Kad alkohol postane uteha: Kako prepoznati granicu između navike i ozbiljne zavisnosti?

U poslednjim godinama primećuje se zabrinjavajući porast konzumacije alkohola među mladima i ženama - grupama koje su donedavno bile manje zastupljene u statistikama zavisnosti. Socijalna radnica koja svakodnevno radi sa ljudima koji se bore sa zavisnošću Milena Despotović kaže za Euronews Srbija da smo mi kao kultura tolerantni na alkohol. 

“Kada porazmislimo o nekim našim društvenim ritualima, alkohol je prisutan od samog rođenja pa do smrti – slavi se rođenje, pije se na svadbama, ali i na sahranama. Praktično, alkohol nas prati kroz ceo život”, kaže ona. 

Kako dodaje, upravo ta normalizacija alkohola često zamagli granicu između povremenog konzumiranja i zavisnosti. 

“Ljudi ne znaju da prepoznaju kada nastane problem. Javljaju se tek kada se suoče sa drastičnim posledicama, kada više nema kud”, ističe Despotović. 

Jedan od najčešćih okidača, dodaje, za traženje pomoći jeste pritisak porodice. Objašnjava da se pokazalo da je porodica zapravo ključna kada treba da se pojavi incijativa za lečnjem i kada krene njen početni tok. Međutim, dodaje, posledice toga su poprilično vidljive. 

“Porodični odnosi postaju narušeni. Alkoholizam ne utiče samo na pojedinca, već na celu porodicu. To su disfunkcionalni odnosi, gubi se poverenje, dolazi do konflikata, a posledice se osećaju i na poslu, u društvu, pa i na fizičkom zdravlju”, dodaje. 

Na pitanje kada možemo da kažemo da neko ima problem, Despotović kaže da je pitanja granica često nejasno.  

“To je svako ponovljeno pijenje, bez obzira na učestalost i količinu, koje uzrokuje teškoće u bilo kom aspektu života. Ako imate potrebu da pijete svakog dana, makar i jedno piće – to je signal za zabrinutost”, kaže. 

Lečenje – dug i izazovan proces 

Despotović kaže i da kada dođe do lečenja zavisnosti od alkohola, kao i kod drugih bolesti, i ono je kompleksno i traje godinama.  

"Terapija traje najmanje dve godine. U početku, pacijenti često dolaze pod pritiskom, nisu sami motivisani. Tokom rada sa terapeutima, ta motivacija se gradi. Postoji detoksikacija, individualni i grupni rad, dnevne bolnice. I uvek je to kombinacija farmakoterapije i psihosocijalne podrške."

Despotović naglašava da je pristup individualizovan: "Neki pacijenti zahtevaju hospitalni tretman, neki dolaze ambulantno. Bitno je razumeti da svako ima svoj put oporavka”, kaže. 

Jedna od najvećih zabluda, dodaje, jeste da alkohol pomaže kod stresa.  

“Ljudi veruju da će im piće pomoći da se opuste, da lakše zaspu. Ali alkohol je depresor centralnog nervnog sistema. Ima trenutno anksiolitičko dejstvo, ali dugoročno pogoršava stanje, pogotovo kod ljudi sa predispozicijama za depresiju”, kaže. 

Dodaje i da je često prisutna ideja da “piju svi” – što nije tačno.  

“To je stvar ličnog izbora. Važno je da razumemo da kada ne pijemo, činimo dobro za sebe. I da na to imamo pravo”, kaže ona. 

Porast konzumacije alkohola među ženama Despotović vidi kao posledicu društvenih pritisaka i promenjenih uloga.  

“Žene su danas izložene ogromnim očekivanjima. U pokušaju da balansiraju posao, porodicu, društvo – često posežu za pogrešnim mehanizmima. Alkoholizam kod žena je često sekundaran – posledica pokušaja da se 'ugasi' neki dublji problem”, kaže. 

Kada je reč o mladima, dodaje, problem počinje još u detinjstvu.  

“Roditelji ponekad u šali daju alkohol deci, na slavama ili porodičnim okupljanjima. Ne razmišljaju o posledicama. A kasnije, u adolescenciji, alkohol je već normalizovan, dostupan i široko prihvaćen među vršnjacima“, rekla je ona. 

Iako se problem zavisnosti čini velikim i sveprisutnim, rešenje nije nemoguće. Ključ je u edukaciji, ranom prepoznavanju rizika i promeni društvenih stavova. 

“Važno je da znamo da imamo pravo da kažemo “ne”. Da imamo pravo da biramo zdravlje, jasnoću i kontrolu. I da, iako zvuči jednostavno – na kraju, sve zaista polazi od nas”, rekla je.