Đurđev: Što pre uspostaviti bezbednosni parametar za rad rafinerije
Komentari
08/01/2026
-21:34
Sedam od deset najvećih svetskih ekonomija, mereno nominalnim BDP-om, neto su uvoznici nafte. Ta činjenica, iako često prikrivena frazama o „energetskoj tranziciji“, predstavlja jednu od ključnih tačaka globalne bezbednosti. Zavisnost modernih društava od ovog nezamenljivog izvora primarne energije nije apstraktna — ona je fizička, svakodnevna i sistemska. Bez kontinuiranog snabdevanja naftom, Nemačka bi se našla u kolapsu za nekoliko nedelja, dok bi Kina i Indija, usled većih unutrašnjih rezervi i drugačije strukture potrošnje, izdržale svega nekoliko meseci, kaže predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev.
On ističe da nafta nije samo "energent".
"Ona je dizel za kamione koji drže snabdevanje, kerozin za avione koji omogućavaju globalnu trgovinu, sirovina za hemijsku industriju, farmaciju, plastiku i savremenu vojnu mašineriju. Drugim rečima: nafta je krv moderne civilizacije. Da li elite to ne razumeju? Razumeju — i zato deluju! Političke i poslovne elite vodećih ekonomija toga su savršeno svesne. Upravo zato se već više od dve decenije pripremaju za scenarije poremećaja snabdevanja. Energetska tranzicija, elektrifikacija saobraćaja, diverzifikacija dobavljača i ruta, izgradnja rezervi i paralelnih lanaca snabdevanja — sve su to pokušaji da se smanji strateška ranjivost. Ali nijedan od njih nije dovoljan", ističe on.
Đurđev kaže da je realnost jednostavna i surova: razvijeni svet i dalje ne može da funkcioniše bez stalnog priliva nafte.
"Svaki veći poremećaj — bilo zbog rata, sankcija, sabotaže ili političkog haosa — odmah proizvodi inflaciju, logističke čepove i političke krize. Zato je energija uvek više od tržišta; ona je pitanje moći", ističe on.
Predsednik Srpske lige navodi da onaj ko kontroliše energente, taj kontroliše vreme, te da je u politici vreme najskuplji resurs.
"Intervencija SAD u Venecueli ne može se čitati kao direktan udarac Rusiji. Naprotiv — ruski proizvođači nafte bi srednjoročno mogli čak i da profitiraju. Venecuelanska i ruska nafta dele isto „sankcionisano tržište“, a kolaps izvoza iz Karakasa neminovno povećava potražnju za alternativama", kaže on.
Ustupljena fotografija
Povezane vesti
Đurđev dodaje da najoptimističnije procene govore da bi venecuelanska proizvodnja mogla da se oporavi tek oko 2027. godine, i to pod uslovom da ne dođe do gerilskog ratovanja ili punog građanskog sukoba — scenarija koji se ne sme isključiti, pogotovo uz potencijalno uključivanje regionalnih kriminalnih struktura.
"Stoga je suština venecuelanske krize u odnosu SAD i Kine, u pozicioniranju Indije kao rastuće industrijske sile i u pitanju — koliko će Evropa platiti za „sigurno“ snabdevanje američkim gasom i naftom. Za Sjedinjene Države, čak i formalna „pobeda“ u Venecueli mogla bi biti pirova. Jedno je izvesti spektakularnu operaciju hapšenja predsednika, a sasvim drugo izgraditi funkcionalnu državu u uslovima duboke ekonomske erozije. Obnova infrastrukture, uspostavljanje bezbednosnog perimetra za naftna polja i rafinerije, kao i uspostavljanje efikasne uprave — to su zadaci koji traže godine i desetine milijardi dolara. Istorijsko iskustvo ne uliva optimizam. Avganistan, Libija i Sirija jasno pokazuju da promena režima ne znači automatsku stabilizaciju. Venecuela lako može postati još jedna propala država — a u takvom scenariju, njena nafta neće ići ni Amerikancima, ni Kinezima, ni Indijcima. Nafta bez države nije resurs, ona je pretnja", kaže on i dodaje da američki naftni sektor, suprotno ratobornoj retorici, pokazuje veliku dozu rezerve.
"Niko ne želi da investira u zemlju u kojoj jedan tvit može da poništi ugovor vredan milijarde. Obnova venecuelanske proizvodnje teške nafte zahtevala bi tri do pet godina kontinuiranih investicija pre bilo kakvog profita, a ukupne potrebe Karakasa mere se desetinama, ako ne i stotinama milijardi dolara. Dodatni problem leži u cenama. Planovi administracije Donalda Trampa da se cena nafte stabilizuje oko 50 dolara po barelu direktno ugrožavaju američki škriljac. U tom kontekstu, nije iznenađujuće što se američki giganti radije okreću Gvajani i priobalnim poljima u Meksičkom zalivu, nego venecuelanskom unutrašnjem haosu. PDVSA je potvrdila da vodi pregovore o prodaji nafte Sjedinjenim Državama, u okviru postojećih komercijalnih režima. Chevron već deluje pod opštom licencom, koja je u 2025. godini omogućila izvoz oko 135.000 barela dnevno — što godišnje iznosi približno 50 miliona barela. Dakle, najave o „prebacivanju 30–50 miliona barela“ ne predstavljaju strateški lom, već nastavak već postojeće prakse", kazao on.
Predsednik Srpske lige ističe da politička dimenzija, međutim, ostaje otvorena.
"Lobiranje dela američke energetske elite u korist Delsi Rodrigez kao potencijalne nove predsednice pokazuje stepen pragmatizma: ideologija je sporedna, stabilnost je ključna. Istovremeno, skepsa Donalda Trampa prema opozicionim figurama dodatno usložnjava unutrašnju političku scenu Venecuele. Evropa iz venecuelanske krize ne izlazi jača, već skuplja i ranjivija. Povećana zavisnost od američkog energenta znači i veću cenu — ekonomsku i političku. Srbija, kao manja ali strateški osetljiva ekonomija, ove procese mora posmatrati trezveno. Diverzifikacija, očuvanje realnog suvereniteta u energetici i pragmatični odnosi sa svim relevantnim akterima nisu ideološka pozicija, već nužnost.
Energetska bezbednost je pitanje savezništva, a savezništvo je temelj opstanka. Venecuela je ogledalo savremenog sveta: planeta koja govori o zelenoj budućnosti, ali i dalje živi od crnog zlata. Američka intervencija nije izraz sile bez ograničenja, već pokušaj da se upravlja nemogućim — kontrolom haosa u sistemu koji počiva na neprekidnoj energetskoj ravnoteži. Ko to ne razume, gubi vreme. Ko misli da je energija stvar morala, gubi državu. A ko misli da će nafta nestati pre politike gubi istoriju", istakao je Đurđev.
Komentari (0)