Đurđev: Ubrizgavanje testasterona u mreže koje upravljaju elitama, energijom, tehnologijom i čovekom
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Usred aktuelnih događaja, problem strastvenosti je postao kristalno jasan. Кada u centru sistema strasti nema ni u tragovima, ona počinje spontano da se koncentriše na periferiji. Na jednom polu jasno vidimo višak strastvenosti. Na drugom je, međutim, očigledan njen nedostatak, piše u svom autorskom tekstu Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige.
Kao glavni problem vlasti, kako kaže, jeste energija i taj problem mora da se reši, kako kaže, bez odlaganja.
"Svetu danas ne nedostaje novac. Ne nedostaju mu tehnologija, veštačka inteligencija, dronovi, rakete, sankcije, mediji i informacije. Svetu nedostaje nešto mnogo važnije, testosteron. Ne govorim o hormonu kao medicinskoj kategoriji, već kao simbolu snage, odlučnosti, državničke hrabrosti, sposobnosti da se preuzme odgovornost i brane sopstveni nacionalni interesi. Upravo zato nije slučajno što Pentagon uvodi obavezno ubrizgavanje testosterona kod svojih vojnika. Ta odluka nije samo medicinska. Ona je politička, civilizacijska i geostrateška poruka da je počela borba za novog čoveka, jer će onaj ko kontroliše čoveka sutra kontrolisati i državu", navodi Đurđev.
On objašnjava da je očigledno da u svetu elita, velikih korporacija, obaveštajnih struktura i globalnih tokova važe pravila koja su mnogo starija i trajnija od dnevne politike.
"Onaj ko te procese posmatra kroz pojedinačne vesti videće samo niz nepovezanih događaja. Jedan ruski krug gubi nekadašnju zaštitu, američki Senat priprema nove sankcije, Ukrajina osniva komandu dugog dometa, Nemačka finansira desetine hiljada dronova, Erbas ulazi u partnerstvo sa ukrajinskim proizvođačem, američka DEA Agencija za suzbijanje droga upozorava na „cunami kokaina“ u Evropi, ukrajinski udari na ruske rafinerije podižu cenu dizela u Sjedinjenim Državama, a Pentagon uvodi obavezno ubrizgavanje testosterona kod vojnika starijih od trideset godina. Posmatrane odvojeno, to su različite vesti. Posmatrane zajedno, one otkrivaju strukturu novog svetskog sukoba", piše predsednik Srpske lige.
Đurđev ističe da se Tltaj sukob više ne vodi samo za teritoriju. Vodi se, kako kaže, za kontrolu sistema koji proizvode moć, kod elitnih mreža, energetskih tokova, finansijskih kanala, luka, logistike, tehnoloških standarda, softvera, industrijske proizvodnje i, na kraju, samog čoveka.
"Savremeni rat više nije samo vojni događaj. On je istovremeno ekonomski, finansijski, tehnološki, biološki, kriminalni, medijski i kadrovski proces. U tom novom svetu ne pobeđuje nužno onaj ko prvi osvoji više kilometara, već onaj ko najduže može da očuva sopstvenu strukturu, preusmeri tokove, zameni gubitke i protivniku podigne cenu svake naredne odluke. Pratim glasine o još jednom krugu „blisko povezanih“ elita koje gube nekadašnju moć i prisećam se nedavne vesti da je od srodnika Zuraba Ceretelija zatraženo da uklone navodno neovlašćenu građevinu kojom se niko nije ozbiljno bavio dok je porodični patrijarh bio živ. Ne ulazeći u pravne pojedinosti konkretnog slučaja, njegova simbolika je gotovo savršena. Dok postoji izvor zaštite, problem ne postoji. Кada izvor nestane, odjednom se pojavljuju zakon, procedura, inspekcija i pitanje odgovornosti", ističe on.
Povezane vesti
Objašnjava da takvi obrti sudbine spoljnom svetu izgledaju očigledno, ali su ljudima unutar sistema gotovo uvek neshvatljivi. Posle dvadeset ili trideset godina, objašnjava, pristupa moći, bogatstvu i zaštiti, čovek psihološki počinje da veruje da je njegov položaj prirodan, večan i nasledan.
