Novi slučajevi vršnjačkog nasilja ponovo "aktivirali lampicu" - kako se izboriti sa problemom?

Dva nova slučaja vršnjačkog nasilja, u Novom Beogradu i Zaječaru, šokirala su javnost i ponovo otvorila pitanje bezbednosti dece. U oba incidenta žrtve su tinejdžerke, i oba slučaja nasilja su zabeležena i prijavljena nadležnim organima.

Naime, prvi slučaj dogodio se u parku na Novom Beogradu kada je grupa maloletnika pretukla petnaestogodišnju devojčicu, gasila joj cigarete na koži i nanelа joj teške telesne povrede. Ispostavilo se da je ovo drugo zlostavljanje iste žrtve od strane iste grupe. Prvi slučaj je bio u aprilu.

Prema rečima oca devojčice, ovoga puta lekari su konstatovali hematome, opekotine i posekotine, a on u razgovoru za RTS kaže da ožiljci polako zaceljuju, ali ne i trauma koju je njegova ćerka preživela.

Takođe, novi snimak vršnjačkog nasilja, koji prikazuje premlaćivanje devojčice u Zaječaru, šokirao je javnost i munjevito se proširio društvenim mrežama. Prema pisanju Blica na viralnom snimku se vidi kako dve devojčice fizički zlostavljaju treću. Ceo incident je snimao dečak, koji je u jednom trenutku i suflirao napadačicama.

Naime, oba ova slučaja vršnjačkog nasilja ponovo su upalila "crvenu lampicu" i još jednom otvorila ovu važnu društvenu temu pokrenuvši još jednom brojna pitanja o tome kako roditelji, nastavnici i institucije mogu da deluju preventivno, ali i kako da pruže adekvatnu podršku deci koja trpe nasilje.

Javni servis prenosi da je Više javno tužilaštvo saopštilo da je od početka godine prijavljeno 69 slučajeva maloletničkog vršnjačkog nasilja, a da je skoro polovina zbog nanošenja teških telesnih povreda.

"Koju će krivičnu sankciju tužilaštvo predložiti sudu zavisi od ličnih i porodičnih prilika maloletnog učinioca i težine krivičnog dela. Tužilaštvo najčešće predlaže pojačan nadzor roditelja, pojačan nadzor organa starateljstva, vaspitno-popravni dom, osposobljavanje za zanimanje koje odgovara njegovim sposobnostima", saopštilo je tužilaštvo.

Tanjug/Rade Prelić

Statistički podaci takođe potvrđuju da problem vršnjačkog nasilja nije nov. Podaci UNICEF-a iz 2019. godine pokazali su da je oko 65 odsto učenika u Srbiji bar jednom doživelo neki oblik nasilja, dok je 22 odsto njih prijavilo učestalo vršnjačko nasilje.

Kao odgovor na ove alarmantne brojke, pokrenuta je nacionalna platforma "Čuvam te“, koja ima za cilj da pruži podršku i edukaciju roditeljima, nastavnicima i drugim akterima u sistemu obrazovanja u vezi sa prevencijom nasilja u školama.

Govoreći za Euronews Srbija, psihološkinja Radmila Vulić Bojović ocenjuje da su oblici vršnjačkog nasilja danas postali "perfidniji i suroviji“ i da nije iznenađena što je toliko zastupljeno. Kaže i da nije optimistična po pitanju nekog konačnog rešenja u skorijoj budućnosti.

Navodi i da nasilje među decom nije samo fizičko, jako često je ono eksalacija psihološkog koje se ispoljava kroz uvrede, omalovažavanje, izopštavanja, ucene i slično. Smatra da su svi odgovorni - od kompetnog sistema kroz školu i insitucije do rodteljskog doma i okoline.

Kada treba da počne razgovor o lepom ponašanju?

Vulić Bojović navodi vršnajčko nasilje ne jenjava. Naprotiv, oblici nasilja među decom vremenom su postali sve brutalniji i nasilniji, kao i da su deca i mladi zapravo najslabije karike bilo kog društva, pa i našeg, ali i da zapravo predstavljaju naše ogledalo.  

"Kao neko ko dugo radi u sistemu socijalne zaštite, svedok sam toga da zapravo maltene u svakoj školi, takoreći u svakoj lokalnoj zajednici, imate tačno određenu decu ili mlade koji se ponašaju na nasilan način u odnosu na druge. Mislim da su problemi mnogostruki, da su povezani sa društvenim problemima, sa opštim trendom porasta nasilja u društvu, ali i da je problem i u porodicama, odnosno u vaspitno-obrazovnom zapuštanju“, navodi ona.

