Najskuplja laž u istoriji međunarodnog prava: Ko je zaista jednostrano proglasio nezavisnost Kosova?

Pre osamnaest godina, 17. februara 2008. godine, Priština je jednostrano proglasila nezavisnost. Taj datum Albanci na Kosovu i Metohiji slave kao jedan od najvažnijih u svojoj istoriji, dok ga Srbi doživljavaju kao početak sve agresivnije institucionalne represije u južnoj pokrajini. Ova godišnjica je dočekana usred pojačanih tenzija, posebno u odnosima sa srpskom zajednicom, i otvorenih pitanja o ispunjenim očekivanjima i legitimnosti celog procesa.

Da li su ciljevi prištinskih institucija ostvareni i kako su tokom proglašenja nezavisnosti kršene međunarodne i pravne procedure? Na ova pitanja odgovore nam daje Bojan Bajić, ekspert za korporativnu etiku i usklađenost, čiji je tim detaljno analizirao ove složene procese.

Uloga Međunarodnog suda pravde

Euronews/Vladislav Ćup

Osamnaest godina nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, pravni i etički aspekti tog čina i dalje su predmet duboke analize. Bojan Bajić ukazuje na često pogrešno tumačenje savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o ovom pitanju. Bajić naglašava da, iako MSP nije direktno osporio niti potvrdio legalnost same nezavisnosti, on je izneo ključnu proceduralnu činjenicu o autorima deklaracije.

"Međunarodni sud pravde u Hagu je rekao da deklaraciju o nezavisnosti Kosova nisu donele privremene institucije, to nije donela skupština Kosova, nego je donela grupa albanskih poslanika", kaže on u razgovoru za Euronews Srbija.

Sud je, na osnovu toga, zaključio da takvo iskazivanje političke volje nije bilo protivno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN-a, niti međunarodnom pravu. Međutim, kako Bajić objašnjava, MSP se tu zaustavio.

"Sud nije išao dalje. On nije rekao da li je to dovoljan čin da Kosovo bude nezavisno, da li je zakonito priznavanje Kosova"

Za Bajića i njegov tim, ova presuda zapravo predstavlja "pravu biblioteku dokaza o kršenju procedura u procesu proglašenja".

Centralni problem, prema Bajiću, leži u dezinformacijama koje su oblikovale globalnu percepciju događaja. On ukazuje na tadašnjeg šefa UNMIK-a, Joakima Rikera, koji je, kako tvrdi, obmanuo generalnog sekretara UN-a, Ban Ki-muna. Riker je navodno pogrešno informisao Ban Ki-muna da je "skupština Kosova proglasila nezavisnost" 17. februara 2008. godine. Bajić objašnjava da je Ban Ki-mun ovu netačnu informaciju potom saopštio na pres konferenciji, što je dovelo do toga da je "ceo svet i cele Ujedinjene nacije... prihvatile stav da je skupština proglasila nezavisnost". Ova lažna premisa, tvrdi Bajić, rezultirala je time da se "rasprava u Savetu bezbednosti vodila na bazi dezinformacije koju je plasirao Joakim Riker". Dalje precizira da je Riker dao "lažnu informaciju o autorima deklaracije."

Ova lažna premisa imala je dalekosežne posledice. Bajić navodi primer 35 država koje su iznele svoja izjašnjenja pred MSP-om. Zemlje poput Sjedinjenih Američkih Država su u svojim podnescima tvrdile da je Skupština Kosova imala pravo da proglasi nezavisnost, dok su Rusija, Kina i druge države opširno objašnjavale zašto Skupština to pravo nema, nesvesne da se cela rasprava vodila na osnovu "dezinformacije", odnosno "fake news-a". Bajić se pita kako je moguće da tako ozbiljne države nisu znale šta se zaista desilo. On to naziva "isplaniranom kampanjom dezinformisanja sa ciljem da se države sveta zbune oko toga što se stvarno desilo u skupštini". 

Priznanje albanske strane i pouke iz prošlosti

Euronews/Vladislav Ćup

Ironično, istinu o tome ko je zaista jednostrano proglasio nezavisnost Kosova, priznao je sam albanski tim u svom izjašnjenju pred Međunarodnim sudom pravde. Bajić objašnjava da su u obimnom dokumentu, dugom skoro 300 stranica, albanski predstavnici razjasnili proceduralne nedoumice. Oni su istakli da im nije jasno zašto se raspravlja o tome da li su privremene institucije proglasile nezavisnost, naglašavajući da je to "obmanjujuće pitanje" postavljeno u Ujedinjenim nacijama.

Bajić prenosi direktno priznanje albanske strane:

"Nije, kaže, deklaraciju donela skupština, nego je, kaže, donela grupa albanskih poslanika"

Dodatno, albanska strana je upozorila sud da koristi francuske i engleske kopije deklaracije koje pogrešno navode da ju je donela skupština, tvrdeći da ne znaju ko je te prevode napravio. Insistirali su da se pogleda originalna albanska verzija gde "ne piše da je skupština donela" deklaraciju. Kao dodatni argument naveli su da su deklaraciju potpisali predsednik i premijer, a ne predsednik skupštine, što nije uobičajena procedura za skupštinske akte. Ova svedočenja su, prema Bajiću, detaljno objasnila "kako je tekao taj proces dovođenja svetske javnosti u zabludu".

Bajić povlači paralelu sa događajima iz 1990. godine u Bosni i Hercegovini kako bi ilustrovao stratešku pozadinu ovakvog postupanja. Podseća da su tada srpski poslanici napustili Skupštinu BiH, otišli u hotel i proglasili deklaraciju o formiranju Srpske Republike Bosne i Hercegovine. Bajić zaključuje: "I to što su srpski poslanici tada uradili, svima je bilo jasno... I to tada niko nije priznao".

Ova lekcija iz prošlosti, veruje Bajić, bila je dobro naučena od strane albanskih lidera na Kosovu i Metohiji. Oni su znali da, ukoliko bi napustili Skupštinu Kosova i proglasili nezavisnost negde drugde, to niko ne bi priznao. Takođe su bili svesni da bi, ukoliko bi Skupština formalno proglasila nezavisnost, UNMIK te akte poništio, kao što se dešavalo između 2002. i 2005. godine. Stoga, zaključuje Bajić, "oni su znali ako idu s tim da proglasi skupština, biće poništavanje". To ih je navelo da se odluče za strategiju kojom su izbegli zvanično delovanje Skupštine, istovremeno stvarajući privid legalnosti pred međunarodnom zajednicom i izbegavajući direktno poništavanje akata.