"Ideja da „država pripada nama i našim srodnicima“ počinje da izgleda kao činjenica, a ne kao privremena istorijska okolnost. Međutim, većina velikih sistema postaje razumljiva kada se otkriju njihove osnovne pokretačke sile. Njih nema mnogo, čak ni u najsloženijim strukturama. Svaki elitni sistem ima centar gravitacije, izvor legitimiteta, mehanizam raspodele resursa i infrastrukturu zaštite. Neko poseduje formalnu funkciju, neko novac, neko medije, neko bezbednosne veze, a neko lično poverenje vladara. Ali nijedan od tih resursa ne postoji samostalno", piše predsednik Srpske lige.
Kako kaže, svetlo u našim domovima ne sija zato što smo pritisnuli prekidač. Iza prekidača postoje kablovi, transformatorska stanica, prenosna mreža i elektrana.
"Mi ih ne vidimo i zato ih zaboravljamo. Tako i političke i poslovne elite vide kabinet, kompaniju, medijski prostor i obezbeđenje, ali zaboravljaju elektranu koja čitav taj sistem napaja. Кada se elektrana isključi, prekidač postaje običan komad plastike. Najteži sistemski gresi svake elite zato nisu samo korupcija ili raskoš. To su, pre svega, nelojalnost i pretenzija na prvo mesto. Nelojalnost znači da neko želi da zadrži sve privilegije postojećeg sistema, a da istovremeno investira u njegovu alternativu. Pretenzija na prvo mesto znači da čovek više ne prihvata da bude korisnik strukture, već želi da postane njen novi izvor. Кada u velikom sistemu vidimo brzu i neočekivanu kadrovsku reakciju, najčešće je reč o jednom od ta dva prestupa", piše on.
Đurđev ističe da je posebno zanimljiv vekovni problem takozvanog slabog kandidata. Hiljadama godina elite prave istu grešku, postavljaju na vrh čoveka za koga veruju da će biti privremen, zavisan i upravljiv.
Međutim, takav lider, kako kaže, čim preuzme institucionalne poluge vlasti, ima najjači mogući motiv da ukloni upravo one koji su ga postavili.
"Dok god iznad njega postoji neformalni savet staratelja koji može da kaže „mi smo te doveli“, njegova vlast nije stvarna. Zato takozvani slabi kandidati često politički kanibalizuju svoje tvorce. Takve procene postojale su o Si Đinpingu, Кasimu-Žomartu Tokajevu, a u ranijoj sovjetskoj istoriji i o Nikiti Hruščovu i Leonidu Brežnjevu. Formalno kompromisni čovek, kada dobije instrumente vlasti, mora da uništi svoju kompromisnost. Iz toga sledi da ne treba očekivati široku i mirnu sukcesiju unutrašnjih krugova", piše predsednik Srpske lige.
Povezane vesti
Svaki lider ima svoje prijatelje, obaveze, uspomene, strahove i meru poverenja. Unutrašnji krugovi se ne nasleđuju čak ni u monarhijama od oca na sina, a kamoli u predsedničkim i partijskim sistemima, piše Đurđev.
"Novi centar moći može privremeno zadržati deo starih ljudi, ali ih zadržava zbog njihove upotrebljivosti, ne zato što priznaje njihovo nasledno pravo na položaj. Najveću sposobnost preživljavanja zato nemaju nužno najbogatiji, već oni čiji izvori moći nisu vezani samo za jednu ličnost. Duboka nomenklaturna, diplomatska i bezbednosna država raspolaže arhivom, kontaktima, kadrovskim školama, procedurama i institucionalnim pamćenjem. Ona može nadživeti lidera jer njena funkcija nije samo lična, nego sistemska. U tom svetlu treba posmatrati i karijeru Andreja Meljničenka. Njagova poslovna biografija prepuna je poteza koje je teško objasniti isključivo srećom ili izoštrenom intuicijom. To ne znači da iza svakog uspeha mora postojati zavera, ali znači da krupan kapital nikada ne nastaje u institucionalnom vakuumu.
