Ožiljci detinjstva: Novi slučaj vršnjačkog nasilja šokirao javnost – gde su zakazali sistem, škola i porodica?
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Novi slučaj vršnjačkog nasilja potresao je javnost nakon što je u jednoj osnovnoj školi u Beogradu grupa petnaestogodišnjaka zlostavljala trojicu svojih vršnjaka. Žrtve su, prema dostupnim informacijama, bile primorane na ponižavajuće radnje, uključujući naređenje da ljube noge napadača i izgovaraju uvredljive reči, nakon čega je usledilo i fizičko nasilje. Ceo događaj su, kako se navodi, snimali mobilnim telefonima. Prema nezvaničnim informacijama iz Tužilaštva, slučaj je prijavljen nadležnim organima, a policija i tužilaštvo rade na njegovom rasvetljavanju.
Ovaj uznemirujući incident ponovo je otvorio pitanje bezbednosti dece u školama, ali i odgovornosti sistema u prevenciji i reagovanju na vršnjačko nasilje. Stručnjaci upozoravaju da problem nije izolovan slučaj, već deo šireg obrasca koji zahteva sistemski odgovor - od porodice, preko škole, do društva u celini.
Psihoterapeutkinja Snežana Anđelić ocenila je gostujući na Euronews Srbija da je ovaj konkretan slučaj posebno težak jer, kako ističe, ne postoji obostrani konflikt, već situacija u kojoj je jedna strana sistematski izložena ponižavanju i nasilju.
"Ovo je još strašnije. Znate zašto? Zato što ovde imate jednu žrtvu. Znači, nemate vi ovde neki konflikt pa da se nešto dogodilo, pa ja tebi, ti meni - i to deca psihički lakše podnose, iako ni to nije u redu. Ovde je u pitanju jedno duboko poniženje, omalovažavanje ličnosti deteta, što deci jako teško pada i može da ostavi dugoročne posledice. Ovo je jedno teško traumatsko iskustvo koje može da utiče na dalji razvoj te dece", navela je Anđelić.
Govoreći o tome kako dolazi do situacija u kojima deca izgovaraju i sprovode ekstremno nasilne i ponižavajuće radnje nad vršnjacima, ona ističe da uzroke vidi u širem društvenom kontekstu, pre svega u nedostatku empatije i nejasnim granicama koje se deci postavljaju.
Euronews
"Vaspitanje bez granica i normalizacija nasilja"
Na pitanje kako se kod dece razvija potreba da drugom detetu kažu "ljubi mi noge" i da pritom takvo ponašanje snimaju i dele, Anđelić odgovara da se radi o procesu koji počinje mnogo ranije, u porodici i društvu.
"Stvara se jedno vaspitanje i društvo koje apsolutno isključuje empatiju, u kome stvaramo decu koja smatraju da imaju pravo da rade šta god im padne na pamet. Roditelji ih često vaspitavaju bez granica, a društvo ne stavlja granice. Često se čuje: 'brani se', 'gurni ga nazad', i to ide do poruka tipa 'ubij u odbrani'. Toliko normalizujemo nasilje da ono počinje da postaje opasno po sve nas", rekla je ona.
Povezane vesti
Dodaje da deca u takvom okruženju dobijaju poruku da je lični interes iznad svega, što može da dovede do toga da ne prepoznaju granicu između šale, dominacije i ozbiljnog nasilja.
"Mi deci šaljemo poruku da je samo njihov interes važan. Ako je meni zabavno da nešto radim, zašto to ne bih radio? A onda dolazimo do toga da niko nije postavio granicu i rekao: 'nemoj da ti padne na pamet da digneš ruku na drugo biće ili da ga ponižavaš'", istakla je Anđelić.
Ona upozorava i da se posledice ovakvog pristupa vide i kod dece koja se ne razvijaju tipično, ali i kod svih drugih učenika koji mogu postati meta nasilja.
Koliko je nasilje učestalo?
