Samopovređivanje kod dece u Srbiji: Kako prepoznati znakove i pomoći adolescentima

Svako sedmo dete u Srbiji makar jednom se namerno samopovredilo, a reč je o ozbiljnom javnozdravstvenom problemu koji najčešće pogađa adolescente. Kako za Euronews Srbija ističe Marija Lero iz Instituta za mentalno zdravlje, samopovređivanje nije pokušaj manipulacije, već način na koji mladi izražavaju dubok emocionalni bol koji ne umeju da verbalizuju. Ona upozorava da su razgovor, podrška porodice i pravovremena pomoć ključni za prevenciju i oporavak dece.

Ona objašnjava da se ovakvo ponašanje u stručnoj literaturi definiše kao nesuicidalno samopovređivanje.

"Reč je o namernom, direktnom i ponovljenom nanošenju lakših fizičkih povreda sopstvenom telu, ali bez jasne suicidalne namere i u svrhe koje nisu društveno i kulturno prihvatljive“, ističe Lero.

Ona naglašava da se ovakvo ponašanje jasno razlikuje od tetovaža, pirsinga ili religijskih rituala i da se danas posmatra kao poremećaj koji zahteva dodatna istraživanja. Iako se ranije smatralo da je samopovređivanje karakteristično isključivo za granični poremećaj ličnosti, savremena istraživanja pokazuju drugačiju sliku.

"Danas vidimo da se samopovređivanje javlja u okviru različitih poremećaja i da je posebno zastupljeno kod mladih, što potvrđuju i istraživanja u Srbiji, ali i u svetu“, navodi Lero.

Prema njenim rečima, razlozi za samopovređivanje najčešće su unutrašnji.

Euronews Srbija

"U najvećem broju slučajeva mladi pokušavaju da nepodnošljivu emocionalnu bol pretvore u fizičku, jer je ona nešto što mogu da kontrolišu. Nekada se i kažnjavaju, jer imaju negativnu sliku o sebi i osećaj da ne vrede“, objašnjava sagovornica.

Ređe, kako dodaje, samopovređivanje ima interpersonalnu funkciju – kao apel za pomoć.

"Kada dete pokaže povrede, to nije manipulacija, već pokušaj da neko vidi njihovu unutrašnju patnju“, naglašava Lero.

Sam čin samopovređivanja često je impulsivan, navodi ona, gotovo nikada se ne planira.

"U tom trenutku to im deluje kao jedino rešenje. Ne razmišljaju da li je to dobra ili prihvatljiva strategija, već žele da sklone bol. Kasnije su svesni da to nije rešenje, ali u tom trenutku ne znaju za drugačiji način regulacije emocija", kaže Lero i dodaje da je uloga odraslih upravo u tome da decu nauče zdravijim načinima nošenja sa emocijama.

Koji su faktori rizika?

Lerko kaže da iako ne postoji jedinstven profil deteta koje se samopovređuje, određeni faktori rizika su češći.

"Ne možemo generalizovati, ali istraživanja pokazuju da su mladi sa iskustvom zanemarivanja, zlostavljanja ili slabijom socijalnom podrškom pod većim rizikom. Neadekvatno porodično okruženje jeste jedan od glavnih faktora rizika“, navodi Lero.

Samopovređivanje, kako ona dodaje, se najčešće javlja u adolescenciji.

"To je period intenzivnih telesnih, psiholoških i socijalnih promena. Počinje već oko 12. godine, a najčešće se javlja između 14. i 15. godine“, kaže ona, podsećajući da se prefrontalni korteks, zadužen za kontrolu impulsa i donošenje odluka, razvija do 24. godine.

Istraživanja u Srbiji pokazuju da se samopovređivanje češće registruje kod devojčica, ali razlozi za tu razliku još nisu u potpunosti razjašnjeni. Dodatni rizik, kako objašnjava, predstavljaju i društvene mreže.

"Izloženost sadržajima koji prikazuju samopovređivanje može delovati kao socijalna zaraza. Mladi se porede sa drugima, a nemaju kapacitet da kritički sagledaju idealizovane slike koje vide na mrežama, što može pojačati osećaj inferiornosti i okinuti samopovređivanje“, upozorava Lero.

Uloga porodice važna

Roditeljima i nastavnicima poručuje da obrate pažnju na promene u ponašanju, naglašavajući da je to važno kako bi mogli da reaguju na vreme.

"Povlačenje, tuga, razdražljivost, problemi sa snom i ishranom, pad školskog uspeha ili nošenje duge odeće i po toplom vremenu – sve to mogu biti signali da dete ima problem“, navodi ona.

Ključnu ulogu, međutim, ima razgovor, jer kao navodi, roditelji treba da razgovaraju sa decom bez osuđivanja i da dečije probleme ne umanjuju. Kako dodaje, svakom detetu je njegov problem najveći i tako treba da ga shvatimo. Dodaje da su mnoga deca sa kojima je razgovarala isticala isto.

"Nisu imali kome da se obrate. Imali su pritiske u školi, probleme sa vršnjacima, emocijama ili porodicom i niko ih nije pitao kako su", rekla je ona.

Prema istraživanjima Instituta za mentalno zdravlje, oko osam odsto dece u Srbiji ispunjava kriterijume za depresivni poremećaj, dok svako peto dete ima bar jedan problem mentalnog zdravlja.

"To su brojke koje su na evropskom nivou, ali to ne znači da ne treba da radimo na prevenciji i zaštiti dece“, upozorava Lero.

Kao jedan od vidova podrške, Institut je otvorio Centar za mlade (CEZAM), gde mladi mogu besplatno i poverljivo da razgovaraju sa stručnjacima.

"Mladi danas imaju veću slobodu da govore o mentalnom zdravlju, ali im je važno da znaju gde mogu da potraže pomoć bez stigme“, zaključuje Marija Lero.

Kompletno gostovanje i detaljnije o ovoj temi pogledajte u videu iznad teksta.