy / Profimedia

Naša porodična avantura započela je željom da pronađemo mesto gde se svakodnevni ritam usporava, gde sunce nikada ne žuri da zađe, a more priča priče u hiljadu nijansi plave. Tako smo se odlučili za ostrvo Sal, jedan od najpoznatijih ostrva u arhipelagu Capo Verde. Na put smo krenuli kao mala, ali hrabra ekspedicija: moja supruga, naša kćerka od dve i po godine i ja. Znali smo da nas čeka egzotična destinacija, ali nismo očekivali da će nas Sal osvojiti već na prvi pogled, prenosi Euronews.ba.

Već po dolasku na aerodrom "Amílcar Cabral", osetili smo miris mora i toplinu pustinje koja se meša sa blagim povetarcem. Ljubazni službenici, ritam afričkih bubnjeva i široki osmesi lokalaca odmah su nam stavili do znanja – ovde vreme teče drugačije. Na izlazu nas je dočekao nasmejani taksista i uz glasnu muziku vožnja do Santa Marije prošla je za tren. Put kroz pustinjski pejzaž izgledao je nestvarno, crveni pesak, okean u daljini i beskrajno plavo nebo.

Uske ulice bez vozila, šarene kuće i miris ribe

Smestili smo se u Santa Mariji, najpoznatijem turističkom mestu ostrva. To je mali gradić pun života: uske ulice bez vozila, šarene kuće, miris pečene ribe i ritam muzike koji se čuje iz svakog kafića.

Naša kćerka je odmah osvojila srca prolaznika, lokalci obožavaju decu i često su joj mahnuli, poklonili ručno izrađenu narukvicu ili jednostavno osmeh.

Najveći adut ostrva Sal su, bez sumnje, njegove plaže. Santa Maria Beach proteže se kilometrima i izgleda kao da je izašla iz razglednice – sitan zlatni pesak, tirkizno more i palme koje šušte na vetru. Voda je topla tokom cele godine, pa smo svakog dana uživali u kupanju i gradnji dvoraca od peska s našom malom istraživačicom. Ipak, konstantno strujanje vetra i činjenica da se nalazite usred Atlantskog okeana često je uzrokovalo i pojavu nešto značajnijih talasa, pa smo znali ostati na zlatnim plažama samo kako bi ih posmatrali, jer s detetom u naručju, talasi su nam bili više pozornica nego izazov.

Robert Harding Productions / robertharding / Profimedia

Ali osim mora i peska, ono što nas je brzo podsetilo da nismo na pustom ostrvu jeste ekonomija. Zvanična valuta je escudo, ali tu počinju i prve sličnosti sa Evropskom unijom, jer na ostrvu Sal kao i na drugim ostrvima masovno se koristi euro za plaćanje. Kurs escuda i eura je poprilično stabilan, a lokalci su pronašli način i da na tome zarade. Iako su u marketima i restoranima cene izražene u lokalnoj valuti kao i u evri, lokalci više vole plaćanje u "stranoj" valuti.

Oni obračunavaju svoj kurs, pa je u restoranima i prodavnicama otprilike 100 escuda ravno jednom evru, što naravno nije tačno, približniji kurs je 120 escuda je jedan evro. Razlika nadamo se ostaje radnicima kao bakšiš, a ne vlasnicima ugostiteljskih i trgovačkih objekata. A kad smo ih već spomenuli treba naglasiti da većina objekata na ostrvu u vlasništvu je Portugalaca i Španaca, a koji sudeći prema cenama i te kako dobro zarađuju.

David Brenes / Eye Ubiquitous / Profimedia

Naime, u razgovorima sa lokalcima saznali smo da je prosečna mesečna plata na ostrvu između 200 i 250 evra. Dok je na primer 100 grama rezanog sira Edamera u trgovini četiri evra, prosečno za obrok u osrednjem restoranu za jednu osobu ćete platiti oko 15 evra. Inače, broj turista na ostrvu Sal, kao i drugim, raste iz godinu u godinu, što dovodi do masovne gradnje hotela i apartmanskih kompleksa. Tokom jednog od razgovora sa Portugalcem koji se još pre 15 godina doselio na Sal saznali smo da se stan od 50-60 kvadratnih metara površine pre 15-ak godina mogao kupiti za 10.000 - 15.000 evra, a da je vrednost te nekretnine danas oko 250.000 evra.

Kad smo već kod cena i onoga što se nudi i prodavnicama na ostrvu. Moram naglasiti da je to posebno iskustvo na koje nismo bili do kraja spremni. U najbolje opremljenim radnjama teško da ćete naći svežu piletinu, isključivo onu zamrznutu, a koja da budemo iskreni i nije baš ukusna. Ne možete naći pileći parizer ili bilo koji drugi, paštete su takođe nepoznanica. Većina proizvoda na koje smo mi navikli i smatrali ih neizostavnima nisu dostupni u lokalnim radnjama koje umesto toga obiluju svežim voćem i povrćem, kao i raznoraznim morskim plodovima.

