Đurđev: Država je ograničila marže hrane i lekova a trgovački mešetari su ograničili državu

Kada je Vlada Srbije u septembru 2025. godine donela uredbu kojom se ograničavaju trgovačke marže na 20 odsto za 23 kategorije osnovnih životnih namirnica, javnosti je poslata snažna politička poruka da država ulazi u tržište i štiti Srbe od pohlepnih mešetara. Ta mera je važila do marta 2026. godine i danas više ne važi! Ali ono što je ključno jeste da ni tokom njenog trajanja nije donela stvarne efekte u korist građana. Cene nisu suštinski pale, troškovi života nisu se smanjili, a obećano rasterećenje kućnih budžeta ostalo je samo na papiru. Upravo zato, odgovornost za ovakav ishod ima ime i prezime i to je Ministarstvo trgovine Srbije, koje je osmislilo, predložilo i sprovodilo meru koja nije dala rezultat, kaže predsednik Srpske lige Aleksandar Đurđev.

"Posle godina rasta cena, inflatornog pritiska i osećaja da su rafovi postali nedostupni za prosečnu porodicu, ova mera je delovala kao konačno preuzimanje kontrole. Ali upravo tu počinje problem. Jer ono što je zvučalo kao ekonomska intervencija, u praksi se pokazalo kao politički signal bez realne snage. I još važnije kao jasan dokaz nesposobnosti Ministarstva trgovine Srbije da razume i kontroliše tržište koje formalno nadzire. Mera koja je trebalo da snizi cene u suštini je otkrila koliko je država slaba kada se suoči sa koncentrisanom tržišnom moći, i koliko je Ministarstvo trgovine nesposobno i nezainteresovano da tu moć stavi pod kontrolu. Već prvi podaci nakon uvođenja uredbe bili su alarmantni. Cene su pale u proseku za svega 1 do 1,5 odsto. U zemlji u kojoj su cene hrane u prethodnim godinama rasle dvocifrenim stopama, takav pad nije korekcija, to je statistička greška. Građani nisu osetili olakšanje, jer ga u suštini nije ni bilo", rekao je on.

Đurđev dodaje da se ono što je trebalo da bude udar na inflaciju, pretvorilo u kozmetičku izmenu, a da je Ministarstvo trgovine ostalo bez odgovora zašto njihova ključna mera ne daje rezultate. 

"Istovremeno, Vlada Srbije je u javnosti najavljivala i da će uslediti mere za snižavanje cena lekova, što je posebno važno u uslovima kada zdravstveni troškovi sve više opterećuju građane. Međutim, ni po tom pitanju nije učinjen konkretan korak. Cene lekova nisu sistemski snižene, tržište farmaceutskih proizvoda nije stavljeno pod efikasniju kontrolu, a obećanje je ostalo još jedan primer političke najave bez realizacije. I u tom segmentu, kao i kod osnovnih životnih namirnica, Ministarstvo trgovine snosi direktnu odgovornost za izostanak rezultata. Razlog za neuspeh mere leži u pogrešnoj dijagnozi problema i u odgovornosti Ministarstva trgovine koje je tu dijagnozu postavilo. Država je, kroz resorno ministarstvo, pretpostavila da su visoke cene rezultat previsokih trgovačkih marži. Ali marža je samo jedan deo složenog mehanizma formiranja cena. Konačna cena na rafu nastaje kao rezultat čitavog lanca od proizvođača, preko uvoznika, transporta, skladištenja, pa do trgovca. Ograničiti samo jednu karikicu u tom lancu, a sve ostale ostaviti netaknutim, znači pokušati da se sistem kontroliše delimično što u ekonomiji gotovo nikada ne daje rezultat. Upravo je to namerno propust Ministarstva trgovine. Trgovački lanci su, formalno gledano, poštovali uredbu. Ali su je suštinski zaobišli. I to ne kršenjem zakona, već njegovim 'kreativnim' tumačenjem, što je još jedan dokaz da Ministarstvo trgovine namerno nije postavilo dovoljno jasne i kontrolisane mehanizme primene. Prvi mehanizam bio je prenos pritiska unazad. Ako je marža ograničena na 20 odsto, onda se povećava nabavna cena. Odnosi sa dobavljačima se menjaju, uslovi se prilagođavaju, a cena ulaza raste. Formalno sve je u skladu sa propisima koje je definisalo Ministarstvo trgovine. Realno cena za potrošača ostaje ista ili čak raste. Ministarstvo nije kontrolisalo ovaj segment, i time je ostavilo ključni prostor za zaobilaženje mere", kaže predsednik Srpske lige i nastavlja: 