Kaže da je praksa pokazala da se roditelji često, iz brojnih razloga, mnogo manje bave decom na bazičan način.

"Brojni su razlozi zbog čega se to dešava. Neki zbog golog opstanka, odnosno u smislu da porodice moraju da rade više poslova zbog golog opstanka, neki iz nezainteresovanosti, neki iz drugih preokupacija, ali suština je da se mnogi od njih zapravo sve manje bave svojom decom“, navodi.

Tanjug/Sava Radovanović

Nada Stankov, školski psiholog u OŠ "Jovan Sterija Popović", kaže za RTS da roditelji treba da kontrolišu sa kim se dete druži, gde izlazi i do kada izlazi.

"Nažalost, zbog preopterećenosti roditelja često to ne isprate, a isto tako ni deca nemaju dovoljno poverenja u roditelje, pa se često dešava da to što su pretrpela nasilje ili što su učinila nasilje ne prijave roditeljima", kaže Nada Stankov.

Neke zemlje donekle su rešile problem vršnjačkog nasilja i to uvođenjem obaveze za roditelje da sa detetom posećuju psihologa. Međutim, put nije lak a tome svedoči Norveška kojoj je za škole bez nasilja bilo potrebno više od 15 godina.

Zbog toga, Vulić Bojović naglašava da je važno da se o ovim temama sa decom govori još u najranijem uzrastu, kako bi oni rasli sa informacijom da je razgovor ključan u rešavanju odnosa.

"Kasno je detetu u osnovnoj školi pričati o nenasilnoj komunikaciji. Važno je da se o tome dete edukuje još od vrtića, od najranijeg uzrasta, gde se deca prosto na drugačiji način vaspitavaju“, objašnjava Vulić Bojović.

Kaže da je praksa pokazala da se dosta toga dešava pre nego što nasilje eskalira. Često se, objašnjava, posledice ne manifestuju odmah kroz vidljive povrede, već kroz suptilne promene u ponašanju deteta.

"Imate psihološko nasilje koje se ogleda u vređanju, etiketiranju, omalovažavanju, marginalizaciji, izolovanju. To su sve mehanizmi koji su, pogotovo na tim mlađim uzrastima, izrazito štetni, toksični, ostavljaju dugotrajne, trajne posledice“, navodi ona.

Kaže da, kao psihoterapeut za odrasle ljude, često leči "traume koje vuku iz detinjstva“. Njena praksa je pokazala da gotovo u svakoj priči postoji deo o nekom tipu vršnjačkog nasilja koje je često bilo, navodi, neprepoznato i netretriano.

Reakcija roditelja, škole i okoline veoma su važne - ne treba relativizovati

Na pitanje kako prepoznati nasilnu situaciju, Vulić Bojović kaže da je pre svega važno da roditelji prate svoje dete. Nije sve crno ili belo, kaže, ali naglašava i da ne treba čekati da dođe do fizičkog nasilja kako bi se ono evidentiralo kao vršnjačko. Razgovor je, dodaje, ključan.

"Kada dođe do neke svađe, ili ih ima više učestalih sličnih situacija u kojima se neko od dece oseća loše, obično su uvek izgovori  -"to su deca" ili "oni će da zaborave". Najviše se radi na zataškavanju, relativizaciji, minimiziranju bilo kakvih oblika nasilja. Niko ne radi, niko ne adresira stvarne probleme, iako bi to trebalo da bude posao učitelja, nastavnika, pedagoško-psihološke službe itd.“, navodi ona.

profimedia

Kaže i da škola ima određen protokol po kojem postupa kada dođe do nasilja, ali često je, navodi, to samo slovo na papiru. Praksa je, kaže, dosta drugačija.

"To na papiru dobro zvuči, ali u praksi zapravo ne funkcioniše, jer škola na početku izbegava da adresira problem vršnjačkog nasilja, jer to loše izgleda pred školskim odborima i daje loš imidž“, navodi.

Ona kaže da je uloga roditelja veoma važna, pre svega u tome kako se ponašaju u ovakvim situacijama, ali je, dodaje, važna i činjenica da prate ponašanje svog deteta.

"Svaka promena kod deteta koja znači neki izlazak iz zone normalnosti treba da se adresira. Možda je vršnjačko nasilje, možda je nešto drugo. To su te neke stvari na koje ljudi često ne obraćaju pažnju. Često i deca koja trpe nasilje se nakon toga ponašaju nasilno“, rekla je ona.