Jefimija, još malo, Lavina je u brodu sreće

Nakon završene Evrovizije i učešća Lavine, mala retrospektiva muzičkog stvaralaštva u Nišu. Da krenemo od Daltona i Perice Stojančića. Daltoni su 1970. godine svirali 28 sati i 12 minuta u Sokolani, današnja osnovna škola Radoje Domanović, i oborili dotadašnji svetski rekord u dužini neprekidnog sviranja. A gotovo deceniju pre toga, Perica Stojančić, rok i šlager pevač,  1961. godine je objavio svoj debitantski singl i postao zvezda nacionalnih razmera u tadašnjoj Jugoslaviji, a sledstveno i otvorio vrata i utabao put potonjim niškim muzičarima.

Sokolana i ostala mesta za igranke u Nišu davnih šezdesetih godina, bila su odskočna daska za tadašnje klince koji su brusili svoj muzički talenat. U sedamdesetim su eksplodirala Lutajuća srca. Imali su početkom sedamdesetih nekoliko mega hitova u pop muzici, u jakoj konkurenciji Zagrebačkih, Beogradskih ili Splitskih kolega. Posedovali su nešto što niko od njih nije imao, vilinski sopran, Spomenku Đokić. Kompozitor Jefimije, Dženan Salković je insistirao da ona otpeva, sada već vanvremenski hit, Jefimija. Samo je ona mogla u tadašnjoj Jugoslaviji da tako visoko i čisto otpeva tu bezvremenu numeru. Lutajuća srca su pobeđivali u Zagrebu na festivalu, tada već etablirane pop pevače i grupe iz cele Jugoslavije, na opšte iznenađenje. Bili su avangarda pop muzike, obeležavajući romantiku sedamdesetih godina prošlog veka svojim hitovima i Spomenkinim glasom.

U kasnim sedamdesetim pojavljuje se grupa Galija. Prva plovidba i Decimen. Iz kafane Galija, koja i dan danas postoji, zaplovili su u višedecenijsku rok reku koja ih je u svojim slapovima dovodila u svako mesto od Vardara pa do Triglava. Stare trube sviraju već pedeset godina i za koji dan će na niškoj Letnjoj pozornici održati koncert povodom pedeset godina postojanja i nebrojeni broj hitova koji su stvorili. I veliki broj muzičara i pesnika, pomenuću najvećeg, Radomana Kanjevca. Nenad i Predrag Milosavljević, rođenja braća, osnivači su grupe Galija.

Početkom osamdesetih, tačnije 1983. godine, u zenitu novog talasa i panka, pojavljuje se Kerber. Nebo je bilo malo za sve, ali je Mezimac našao mesto među rok i novotalasnim zvezdama tadašnje Jugoslavije. Rok je bio u toj godini u defanzivi u odnosu na pomenuti novi talas i mega zvezde iz Beograda i Zagreba, Sarajeva, Bijelo dugme je počelo da koketira i muzički i stilski u naletu novih muzičkih tendencija. Kerber nije. Postali su mega popularni sa prvim singlom i prvim albumom. Bili su jedini bend koji je svoju bazu istrajno i ljubomorno čuvao u svom Nišu. Dovodio je Gale, frontmen i lider benda, specifični vokal i dan danas, muzičare iz Beograda da sviraju i pripremaju ploče i turneje Kerbera u Nišu. Još uvek praše taj neki hard rok pravac, ako to može tako da se nazove.

Ne treba zaboraviti tih kasnih sedamdesetih i početkom osamdesetih ni kultni pop rok bend Tam Tam i njihov hit Džokej.

Devedesete je sigurno obeležio pank bend Novembar koga je osnovao prerano preminuli Goran Kostić Kosta. Na prvom albumu mu je gostovao i lider Ekaterine Velike, Milan Mladenović. Kao što ne treba ni zanemariti nišku hip hop scenu, Ding dong i hitčinu, Čelav sam pa šta.

Novi vek i novi milenijum je iznedrio Eyot. Džez, ambijantalni post rok žanr koji promovišu širom sveta. I uz dužno poštovanje prema nepomenutim bendovima i muzičarima, jer bi ovo trebalo onda da bude enciklopedija, dolazimo do Lavine.

Nije važno pobediti. Važno je postojati. Momci iz Lavine su muzički obrazovani momci i dovoljno lucidni da spoje nespojivo. Svoj progresivni metal zvuk da promovišu na sterilnu i patetičnu Evrovizijsku scenu. Ali znam da je to njihov put do vrha. Uostalom, iz Niša su, grada sa velikom i specifičnom muzičkom tradicijom. A iver ne pada daleko od klade. Kao što piše u naslovu, Lavina je u brodu sreće!

*autor je zaposlen na Euronews Srbija i tekst predstavlja njegov lični stav