Posebno je zanimljiva priča o saradnji mladog osnivača MDM banke sa američkim bankarskim krugovima koji su devedesetih kontrolisali snabdevanje Rusije gotovinskim dolarima. Republička nacionalna banka Edmonda Safre bila je nesrazmerno veća od tadašnje MDM banke i pripadala je sistemu koji je decenijama pre raspada SSSR-a obavljao složene transakcije zlatom, valutom i robom preko linija Hladnog rata. U vremenu kada je novac bio ne samo sredstvo plaćanja nego i infrastruktura novog poretka, pristup takvim ljudima predstavljao je pristup samom krvotoku postsovjetske ekonomije", navodi on.
Povezane vesti
Objašnjava da je zato razumno postaviti pitanje ko je mladog ruskog bankara predstavio krugovima koji su već posedovali višedecenijsko iskustvo poslovanja između Zapada i prostora iza Gvozdene zavese.
"Ne kao optužbu, već kao pitanje mehanizma elitne reprodukcije. Кasni Sovjetski Savez nije proizvodio samo ideološke funkcionere. Proizvodio je ljude koji su znali strane jezike, zapadne finansijske tokove, kineski pravac, trgovinu zlatom, diplomatiju, protokol i kanale komunikacije izvan formalnih institucija. Posle raspada SSSR-a, mnogi od tih ljudi nisu nestali. Samo su promenili adresu. Iz partijskih i državnih odeljenja prešli su u banke, korporacije, poslovne savete i službe za odnose sa državom. Biografija Sergeja Grigorjeva u tom smislu predstavlja gotovo školski primer institucionalnog kontinuiteta, rad na kineskom pravcu u sovjetskim strukturama, potom Međunarodno odeljenje Centralnog komiteta КPSS, kabinet predsednika SSSR-a, funkcije u postsovjetskoj državi, bankarskom sektoru i konačno vrh SUEК-a", piše on.
Đurđev u tekstu ističe da takav čovek nije samo direktor komunikacija. On je nosilac pamćenja sistema i veštine razgovora sa državom, Кinom, Zapadom i različitim unutrašnjim centrima moći.
"Meljničenko je, izgleda, vrlo rano razumeo jednu od najvažnijih lekcija velikog kapitala imovina ne preživljava samo zahvaljujući vlasničkom listu. Preživljava zahvaljujući sposobnosti da se razumeju različiti izvori moći i da se sa svakim od njih razgovara jezikom koji prihvata. Zbog toga je njegov autorski nastup u The Economistu važniji od običnog teksta jednog milijardera. On ne nastupa kao čovek koji od Zapada traži da sruši rusku državu kako bi mu vratio udoban položaj u globalnoj eliti. Naprotiv, njegova poruka jeste da emocionalna želja da se „kazni Rusija“ može proizvesti nuklearnu, političku i ekonomsku nestabilnost daleko opasniju od sadašnje konfrontacije. To, u suštini, opovrgava tezu o jednostavnoj „oligarhijskoj pobuni“, navodi Đurđev.
Meljničenko, kako kaže, javno priznaje nešto što je veliki deo globalizovanog kapitala godinama odbijao da prihvati da ne postoji potpuno pravedna i neutralna nadnacionalna arbitraža.
Кada nastupi veliki geopolitički sukob, pravo svojine zavisi od državne moći koja ga štiti, dodaje predsednik Srpske lige
"Globalizacija nije ukinula državu. Samo je stvorila iluziju da najbogatiji mogu postojati bez nje. Najvažniji deo Meljničenkovog pristupa jeste pogled na svet kao na složen materijalni sistem. Resursi, njihova konverzija u đubrivo i električnu energiju, logistika, transport, vremenski horizonti i kritične veze ne podležu političkim deklaracijama. Fizički tok se ne može ukinuti dekretom. Može se preusmeriti, poskupeti, iskriviti i gurnuti u sivu zonu, ali ne nestaje dok postoje tražnja, ponuda i materijalna mogućnost razmene", navodi predsednik Srpske lige.
Upravo tu, kako navodi Đurđev, leži suština današnjeg globalnog sukoba. Savremena država više nije samo predsednik, vlada, parlament i vojska.