Duncan Day / Alamy / Profimedia

Zanimljiva se situacija dogodila prilikom pokušaja kupovine kvasca. Osnovni jezik za komunikaciju je portugalski, a lokalci se i ne mogu baš pohvaliti dobrim poznavanjem engleskog. Jednom prilikom sam stajao u marketu pokušavajući prodavačici na engleskom objasniti šta je germa, a u nadi da ću je moći kupiti, nisam ni primetio da moj uzaludni pokušaj sluša još jedna osoba. Kad je propao moj pokušaj kupovine germe, obratio mi se srednjovečni muškarac koji je prema naglasku i izgovoru definitivno poticao sa područja Gordog Albiona.

Na tečnom britanskom engleskom mi je objasnio da je moja misija uzaludna, da stanovnici ostrva retko ili bolje rečeno nikad ne peku hleb pa im je stoga i kvasac nepotreban. Objasnio je da on prilikom putovanja u domovinu i nazad obavezno kupuje i na ostrvo dovozi kvasac, te da u apartmanu ima 4-5 kesica. Ponudio mi je kao poklon dve kesice, što sam naravno prihvatio, a pokušaj plaćanja u startu je bio odbijen kao najžešća uvreda.

Ali kakve veze ovo sve ima sa Evropskom unijom?

Portugal je upravljao Zelenortskim Ostrvima sve do 1975. godine, kada su dobili nezavisnost zahvaljujući naporima Afričke stranke za nezavisnost Gvineje Bisau i Zelenortskih Ostrva (ASNGZ). Nakon sticanja nezavisnosti ASNGZ je pokušala ujediniti Zelenortske Ostrva i Gvineju Bisau kontrolišući vlade obe države, ali ovi su planovi 1980. propali.

Ipak Portugalci su povlačeći se s ostrva lokalnom stanovništvu ponudili opciju da pored svog novostečenog zadrže i portugalsko državljanstvo, što je značajan broj stanovnika i uradio. Dakle, Evropska unija na Capo Verdeu ima najveći broj svojih državljana van granica Unije.

 

Dakle na jednom mestu imamo građane Unije, valutu Unije, ali ne i benefite koje očekujemo kad pomislimo na Evropu. Donekle robovlasništvo za koje je Portugal koristio ova ostrva od 15. veka nije ni prestalo, samo je promenilo svoj oblik, a kako bi bilo prihvatljivo modernom svetu. Jer nije realno da platite 15-20 evra komad tunjevine, a da lokalni ribar koji ju je ulovio za to bude plaćen 200 evra mesečno. Nešto tu ne štima.

 

Susret s morem ispod površine

U Santa Mariji smo otišli i do male luke, gde se ribari svako jutro vraćaju s ulovom. Ribe, tune, jastozi i hobotnice prodaju se odmah na molu, uz cenkanje i smeh. Tu se nalazi i mostić s kojeg možete posmatrati ribare kako čiste ulov, a ispod vas – stotine tropskih riba i pokoji morski pas koji čeka svoj obrok.

Hrana na ostrvu je jednostavna, ali izuzetno ukusna. Probali smo tradicionalni cachupa (jelo od kukuruza, graška i povrća, koje svaka porodica pravi na svoj način). Za večeru, obavezno riba na žaru i sveži mango. Muzika je prisutna svuda: na ulicama, u restoranima, pa čak i na plaži. 
Ono što nas je posebno dirnulo jeste mir i jednostavnost života na Salu. Ljudi su nasmejani, niko ne žuri, a deca trče bosa. Naša kćerka je svakog dana upoznavala nove prijatelje – iako nisu govorili isti jezik, razumeli su se savršeno.

Dašak domovine u tuđini

Apartmanski kompleks u kojem smo bili smešteni imao je povelik bazen u dvorištu, a koji je obožavala naša kćerka, jer ju je okean sa svojom slanom vodom i talasima ponekad previše plašio. Jednog popodneva dok smo se porodično brčkali u bazenu primetili smo stariju gospođu koja poprilično namrgođena ulazi u plići deo bazena, a u kojem smo mi i provodili najviše vremena. Možda je ne bi ni primetili da se na njenom licu nije bio vidljiv grč koji značajno odudarao od okruženja, jer prema nepisanom pravilu svi na ostrvu su večito nasmejani.

