Sećanje kao lekcija: Kako bi posete srpskim stratištima trebalo da izgledaju kao deo školskog programa

Predsednica Skupštine Ana Brnabić izjavila je da će pokrenuti inicijativu za izmenu zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju kako bi obilazak mesta stradanja Srba za vreme Drugog svetskog rata ponovo postalo obavezno za školarce.

O tome šta đaci misle o ovoj temi, koliko znaju o događajima i mestima stradanja iz vremena Drugog svetskog rata, kao i kako će se program školskih ekskurzija prilagoditi ovoj inicijativi, govorili su za Euronews u "Temi jutra" istoričar Nebojša Damnjanović i Goran Petrović, direktor osnovne škole Lazar Savatić.

Damnjanović je na samom početku istakao da će istoričar uvek podržavati ideju obilaska istorijskih mesta i da o toj ideji svakako vredi razmišljati, ali i da treba videti u kom dobu će deca posetiti mesta stradanja. 

"Nema jednostavnog odgovora. Naravno, treba voditi računa. Sigurno, deca treba da posete — međutim, u kom uzrastu? Ja bih rekao: završni razredi osnovne škole“, rekao je Damnjanović.

Tanjug/(AP Photo/Czarek Sokolowski)

Savatić se slaže sa Damnjanovićem da plan izvođenja nastave mora biti u skladu sa uzrastom učenika, napominjući da postoje i druge aktivnosti edukativnog karaktera.

"Imamo čitav niz aktivnosti koje možemo sprovesti u osnovnoj školi. Pored ekskurzija i studijskih putovanja, kroz učeničke zadruge možemo organizovati i poludnevne izlete", kaže Petrović.

Govoreći o ekskurzijama, sagovornik ističe dobar plan kao preduslov kvalitetnog izvođenja nastave. 

"To je nešto o čemu moramo sami da vodimo računa — mi kao nastavnici, kao nastavnički kolektiv, kao nastavničko veće — i da dobro promislimo, jer dobar plan i program ekskurzije ili studijskog putovanja omogućava ostvarenje ciljeva o kojima sada govorimo", kaže Petrović.

Damnjanović smatra kako deca o istoriji treba da uče i od svojih roditelja, a ne samo od nastavnika i profesora, ali da je bitna i škola.

Profimedia

"U stvari, većina ljudi je okrenuta ka životu, što je, zapravo, pozitivno i dobro — životu koji je realno tu negde, u bliskoj budućnosti i prošlosti. Većina dece i mladih usmerena je tim putem, i ne treba se tome čuditi. Ipak, malo je onih koji imaju poseban poziv da se posvete prošlosti. Škola, s druge strane, treba pre svega da doprinosi tome, dok se u porodici stiču osnovna znanja", kaže Damnjanović.

Govoreći o kulturi sećanja, Petrović kaže kako se kultura sećanja održava kroz i nazive obrazovnih institucija.

"Moja škola se zove Lazar Savatić. Ona je u centru Zemuna. Pored nje imamo još dve škole. Jedna se zove Majka Jugovića, a druga Svetozar Miletić. I to je naša istorija", kaže Petrović i postavlja pitanje: 

"Ko je bio Lazar Savatić? Narodni heroj iz Drugog svetskog rata. Ali da li to moji učenici znaju? Ili se završi na toj abrevijaciji, ja idem u Savatić. Veliko je pitanje, ja moram to sad reći i istaći."

Damnjanović je mišljenja kako je potrebno naći zanimljiv ugao i konstatuje kako duh vremena dozvoljava prihvatanje prošlosti. 

"Razviti neke veštine, naći zanimljiv ugao – to je ono čemu se ja i moje kolege trudimo kada govorimo o raznim istorijskim događajima, zbivanjima i ličnostima. Pokušavamo da pronađemo zanimljiv pristup koji će ljude dirnuti i taknuti, a naročito decu. Mislim da je društvo, nakon svih turbulencija, sada spremnije da prihvati punoću naše prošlosti", zaključuje Damnjanović.

Celo gostovanje pogledajte u video snimku na početku teksta.