"Jedino me oni nisu zaboravili": Kako je Milunka Savić od heroja Gvozdenog puka, ordenja i slave stigla do života u bedi
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Na današnji dan, 5. oktobra 1973. godine, umrla je Milunka Savić, žena koju je istorija zapamtila kao jednu od najvećih heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Bila je narednik Drugog puka srpske vojske "Knjaz Mihailo", čuvenog "Gvozdenog puka", ranjavana je, kažu izvori, devet puta i za hrabrost dobila odlikovanja koja bi bila izuzetna i za najistaknutije vojnike svog vremena.
Francuzi su je prozvali "srpska Jovanka Orleanka", a danas se smatra najodlikovanijom ženom Prvog svetskog rata. Ipak, priča o Milunki Savić nije samo priča o ratnom herojstvu. To je i priča o ženi koja je, nakon što je prošla kroz neke od najtežih bitaka svog vremena, starost dočekala siromašna, bolesna i gotovo zaboravljena.
Na front je otišla kao Milun
Milunka Savić rođena je u selu Koprivnica kod Jošaničke Banje, u Staroj Raškoj. Godina njenog rođenja navodi se kao 1890, odnosno 28. jun 1892. godine prema podacima iz njene članske karte Udruženja rezervnih vojnih starešina.
Kada je 1912. godine objavljena mobilizacija za Prvi balkanski rat, odlučila je da se prijavi u vojsku. Pošto ženama tada nije bilo mesto u borbenim jedinicama, učinila je ono što će zauvek odrediti njen život – prijavila se pod imenom Milun Savić.
The History Collection / Alamy / Profimedia
U Balkanskim ratovima borila se prerušena u muškarca. Njena tajna otkrivena je tek nakon ranjavanja u Bregalničkoj bici, gotovo godinu dana nakon što je stupila u vojsku. Međutim, otkriće njenog pola nije označilo kraj njenog ratnog puta.
U Prvom svetskom ratu ponovo se prijavila kao dobrovoljac. Primili su je vojvoda Radomir Putnik i kralj Aleksandar, a raspoređena je u Drugi puk srpske vojske "Knjaz Mihailo", poznat kao "Gvozdeni puk".
Povezane vesti
U istom puku borila se i Škotlanđanka Flora Sands, još jedna žena koja je postala deo istorije srpske vojske.
Bombaš "Gvozdenog puka"
Milunka Savić posebno se istakla u Kolubarskoj bici kao bombaš. Za višestruko junaštvo dobila je Zlatnu Karađorđevu zvezdu sa mačevima.
Rat, međutim, nije bio niz samo pobeda i odlikovanja. U jesen 1915. godine teško je ranjena u glavu i grudi. Sa srpskom vojskom povlačila se preko Albanije, a nakon oporavka vratila se na Solunski front.
Tamo je ponovo učestvovala u borbama. Posebno se istakla u bici na Kajmakčalanu i u borbama u okuci Crne reke, gde je "Gvozdeni puk" bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji.
U jednoj od tih borbi zarobila je 23 bugarska vojnika.
Nakon novog ranjavanja prebačena je u Bizertu, u današnjem Tunisu, gde je lečena u francuskoj vojnoj bolnici. Francuzi su je tamo dočekali sa velikim poštovanjem.
Povezane vesti
Milunka je kasnije opisivala koliko je želela da se vrati na front:
"Kako su me ranjenu negovali u Bizerti! U mojoj sobi nije se moglo okrenuti od cveća, pomorandži i čokolade, koje su mi donosile francuske gospođe i oficiri."
A zatim je dodala ono što možda najbolje pokazuje kakva je bila njena vezanost za vojsku i saborce:
"Bilo mi je stalo i do života, i do bojišta. Bojala sam se da će naši probiti front, krenuće u Srbiju, slomiće nemačke i bugarske pukove, smrviće ih, a ja neću biti među njima."
Preživela je i torpedovanje broda
Iz Bizerte se vratila na Solunski front brodom "Polinezija", zajedno sa oko 500 srpskih kadeta.
Na putu ih je zadesila nova tragedija. Nemci su 10. avgusta 1918. godine torpedovali brod u blizini Marsaskale na Malti. Poginulo je pet srpskih vojnika i šest članova francuske posade.
Milunka Savić je preživela brodolom. Nakon lečenja na Malti nastavila je put prema Solunskom frontu.
Rat je završila sa nizom odlikovanja kakvim se malo koji vojnik mogao pohvaliti.
Među njima su bili Zlatna Karađorđeva zvezda sa mačevima, Zlatna medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, Albanska spomenica, Spomenica za Prvi svetski rat, dva francuska ordena Legije časti i francuski Ratni krst 1914–1918. sa zlatnom palmom.
Upravo je ovo poslednje odlikovanje posebno značajno – Milunka Savić ostala je jedina žena na svetu koja ga je dobila.
Posle rata – potpuno drugačiji život
Posle rata Milunka je jedno vreme živela u Mostaru, gde je upoznala Veljka Gligorijevića, za kojeg se udala. Nakon demobilizacije 1920. godine dobila je od države imanje od osam jutara zemlje u Stepanovićevu kod Novog Sada, namenjeno ratnim veteranima.
Na imanju je podigla kuću, a 1924. godine dobila ćerku Milenu.