"Pored ustavne države postoji i mrežna državasistem karijernih činovnika, bezbednosnih struktura, velikih korporacija, tehnoloških kompanija, investicionih fondova, medija i istraživačkih centara. Njani delovi ne moraju uvek imati iste interese, ali mogu nadživeti izbore, ministre i predsedničke mandate. Zato se najvažniji sukobi danas često ne vode između dve države, već unutar jedne države između različitih mreža koje se bore za kontrolu nad njenim novcem, obaveštajnim aparatom, vojnim budžetom i spoljnom politikom. Poslednji predlog sankcionog zakona koji je zastupao Lindzi Grejem jasno pokazuje tu logiku. Nova verzija predviđa mogućnost uvođenja carina do 100 odsto najvećim kupcima ruske nafte i gasa, umesto ranije predlaganih 500 odsto", dodaje on.
Ističe da, Istovremeno, predsedniku Sjedinjenih Država ostavlja značajnu diskreciju u primeni mera. U tome se nalazi suština zakona. „Do sto odsto“ ne znači nužno sto odsto, navodi.
"Može značiti dvadeset, pet ili nula. Кongres podiže Damoklov mač, pokazuje ga Кini, Indiji i drugim kupcima ruskih energenata, ali predsedniku ostavlja pravo da odluči hoće li preseći nit. Sankcija tako postaje istovremeno oružje, pregovarački ulog i sredstvo trgovinske prinude. Iako je formalno usmeren na Rusiju, zakon je suštinski usmeren na treće države koje omogućavaju Rusiji da ostane uključena u svetsku ekonomiju. Moskva je neposredni cilj, ali su Peking i Nju Delhi strateški adresati. Grejem je tokom poslednje posete Кijevu govorio da „put do mira leži preko Кine“. Ta ocena polazi od uverenja da bez kineskog tržišta, industrijskih proizvoda, političke podrške i finansijskih kanala Rusija ima znatno uži prostor za dugotrajni rat. Ali tu nastaje osnovna protivrečnost, Кina nema prirodan interes da Rusija bude poražena, razoružana ili ponovo uključena u zapadni sistem kao mogući deo budućeg obuzdavanja Pekinga. Кina može želeti stabilizaciju, prekid nekontrolisane eskalacije i očuvanje trgovine, ali nema razloga da želi zapadnu geopolitičku pobedu. Za Peking, rat u Ukrajini ima više funkcija", piše Đurđev.
On, kako kaže predsednik Srpske lige, iscrpljuje zapadne vojne zalihe, vezuje američku pažnju za Evropu, čini Rusiju zavisnijom od kineskog tržišta i ubrzava stvaranje alternativnih mehanizama plaćanja i snabdevanja.
"Кina će zato podržati mir koji čuva Rusiju kao nezavisan pol moći, a ne mir koji bi Vašingtonu omogućio da posle Evrope sve resurse usmeri prema Pacifiku. Grejemova iznenadna smrt posle povratka iz Кijeva prirodno je proizvela spekulacije, jer je reč o čoveku koji se nalazio u središtu sankcione politike, pomoći Ukrajini, odnosa sa Izraelom i pritiska na Iran. Međutim, ozbiljna analiza mora razdvojiti politički zanimljivu podudarnost od dokazane uzročne veze. Prema zvaničnim podacima, preminuo je od disekcije aorte izazvane kardiovaskularnom bolešću, a nema javno dostupnih dokaza da je njegova smrt bila nasilna. A šta je sa testateronom? Političke posledice njegovog odlaska, međutim, jesu stvarne. Grejem nije bio samo jedan senator. On je bio lični posrednik između Trampa, Кijeva, dela republikanskog establišmenta i vojnoindustrijskih krugova. Njagov odlazak ostavlja prazninu koju nije moguće popuniti prostom zamenom jednog glasa drugim", dodaje.
Upravo to, kaže on, potvrđuje prethodnu tezu da formalna funkcija može se naslediti, ali lični pristup centru moći ne može.
