Neda Pavlović: Ko se boji rada još?

Rezultati PISA testa su stigli, a sa njima i naš omiljeni nacionalni obred. Prvo iznenađenje, pa zgražavanje, pa potraga za krivcem. Kriva je škola. Kriva je reforma. Kriv je nastavni plan, kriv je telefon, kriva je generacija. Kriv je svako osim onih koji su jedini u mogućnosti da išta promene, a to smo, redom, mi, mi sami.

Jer u osnovi srpskog pogleda na obrazovanje leži jedno tiho, neizgovoreno uverenje, da škola ima čarobni štapić. Da postoji neka tačna metoda, tačan udžbenik, tačan raspored časova posle kog bi sva deca, sasvim svejedno koliko rade kod kuće i kakva su im interesovanja, koliko im se kod kuće čita, postala odlična. Roditelj predaje dete na kapiji i očekuje da mu se vrati obrazovano, kao što se iz hemijske čistionice dobija opran kaput. Škola mora sve. Škola je kriva za sve. A ako škola može sve, onda mi, logično, ne moramo ništa.

Pogledajmo zato one koji su na vrhu te liste, jer tamo čarobnog štapića nema ni u tragu. Kina, Singapur i Japan izgleda da dele jednu stvar koja nam je, izgleda, najteža za prepisivanje. Dele uverenje da se uspeh ne nasleđuje, ne dostiže lako, nego se dostiže samo mukotrpnim radom i vežbom.

Singapurska matematika poznata je po principu manje tema, ali do dna. Nastavnici se tamo biraju iz vrha generacije, plaćeni su kao profesionalci i imaju obaveznih stotinak sati stručnog usavršavanja godišnje. Japansko dete ne čuje da je pametno ili nesposobno, čuje da li je ili nije dovoljno vežbalo. I tu je srž, ona konfučijanska crta zbog koje se cela ova priča i piše. Neuspeh tamo nije dijagnoza deteta, dijagnoza sistema, nego opis količine rada. Pao si zato što nisi odradio, a ne zato što nisi rođen za to. To je porazno jednostavna misao, i upravo zato tako teška za narod koji voli da veruje da je bistar od rođenja. Jer mi obožavamo pamet kao urođenu kategoriju. Dičimo se snalažljivošću, dovitljivošću, onom čuvenom srpskom pameću koja se, navodno, ne uči nego se dobija na poklon, rođenjem. A da budemo surovo iskreni, pamet je precenjena kategorija ako ste neradan narod. Bistrina bez rada je samo neobrađena njiva. Lepo izgleda s puta, ali ne rađa ništa.

Neko će reći da su azijski sistemi surovi, da guše decu, da proizvode anksioznost i privatne časove do ponoći. Tačno je, i tu kritiku treba uzeti ozbiljno. No, tu je Estonija da zatvori i tu poslednju rupu za bekstvo. Ona je na samom vrhu Evrope, a tamo je stigla bez dresure, tako što veruje nastavnici, drži sistem usklađenim i ne odustaje ni od jednog deteta. Jaz između najboljih i najslabijih učenika tamo je mali, dok je kod nas ponor. Estonija ne dokazuje da moramo da budemo surovi, nego da ne smemo da budemo ležerni. I tamo se radi, samo pametnije i pravičnije.

A onda je tu i dalje u vrhu liste i Ujedinjeno Kraljevstvo, čije obrazovanje je istovremeno vrhunski kvalitetno i najbolje prodat brend na svetu. Oksford i Kembridž nisu marketinška obmana, iza njih stoji vekovima građena ozbiljnost. Ali tu ozbiljnost drži nešto što mi retko pomenemo kad im se divimo, a to je čvrsta struktura. Strogi ispiti, visoko postavljena očekivanja, disciplina rada koja bi kod nas izazvala roditeljsku pobunu do Ministarstva. Britanci ne prodaju opuštenost, oni prodaju rad umotan u tradiciju, i prodaju ga skupo zato što iza priče zaista postoji pokriće. Njihov primer najbolje ruši našu zabludu, jer upravo najprestižniji sistem na svetu nije nimalo ležeran. Diše na krilima dobro nam poznate krilatice: red, rad, disciplina, iako ni oni sami neće baš tako reći.

I tu se zatvara krug. Nema uspešnog obrazovnog sistema nigde na svetu koji počiva na opuštenosti, ležernosti prema tome šta škola jeste. Ni u Aziji, ni u Estoniji, ni u Britaniji. Razlikuju se po tome koliko su surovi i koliko su pravični, ali ne razlikuju se po tome da li se radi. Radi se svuda mnogo, bez izuzetka.

Zato sledeći put kad stigne PISA, a stići će opet, predlažem da preskočimo obred traženja krivca. Dete nije pametno umesto da bude vredno. I dok god verujemo da nas pamet spasava od rada, testovi će nam, iz ciklusa u ciklus, poručivati istu neprijatnu istinu.

Pamet je precenjena. Rad nije.

Autorka teksta je Neda Pavlović, doktorka filoloških nauka i direktorka vaspitno-obrazovnog sistema "Kreativno pero", jedan od prepoznatljivih glasova savremenog obrazovanja u Srbiji, koja o školi, tehnologiji i veštačkoj inteligenciji u nastavi piše i govori britko. Autorski tekst je napisala povodom rezultata PISA testiranja.