Brak se, međutim, raspao. Nakon razvoda 1929. godine Milunka se preselila u Beograd i počela da traži posao.
I tu počinje možda najtužniji deo njene biografije.
Žena koja je bila među najodlikovanijim ratnicima svoje generacije nije imala formalno obrazovanje ni stručnu spremu. Zaposlila se u Hipotekarnoj banci, u zgradi u kojoj se danas nalazi Narodni muzej u Beogradu – kao spremačica.
Nije se svog posla stidela. Naprotiv, bila je vredna i odgovorna, napredovala je i vremenom rukovodila čistačicama.
Istovremeno je sama podizala decu. Pored svoje ćerke Milene, usvojila je još tri devojčice: Milku, koju je pronašla napuštenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju, svoju sestru od ujaka, i Zorku, devojčicu iz sirotišta koja je ostala sa posledicama meningitisa.
Njena ljubav prema deci nije se tu završila. Prema dostupnim podacima, tokom života iškolovala je i odgajila oko tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog kraja.
"Mi smo pevali kad' nam je bilo najteže"
"Mi smo pevali kad' nam je bilo najteže, zapevali smo kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri su plakali slušajući nas, i govorili su: Kakav divan narod. Pevali smo kad' smo umirali na ostvu Krfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solunskom frontu...", glasi jedan od njenih najčuvenijih citata.
Poslednji intervju: heroina u dva džempera i ćebetu
Koliko se njen život promenio najbolje pokazuje njen poslednji poznati intervju.
Novinarka Ljiljana Banićanin posetila je Milunku u njenoj kući na Voždovcu u aprilu 1971. godine. Tekst tada nije objavljen. Uredništvo ga je, prema kasnijim navodima, ocenilo kao nacionalistički i nepodoban. Objavljen je tek 1995. godine, 24 godine nakon što je napisan.
Slika koju je novinarka zatekla teško da može biti udaljenija od slike ratne heroine sa odlikovanjima.
Milunka je tada imala oko osamdeset godina. Dočekala je novinarku obučena u dva debela džempera, duge vunene čarape, dokolenice i umotana u zimsko ćebe.
Njena kuća bila je skromna, a život još skromniji. U njoj je živela sa najmlađom ćerkom Zorkom.
Na zidovima je bilo nekoliko fotografija, ali su sa nekih mesta slike već bile odnete. Nestajala su i dokumenta, novinski tekstovi o njoj, pa čak i ordenje.
"Jedino me oni još nisu zaboravili", rekla je Milunka govoreći o dvojici ratnih drugova koji su je još posećivali.
Živela je od penzije, invalidnine i dodatka koji je dobijala kao nosilac Karađorđeve zvezde. U kući je bilo malo hrane, a šporet se često nije ni ložio.
Ipak, ni u toj starosti Milunka nije govorila kao neko ko se predaje.
Odbila je da ode u Francusku
Milunka Savić je imala mogućnost da život provede drugačije. Francuska joj je ponudila da se preseli i prima francusku vojnu penziju. Ona je to odbila. Izabrala je da ostane u Beogradu.
Posle Drugog svetskog rata dobila je penziju, a starost je provela na Voždovcu. Tek 1972. godine, godinu dana pre smrti, Skupština grada Beograda dodelila joj je jednosoban stan u naselju Braće Jerković, u zgradi bez lifta.
Milunka Savić umrla je 5. oktobra 1973. godine, nakon tri moždana udara. Prema svedočenju njenog unuka, umrla je štrikajući.
FoNet/Vlada Srbije
Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu. Četiri decenije kasnije, 10. novembra 2013. godine, njeni posmrtni ostaci preneti su u Aleju velikana.
Od zaboravljene heroine do simbola
Iako je decenijama bila potisnuta iz šireg javnog sećanja, priča o Milunki Savić nije nestala.
Njeno ime danas nose ulice u Beogradu i brojnim gradovima Srbije. U Jošaničkoj Banji podignut joj je spomenik, a 2015. godine rekonstruisana je njena rodna kuća u Koprivnici. U Jošaničkoj Banji i Koprivnici održava se manifestacija „Dani Milunke Savić“, dok je u Jošaničkoj Banji 2020. otvoren memorijalni kompleks sa stalnom postavkom posvećenom njenom životu.
Njeno ime nosi i jedna osnovna škola u Vitanovcu kod Kraljeva.
Njena priča prešla je i granice Srbije. Američki sajt "Listverse" uvrstio je Milunku Savić među deset najvećih žena koje su se borile u ratovima moderne istorije.
Godine 2022. njen lik pojavio se i u televizijskom spotu Ambasade SAD u Srbiji.
A njena priča stigla je čak i do svetske hevi metal scene.
Švedski pauer metal bend Sabaton posvetio joj je pesmu "Lady of the Dark", objavljenu na albumu "The War to End All Wars" iz 2022. godine. Pesma je Milunku Savić predstavila novoj, međunarodnoj publici kao jednu od najneobičnijih i najhrabrijih ličnosti Prvog svetskog rata, a bend joj je posvetio i jednu epizodu svog serijala "Sabaton History".
Od 2024. godine Vlada Srbije dodeljuje priznanje "Milunka Savić" ženama koje su svojim delima doprinele razvoju društva, brizi o porodici i očuvanju porodičnih vrednosti.
Komentari (0)