Šta pokazuje testiranje budućih đaka: Jesu li današnji predškolci nespremniji za polazak u školu?

Počelo je redovno godišnje psihološko testiranje oko 65.000 predškolaca koji će u septembru krenuti u prvi razred. Rezultati poslednjih godina pokazuju porast broja dece koja nepogrešavo izgovaraju engleske reči, ali zastanu kada treba da ih kažu na srpskom ili znaju da nabroje planete sunčevog sistema, a istovremeno ne razlikuju voće od povrća i ne umeju da vežu pertle. O tome da li današnji predškolci mnogo manje spremni za polazak u školu nego njihovi vršnjaci iz prethodnih generacija, ali i da li postoji neki segmenti života u kojima su uspešniji i darovitiji od svojih prethodnika za Euronews Srbija su govorili pedagog i psiholog Jelana Kenić i i direktorka razvoja NTC sistema Marina Milić.

Govoreći o tome kako izgleda test pred polazak u školi i šta se tu proverava, Kenić kaže da je to jedan razgovor u kome učestvuju i roditelji i deca.

"Dolaze svi zajedno, onda se kratak razgovor obavi sa roditeljima, dete nešto crta ili nešto u tom trenutku radi, zada mu se zadatak, i onda roditelji skrenu u tom razgovoru nekada skrenu pažnju na neke specifičnosti deteta, kao da je dete kasnije progovorilo ili imalo problema sa artikulacijom. To sve služi da se obrati pažnja na bitne razvojne segmente kada dete bude u samom testiranju", rekla je ona.

Prema njenim rečima, nakon toga se ponovo obavi razgovor sa roditeljima jer je ta povratna informacija oko zrelosti spremnosti deteta za polazak u školu veoma bitna roditeljima.

"To je jedna celovita situacija u kojoj se vrši procena kako se dete ponaša, ne samo koliko je spremno za školu", rekla je Kenić.

Ilić je navela da se od vaspitač i učitelja čuje da su generacije koje stasaju sad za prvi razred malo slabije u odnosu na prethodne.

"To se više odnosi na fizičke sposobnosti, spremnost i vezano za koncentraciju, možda strpljenje, empatiju, neke socijalne veštine, nego intelektualne veštine, odnosno količina znanja koju oni poseduju. Međutim, da bi pričali o dobrim rezultatima i pravoj spremnosti za polazak dece u školu, mi moramo pre svega da se osvrnemo da li su oni fizički spremni i da li mogu da iznesu to na pravi način. Dete mora da zadovolji sve bazične potrebe koje ima i da bude spremno i zrelo, da bi krenulo korak dalje, da bi pazilo na času, da bi usvajalo ono što treba da savlada u prvom razredu i da mu to ne postane opterećenje", rekla je ona.

Ilić kaže da je situacija u poslednje vreme takva da su deca opterećena, a roditelji uplašeni pred polazak u školu u smislu da li će dete moći.

"To ranije nije bilo tako. Te svoje strahove prenosi i na decu. Ovo poručujemo roditeljima da se osnaže, da budu sigurniji, da stanu iza svog deteta, bez obzira na te sve male dileme koje možda imaju i prirodno je, ali da budu samouvereni kako bi i deca takva isto krenula u školu sa malo više samopouzdanja, sa malo više želje da učestvuju u svemu tome", rekla je Ilić.

Kako deca bolje da se bore sa izazovima

Da postoje razlike u odnosu na to kako je nekad bilo kaže Ilić. 

Euronews

"Na to utiče i porodica, institucije u kojima borave deca i naravno okruženje koje svakodnevno decu okupira. To su telefoni i neki drugi izazovi. Razlike postoje, naravno mi treba da se prilagođavamo, ne da osuđujemo te promene i da kažemo kako je nekad bilo, već upravo da pratimo te promene i da nađemo metode i tehnike da osnažimo decu da ona budu kompletno spremna za polazak u školu, a kasnije za život", rekla je Ilić. 

Kenić navodi da su roditelji jako uplašeni zato što misle da je današnji svet pun izazova i plaše se da li će njihovo dete odgovoriti na sve te izazove.

"Zagovaram ideju podrške roditeljstvu, škole za roditelje i upravo i lično realizujem savetovanje roditelja dece mlađeg uzrasta kako da u stvari roditelji, pre svega, osnaže sami sebe i kako onda da pomognu detetu. Kad roditelj zna šta se dešava u ranom razvoju deteta, kada se o tome informiše, kada o tome razgovara sa stručnjakom, on onda dobije mnoga objašnjenja koja mu pomažu da izađe na kraj sa detetovim ponašanjem", rekla je ona.

Ona kaže da je najizazovniji taj segment emocionalnog razvoja jer tu su nekad izražena ponašanja dece sa kojima treba da izađete na kraj, kao što su, na primer, izlivi besa koje dete ima.

