Niš, obećani grad

Bio sam na šišanju kod jednog mladog frizera, čovek ima 29 godina. Oženjen i ima troje dece. Žena mu radi u nekoj subvencionisanoj fabrici. Deca idu u vrtić. Kada ih odveze u vrtić, koji je blizu frizerskog salona, počinje da radi. Od 9h ujutru do 20h uveče mu je radno vreme. Sam radi.

Šišam se kod njega vrlo često jer nema zakazivanja, dođeš, sačekaš, ošišaš te i ideš. Lokal nije veliki, dve stolice. Tu počinje priča o mladom i uspešnom čoveku koji je do svoje 29. godine života uspeo da se oženi, dobije tri deteta i kupi lokal za zanat kojim se bavi, frizerski. I uspe da otplati kredit. Sve do 29 godine života.

Kod njega dolaze na šišanje deca koja su prohodala, do penzionera koji jedva hodaju, preko svih kategorija stanovništva, IT-jevaca, lokalnih mangupa, ljudi niže, srednje i više srednje klase.

Ne nameće teme, već dozvoljava da mušterija vodi temu dok se šiša. Neko i ćutke gleda kako mu se stvara nova frizura.

Pošto sam stalna mušterija, često sam u prilici da sačekam nekoliko šišanja i čujem o čemu se priča u frizerskom salonu. O sportu najviše. Politika, ponekad. Vrlo retko. Stičem utisak da vlasnik frizerskog salona, otac troje dece, sa uspešnom i skromnom porodicom, kakav je i on sam, izbegava da puno priča o politici. Mislim da je njemu glavni cilj u životu da stvori nešto i ostavi iza sebe za svoje potomke.

Nekoliko puta sam razgovarao sa njim i ono što bi u novinarskom žargonu rekli, njegov lid je, tu sam gde sam, pratim društvena dešavanja i gledam svoja posla. Šišanje i brijanje. Kada sam bio skoro na šišanju rekao mi je da je otplatio kredit za lokal. Ja sam bio srećan. Zbog njega. Zato što je baš on oličenje onakvog Srbina koji je od ničega napravio nešto. A toga u istoriji Srbije ima na pretek, sve zadužbine u Beogradu i Nišu su ostale od takvih biografija. Sasvim legalno. Bez traženja pomoći države, bez pominjana onih koje provlače kroz medije u negativnom kontekstu kako su uz pomoć tate, mame, stranke postali uspešni. Otišao u banku sa ocem i uzeo kredit za lokal za razumnu cenu. Zapravo je otac uzeo kredit, jer je on bio mlad, ali ga je on, sa svojim radom od 12 sati otplatio. Znam mu i oca. Penzioner. Inženjer elektrotehnike. Žrtva tranzicije. I ostalo što sledstveno ide uz to kad kola krenu nizbrdo.

Ovu priču pišem uz njegovo odobrenje, samo uz zahtev da ne pominjem njegovo ime i ime frizerskog salona. Uz obrazloženje da mu ne treba slava, nije takav tip osobe. I sasvim slučajno sretnem druga koga znam bar četrdesetak godina. Dugo se nismo videli. Taksista je. Pre toga je imao auto školu. Zatvorio je pre desetak godina zbog malog obima posla. Kaže mi, nekada se u Nišu rađalo po par desetina hiljada dece godišnje, a sada nekoliko hiljada. Međutim, ono što mi je ispričao kao "taxi lid", kaže, brate moj, kad bi ti znao koliko vozim ljudi koji su došli iz Beograda u Niš da žive i rade, ne bi verovao. I nastavlja, evo pre neki dan vozim lika kojeg je firma poslala u Niš na tri meseca, sada traži od šefa u Beogradu da mu produži rad u Nišu. Zašto? Zato što ima platu kao i u Beogradu, stan koji izdaje u Beogradu, kada iznajmi slični u Nišu, ostaje mu pola kirije. Hrana, taxi, šišanje, uopšte život je mnogo jeftiniji. Može i da uštedi. Ima ih dosta po Nišu koji lepo žive, a iz Beograda su, da nepoveruješ, zaključujući.

Niš i njegova elita dosta kritikuje Beograd da je kriv zbog slabijeg standarda. Želeli bi da Niš bude Beograd. Potajno. A u Nišu na ulicama u špicevima saobraćajni kolaps. Ogromne kolone. Većina vozi skupa kola. Pa ako uzmemo u obzir i frizera koji je do svoje 29 godine uspeo da osnuje porodicu, dobije troje dece i otplati kredit za lokal u kome radi, kako kažu, svoj na svome i ove Beograđane, na koje mi je drug taksista skrenuo pažnju, koji u Nišu vide mogućnost lepog i pristojnog života, Niš onda ima jednu elitističku destrukciju. Pogrešnu percepciju. Ali mladi frizer i Beograđani u Nišu, postavljaju nove pravce kojim bi Niš trebalo da se razvija i postaju nova elita grada Niša sa novim narativima o samom gradu i nameću novi stil života, koji dosadašnje elitističke mantre šalju u istoriju. Odakle i potiču, ne shvatajući da je vreme Samoupravnog socijalizma i Dogovorne ekonomije odavno prošlo.

*autor je zaposlen na Euronews Srbija i tekst predstavlja njegov lični stav