Nismo ništa rekli, nastavili smo uživati u brčkanju i međusobnom razgovoru, a što je vidno zainteresovalo pomenutu gospođu koja je sve više obraćala pažnju na ono šta mi radimo. Nakon možda desetak minuta, a nakon što je stekla hrabrosti, gospođa nam se obratila rečima: "ma jel vi to pričate na našem".

Pedro Jorge / Alamy / Profimedia

Gledali smo se u čuđenju, jer u toku pripreme putovanja, gledajući mnogobrojne izveštaje blogera nismo naišli niti na jedan s našeg govornog područja, pa apsolutno nismo očekivali da će nam se neko obratiti na maternjem.

Supruga je odgovorila: "mi smo iz Bosne", na šta je gospođa odgovorila: "pa i ja sam".

Ispostavilo se da se gospođa zove Medina i rodom je iz Bratunca, a s porodicom već duži period živi u Švajcarskoj gde je njena kćerka upoznala svog supruga koji je poreklom iz Portugala, a koji je upravo zbog toga znao i sugerisao da na porodični odmor dođu na ovaj dobro skriveni dragulj Afrike.

Da ne ostanem nedorečen moram objasniti da je gospođa bila namrgođena isključivo zbog bola u leđima, a koji se pojavio kao posledica udarca jednog od talasa, a nakon nesmotrenog ulaska u okean tokom prvih dana godišnjeg odmora na ovom tropskom ostrvu.

Ingram Publishing, Ingram Publishing / Alamy / Profimedia

U nastavku našeg odmora nastavili smo se družiti sa ovom prekrasnom porodicom i uživati u Santa Maria plaži koja je jedna od onih koje izgledaju previše savršeno da bi bile stvarne. Pesak kao brašno, voda tirkizna i bistra, sunce koje greje, ali ne peče. Tamo niko ne žuri. Nema buke, nema reklama, nema ni potrebe da gledaš na sat. Samo ti, more i onaj osećaj da je sve u redu. Ipak, nezvanični slogan "Cabo Verde - No stress" ima smisla.

Ono što nas je Sal naučio jeste jednostavnost. Ljudi tamo nemaju mnogo, ali imaju osmeh i mir koji se ne može kupiti. Sve funkcioniše po principu "no stress" – i zaista, posle nekoliko dana, shvatiš da nema smisla žuriti.

Naša kćerka je naučila nove reči, plesala s lokalnom decom...

Low cost - low i odgovornost

Kad je došlo vreme za povratak, sve nam je bilo nekako sporo. Gledali smo plažu poslednji put i znali – Sal nije samo mesto, Sal je osećaj. Osećaj da ti ništa ne treba osim sunca, mora i onih koje voliš pored sebe. I da je ponekad dovoljno samo – stati.

Da se ne bi na ovom završilo i da ne bude sve "no stress" pobrinula se španska aviokompanija "Vueling". Naime, povratak do Beograda se malo razlikovao od dolaska na Sal. Prvi let nam je bio s avio-kompanijom "EasyJet" od Sala do Lisabona, koji je protekao u najboljem redu. Kad smo stigli u Lisabon čekalo nas je presedanje u avion "Vuelinga" kojim je trebalo da stignemo do Barselone, a kako bi uhvatili konekciju do Beograda. Već prilikom preuzimanja dečijih kolica na aerodromu dobili smo obaveštenje da naš let iz Lisabona do Barselone kasni za oko sat vremena. U tom trenutku je još postojala nada da ćemo stići na naš "WizzAirov" let iz Barselone do Beograda, jer smo ukupno imali sat i 45 minuta pauze. Međutim prilikom čekiranja na aerodromu nam je rečeno da avion kojim treba da odletimo iz Lisabon još nije ni stigao u Portugal.

Na kraju let iz Lisabona do Barselone nam je kasnio skoro dva sata, a prilikom dolaska na aerodrom naš let za Beograd je već bio u putu. Prilikom razgovora sa predstavnicima "Vuelinga" su nam rekli da oni ne snose odgovornost za propuštenu konekciju jer se ne radi o njihovom letu za Beograd (a koji ne postoji) već o operaciji kompanije "WizzAir." Te da stoga oni nemaju nikakvu obavezi i odgovornost prema nama. Uputili su nas da se na ovo rešenje žalimo online, a prema pravilima Evropske unije. Što smo i učinili, ali i tu smo dobili odbijenicu, jer let "Vuelinga" nije kasnio tri ili više sati.

Proveli smo noć na aerodromu u Barseloni, kupili aviokarte za jutarnji let za Beograd na koji smo se uredno i ukrcali i time sa malom gorčinom u grlu završili ovu našu afričku pustolovinu. Taman dobrodošlo otrežnjenje pred dolazak u surovu realnost evropske svakodnevnice, koja i te kako čudno izgleda, a nakon "Capo Verde - No stress".