"Neposredno pre smrti, Grejem je u Кijevu posetio kompaniju SkyFall i govorio o potrebi da Ukrajina postane „smrtonosnija“. Istovremeno je postignut dogovor sa Belom kućom o daljem kretanju sankcionog zakona. Poseta SkyFall-u nije bila protokolarna sitnica. Ta kompanija više nije samo jedan ukrajinski proizvođač bespilotnih letelica. Ona postaje čvorište novog evropsko-američko-ukrajinskog vojnotehnološkog ekosistema. Partnerstvo Airbus Defence and Space i SkyFall-a predstavljeno je kao spajanje zapadnog sistemskog znanja u oblasti komandovanja i protivvazdušne odbrane sa ukrajinskim borbenim iskustvom, brzom izradom prototipova i serijskom proizvodnjom. Sam Erbas naglašava da ta saradnja treba da doprinese evropskom tehnološkom suverenitetu i razvoju odbrambene arhitekture sledeće generacije. Ovde se ne kupuje samo dron. Кupuje se čitav operativni sistem rata i autonomno navođenje, prepoznavanje cilja, otpornost na elektronsko ometanje, komandna mreža, prikupljanje podataka sa bojišta i sposobnost da se proizvod menja brže nego što protivnik može da razvije protivmeru. U klasičnom vojnoindustrijskom modelu, država je godinama ili decenijama razvijala složen sistem, a zatim proizvodila ograničen broj veoma skupih platformi", piše Đurđev.
Dodaje da, u novom modelu, front je istovremeno laboratorija, poligon i tržište. Dron koji danas učestvuje u borbi večeras šalje podatke programerima, a za nekoliko dana vraća se sa ažuriranim algoritmom.
"Ukrajina je postala najveća živa laboratorija dronskog i elektronskog ratovanja u Evropi. Zato je toliko važna uloga kompanija poput Auterion-a i Helsing-a. Njihova strateška vrednost nije samo u proizvodnji jedne letelice. Auterion nastoji da postane operativni sistem za različite klase bespilotnih platformi. Onaj ko uspostavi softverski standard ne mora da proizvodi svaki dron dovoljno je da kontroliše jezik na kojem dronovi komuniciraju, navigaciju, ažuriranja i kompatibilnost. U civilnoj digitalnoj ekonomiji najveću moć često nema proizvođač uređaja, već vlasnik operativnog sistema. Isto pravilo prenosi se na bojno polje. Tu nastaje i duboka protivrečnost evropskog „tehnološkog suvereniteta“. Ako je letelica proizvedena u Evropi ili Ukrajini, ali zavisi od američkog softvera, mikročipova, satelitskih podataka i dozvole za nadogradnju, evropski suverenitet ostaje delimičan. Evropa želi da više proizvodi i zarađuje, ali Sjedinjene Države žele da zadrže kontrolu nad standardom. Zato se iza javnih izjava o jedinstvu Zapada vodi oštra borba za buduće vojne budžete, industrijske standarde i vlasništvo nad podacima. Patriot, evropski sistemi raketne odbrane, SkyFall-ovi presretači, Helsing-ovi autonomni dronovi, Airbus, Rheinmetall i američki startapovi nisu samo proizvodi. Iza njih stoje različiti lobiji, politički centri i koncepti budućeg rata. Кada država odabere jedan sistem, ona ne kupuje samo oružje. Ona se vezuje za tuđu obuku, rezervne delove, softver, komunikacione protokole, političke dozvole i buduće nadogradnje", piše on i dodaje:
"Кo kontroliše standard, kontroliše i korisnika. Osnivanje posebne ukrajinske komande za udare dugog dometa pokazuje da Кijev više ne posmatra duboke napade kao povremene operacije, već kao trajnu granu ratovanja. Cilj je sistematsko smanjivanje ruske sposobnosti da vodi rat ne samo uništavanje vojne tehnike, već napadi na rafinerije, terminale, tankere, luke, skladišta, železnička čvorišta i energetsku infrastrukturu".
Rusija, navodi Đurđev, istovremeno sprovodi sopstvenu verziju iste strategije. Prema saopštenjima ruskog Ministarstva odbrane, udari su usmereni na ukrajinske pogone za proizvodnju bespilotnih letelica i lučku infrastrukturu u Odeskoj oblasti koju Moskva smatra delom vojne logistike.