"Drugi mehanizam bio je prebacivanje profita. Proizvodi koji su obuhvaćeni uredbom dobijaju nižu maržu, ali se zato povećavaju cene u drugim segmentima. Neregulisani proizvodi, brendovi, 'premijum' linije tu se nadoknađuje izgubljeno. Potrošač, koji kupuje raznovrsnu korpu, na kraju plaća isto ili više. Sistem se nije promenio samo je preraspodeljen. Ministarstvo trgovine nije namerno predvidelo ovaj scenario, niti je ponudilo mehanizam da ga spreči. Treći mehanizam bio je psihološki. Akcije, popusti, privid sniženja. Proizvod koji je juče koštao 200 dinara danas je „na akciji“ 189, ali je nedelju dana pre toga podignut sa 170. Potrošač ima osećaj da štedi, dok u stvarnosti plaća više nego ranije. To nije ekonomija, to je marketing. A Ministarstvo trgovine, koje bi trebalo da štiti potrošače od ovakvih praksi, ostalo je namerno nemo. Četvrti, i najvažniji faktor, jeste struktura tržišta. Srbija nema slobodno tržište u klasičnom smislu te reči. Nekoliko velikih trgovačkih lanaca kontroliše većinu maloprodaje. U takvom sistemu nema pravog cenovnog rivaliteta. Nema agresivnog obaranja cena da bi se osvojio kupac. Naprotiv postoji tiha koordinacija interesa. Ne nužno formalni dogovor, već svest da nikome ne odgovara da ruši cene".

Đurđev smatra da tu Ministarstvo trgovine ima najveću odgovornost jer namerno nije reagovalo na koncentraciju tržišta, niti je stvorilo uslove za stvarnu konkurenciju.

"Upravo zato mera nije mogla da uspe. Jer nije namerno pogodila suštinu a suština nije u marži, već u moći koju Ministarstvo trgovine nije ni pokušalo da ograniči. Posebno je indikativno šta se dogodilo nakon ukidanja mere u martu 2026. godine. Da je uredba zaista ograničavala cene, njeno ukidanje bi moralo da dovede do naglog rasta. Ali to se nije desilo. Cene su ostale relativno stabilne. Zašto? Zato što tokom trajanja mere nisu ni bile stvarno ograničene. Trgovci su već pronašli način da zadrže svoj profit. Ukidanje mere nije promenilo ništa, jer suštinska kontrola namerno nikada nije ni postojala, a Ministarstvo trgovine namerni nije imalo mehanizam da je uspostavi. Ovo nas dovodi do ključnog pitanja šta je zapravo bila svrha ove mere i kakva je uloga Ministarstva trgovine u njenoj realizaciji? Ako je cilj bio da se zaštite građani, onda je mera bila nedovoljna i loše sprovedena. Ako je cilj bio da se pošalje politička poruka, onda je uspela, ali na štetu poverenja u institucije. Ali problem je što ekonomija ne funkcioniše na osnovu poruka, već na osnovu mehanizama, a Ministarstvo trgovine je namerno pokazalo da tim mehanizmima ne vlada", kazao je on.

Predsednik Srpske lige ističe da država koja želi da kontroliše cene mora da kontroliše uslove u kojima se one formiraju. 

"To znači da mora da ima uvid u ceo lanac snabdevanja. Da mora da spreči koncentraciju tržišne moći. Da mora da jača domaću proizvodnju, kako bi smanjila zavisnost od uvoza. Da mora da uvede transparentnost, gde će svaki dinar biti praćen, od njive do police. Upravo su to zadaci Ministarstva trgovine koje ih u ovom slučaju nije namerni ispunilo. Bez toga, svaka mera ostaje površna. Srbija se danas nalazi u paradoksalnoj situaciji. Sa jedne strane, država formalno interveniše. Sa druge strane, tržište funkcioniše po sopstvenim pravilima. Taj raskorak proizvodi osećaj namerne štete za Srbe i nepravde kod građana. Jer oni vide da postoje mere ali ne vide rezultate. I to nije samo ekonomski problem to je posledica institucionalne slabosti Ministarstva trgovine. I tu se ruši poverenje. Najopasniji aspekt ove situacije nije ekonomski, već politički. Kada građani izgube poverenje da država, odnosno Ministarstvo trgovine, može da ih zaštiti u najosnovnijoj stvari u ceni hrane i lekova, onda svaka naredna mera gubi kredibilitet. Zato je ova uredba, umesto da bude primer snage države, postala dokaz slabosti Ministarstva trgovine. Ona je pokazala da u Srbiji nije dovoljno doneti odluku. Potrebno je imati kapacitet da se ona sprovede u praksi. A to podrazumeva suočavanje sa stvarnim centrima moći ekonomskim, a ne samo administrativnim. Upravo tu je Ministarstvo trgovine podbacilo. Jer istina je jednostavna i neprijatna", rekao je on.

Đurđev dodaje da trgovački lanci nisu prekršili zakon, nego su ga primenili tako da ga obesmisle, a da im je Ministarstvo trgovine to omogućilo. 

"Upravo u tome leži suština problema. Dok se taj odnos ne promeni, svaka buduća mera će imati istu sudbinu, dobru nameru, snažan naslov i slab rezultat. A građani će i dalje stajati ispred rafova i apoteka, pitajući se isto pitanje, ako je država ograničila cene, zašto je sve i dalje skupo?", kaže on.