"To jako uplaši roditelje i roditelji se ne snađu. Misle da će samo da prođe, a zapravo nekada nesvesno potkrepljuju neka ponašanje i posle toga to može da ima posledice", rekla je ona.

Kenić naglašava da roditelji moraju da shvate da je dete emocionalno nezrelo i da usled toga ima određene manifestacije.

"To ne znači da su oni loši roditelji ili da se ne snalaze. To samo znači da je dete nezrelo i da bi trebalo da znaju zašto se neke stvari dešavaju. Neke stvari su tipične za emocionalnu nezrelost, pa to treba da znaju, a nešto je tipično i za njihovo dete samo, i za njihovo porodično okruženje. Onda kad imate sve te informacije, vi onda znate zašto se javlja neko ponašanje, i može roditelju da se pomogne kako da pristupi detetu tako da se na najbolji način steknu adekvatni oblici ponašanja, koji će mu kasnije pomoći u životu da se snađe u situacijama koje su visoko stresne", rekla je ona.

Kenić navodi da ono što može da se pokaže jeste da je za dete koje treba da napreduje u školi veoma važno da bude emocionalno regulisano i da ume da podnese frustraciju.

"Ako ga vi učite tome od malena i pristupite tome kako treba, ona će kasnije bolje da se bore sa izazovom", rekla je ona.

Koji je savet za roditelje

Kenić navodi da roditelj treba da vrši emocionalnu regulaciju deteta kada je ono malo, da ima neke kapacitete i znanja da bi pomogao svom detetu i posle toga to bude jedna prirodna razmena u kojoj stvari napreduju prirodno sa uzrastom. 

"To je apsolutno nadoknadivo", rekla je ona i dodala da se radom sa roditeljima, pa onda i sa decom može postići da se preduprede stvari pre nego što dete krene u školu.

Nekada te intervencije, kako je dodala ona, ne moraju biti velike nego se odnose na to da se 10 ili 20 odsto pomogne roditelju da se snađe u nekoj situaciji, da je prevaziđe kako treba i onda posle toga u školskim izazovima on zna šta treba da radi, kako da se postavi i dete napreduje u skladu sa tim.

"Nekome treba i malo više i zato je vrlo važno prepoznati i osetiti teškoće u roditeljstvu i obratiti se odmah za pomoć jer rane intervencije su najbolje intervencije i one daju najbolje rezultate. Znači, manje ćete se plašiti od onoga što ih u školi čeka i od onoga što ih čeka u životu", rekla je Kenić. 

Ilić navodi da dosta toga praktičnog deca ne znaju i da ne nauče ono što treba da nauče kroz iskustvo jer to za njih sad rade roditelji iz najbolje namere kako bi ih prezaštitili.

"To znači da sve informacije koje iskustveno dobijemo, kad nešto radimo, eksperimentišemo, uočavamo, kad vidimo neku prirodnu promenu, interesujemo za to, to je ono što nas čini sutra da mi to u svom znanju imamo za dalje i na to nadograđujemo neke druge informacije. Ako to izostane, što je iskustveno, što podrazumeva i svakodnevne aktivnosti, kako se postavlja sto, kako se rasprema krevet, da li su mi patike male, pa ću da kažem tu informaciju mami i tati, znači uključenost u normalan život je u stvari priprema za dalju nadogradnju", rekla je ona.

Ilić naglašava da sve te male stvari o kojima deca treba da misle, razmišljaju, shvataju tu svoju mikrookolinu.

"To je prvi problem, da ne kažemo i greška, jer roditelji žele da se dete ne muči - naučiče u vrtiću, na nošu, na raznovrsnu ishranu, kad bude vaspitačica rekla tamo će da sluša i tako dalje, a u stvari treba i porodica i institucije da budu usklađene. Razvojno ono što prati dete treba da se primenjuje i u porodici, i u vrtiću, sutra i u školi. Zato je važna ta saradnja, partnerski odnos, vaspitač, roditelj, dete, sutra učitelj, roditelj, dete, profesionalci, stručna služba. Svi zajedno kao tim ćemo pomoći detetu da se stabilno pripremi za školu i za sve te testove", rekla je Ilić.

Navodeći da je testiranje stres i za roditelja i za dete, Ilić ističe važnost da dete bude samopouzdano.

"Ako dete nauči da se samo oblači, zakopča, zašnira, zapertla, pa kad iz vrtića idu napolje, ono će samo sebi pomoći, izaći prvo, drugo, treće napolje bez pomoći. Ne priziva nekoga i samim tim se loše oseća - neko ume, ja ne umem. Znači, roditelji sve što mogu deca da urade sama, bolje je za njih da urade sama, a mi samo da malo dovršimo. Ne treba roditelji da idu ispred deteta, nego da idu iza deteta", navela je ona.