O učestalosti vršnjačkog nasilja i rezultatima istraživanja govorila je Danijela Brajektarević iz SOS Dečijih sela, koja se pozvala na podatke Saveta Evrope i Ministarstva prosvete iz 2023. godine.
"Sprovedeno je opsežno istraživanje u 77 škola u Srbiji, na uzorku od 5.132 učenika, nastavnika i roditelja. Rezultati pokazuju da je 60 odsto dece doživelo neki vid nasilja. Od toga, 50 odsto je verbalno nasilje, 40 odsto socijalno isključivanje, a 16 odsto fizičko nasilje“, navela je ona.
Kako ističe, ovi podaci pokazuju da nasilje među decom nije sporadična pojava, već široko rasprostranjen društveni problem.
Euronews
"Ono što je važno jeste da čak 28 odsto dece navodi da su i sami vršili nasilje. Međutim, od tog broja, čak 86 odsto te dece je i sama bila izložena nasilju. Znači, ne možemo govoriti o potpuno odvojenim grupama dece koja trpe i dece koja vrše nasilje - to je često isprepleteno", rekla je Brajektarević.
Povezane vesti
Dodaje i da je ohrabrujuće to što se većina dece ipak obraća odraslima kada ima problem i navodi da je 74 odsto dece reklo da se obratilo nekoj odrasloj osobi, što jeste, ocenila je, ohrabrujuće.
"Ali zabrinjava onih 26 odsto koji to nisu uradili i koji nemaju kome da se obrate“, istakla je ona.
Zašto deca ćute i kome veruju
U razgovoru je otvoreno i pitanje zašto se deca najčešće ne obraćaju nastavnicima ili školskim sistemima, već vršnjacima ili članovima porodice. Brajektarević objašnjava da deca pomoć traže tamo gde postoji poverenje.
Povezane vesti
"Dete se obraća onome u koga ima poverenje. I to nam šalje važnu poruku. Deca nam govore da sisteme zaštite ne vide kao dovoljno efikasne", navodi ona.
Dodatni problem je, kako kaže, fenomen sekundarne viktimizacije - dodatne traume koju dete može doživeti nakon samog nasilja.
"Nije najstrašnije samo nasilje koje dete doživi, nego sve ono što posle toga sledi. Strah od osude, od reakcije okoline, od toga da će se slučaj deliti po mrežama ili medijima. To dodatno povređuje žrtvu i nekada im je to čak teže od samog nasilja", upozorila je ona.
"Škola mora biti prvo mesto zaštite"
Psihoterapeutkinja Anđelić ističe da bi škola morala da bude prvi sistem podrške, ali da u praksi to često nije slučaj.
"Mi često pitamo: 'Zašto nisu rekli roditeljima?'. Ali deca ponekad štite roditelje od sopstvenih emocija, ne žele da ih opterete ili misle da roditelji to ne mogu da podnesu. Zato bi škola trebalo da bude prvo mesto gde će potražiti pomoć", navodi ona.
Ključnu ulogu, prema njenim rečima, imaju nastavnici i stručne službe, ali samo ako su spremni da tu ulogu zaista prihvate.
"Ako učitelj misli da je njegov posao samo da ispredaje gradivo, dete mu se nikada neće obratiti. Ali ako razume da je i vaspitač i osoba od poverenja, onda može postati ključna figura u zaštiti deteta", rekla je Anđelić.
Ona dodaje da je prevencija ključna, ali da se u školama često nedovoljno radi na razvoju socijalnih veština i empatije.
„Potrebno je da u školama kontinuirano radimo na emocijama, empatiji i rešavanju konflikata. Kada nema empatije, sve postaje dozvoljeno. A kada toga nema, prestaje i suživot“, istakla je ona.
Govoreći o uzrocima, Anđelić upozorava i na fenomen prezaštićenog deteta koje ne razvija osećaj za druge.
Više o ovome pogledajte u videu u tekstu.
Komentari (0)