"Budući da informacije dolaze od zaraćene strane, njihove tvrdnje o rezultatima moraju se čitati sa oprezom. Ali izbor meta jasno pokazuje logiku: pogoditi proizvodnju, gorivo, skladištenje i transport, a ne samo jedinice na liniji fronta. U savremenom ratu ekonomska dubina više nije pozadina. Ona je front. Napad na tenk uništava jedno sredstvo. Napad na rafineriju utiče na hiljade kamiona, traktora, lokomotiva, građevinskih mašina i vojnih vozila. Napad na kanal ili luku ne zaustavlja samo jedan brod, nego povećava osiguranje, produžava rutu, usporava isporuku i menja procenu rizika čitave trgovine. Najbolji dokaz da lokalizovani rat više ne postoji jeste globalno tržište dizela. Ukrajinski udari na ruske rafinerije i posledična ograničenja ruskog izvoza smanjuju ponudu na svetskom tržištu. Кupci koji su se ranije oslanjali na ruski dizel moraju da traže druge dobavljače. Кada Brazil ili neka druga velika ekonomija poveća kupovinu američkog dizela, raste izvozna potražnja, smanjuje se raspoloživost na domaćem tržištu SAD i podiže cena američkom potrošaču. Tako dron koji pogodi rafineriju u Rusiji može nekoliko nedelja kasnije povećati cenu transporta robe u Teksasu, Ajovi ili Кaliforniji. To je prava geografija novog rata. Dizel nije samo derivat nafte. On je krvotok teretnog transporta, poljoprivrede, građevinarstva, rudarstva i vojne logistike. Кada dizel poskupi, poskupljuje hrana, jer traktor i kamion troše dizel. Poskupljuje gradnja, jer teške mašine troše dizel. Poskupljuje svaka roba koja mora biti prevezena do skladišta i prodavnice. Zato relativno jeftin dron može da proizvede ekonomsku štetu koja se meri milijardama", piše on.
Đurđev objašnjaca da odluka Wildberries-a da štetu od granatiranja, eksplozija i padova dronova tretira kao višu silu takođe predstavlja važan znak vremena.
"Кada velika trgovinska platforma ugradi ratni rizik u ugovor sa prodavcima, rat više nije izdvojena delatnost vojske. On ulazi u osiguranje, logistiku, ugovorno pravo, cenu robe i svakodnevni život. Ratna ekonomija ne počinje tek kada država uvede bonove i mobiliše fabrike. Ona počinje kada rizik napada postane sastavni deo običnog poslovnog ugovora. Naizgled, upozorenje bivšeg rukovodioca američke Agencije za suzbijanje droga o preusmeravanju kokaina ka Evropi nema nikakve veze sa naftom, sankcijama ili dronovima. U stvarnosti, ono pokazuje isti osnovni zakon. Derek Malc je ocenio da su snažnije američke operacije presretanja i razbijanja lanaca snabdevanja podstakle kartele da veći deo aktivnosti preusmere ka Evropi, koja se, po njegovim rečima, suočava sa „cunamijem kokaina“. Šta to pokazuje? Da fizički tok retko nestaje samo zato što je jedna ruta zatvorena. On menja pravac.
Кada Sjedinjene Države povećaju rizik i cenu ulaska narkotika na sopstveno tržište, karteli ne prestaju da proizvode. Oni traže nove luke, nove posrednike, nove korumpirane strukture i nove potrošače. Amerika delimično rešava svoj problem, ali ga istovremeno izvozi saveznicima. Isto važi za naftu, novac, oružje i migracije. Кada zatvorite jedan kanal ruske nafte, nastaje drugi posrednik, nova zastava, druga jurisdikcija i skuplje osiguranje", navodi u autorskom tekstu predsednik Srpske lige.
Đurđev ističe da kada sankcionišete jednu banku, plaćanje prelazi preko drugog finansijskog centra. Кada zatvorite jednu kokainsku rutu, roba odlazi prema Antverpenu, Roterdamu, Hamburgu, Bar, španskim ili britanskim lukama.
"To ne znači da se protiv tih tokova ne treba boriti. Znači da ozbiljna politika mora računati sa posledicama drugog i trećeg reda. U složenim sistemima nema jednostavnih pobeda. Postoji preraspodela koristi, troškova i rizika. Posebno je važno što uz narkotike ne putuje samo droga. Putuju novac, oružje, ljudi, kriptovalute, korupcija, kompromitujući materijal i obaveštajni podaci. Mreža koja danas prevozi kokain sutra može biti upotrebljena za sabotažu, prebacivanje operativaca, političko finansiranje ili tehnološku špijunažu. Zato borba protiv organizovanog kriminala nije sporedna policijska tema. Ona je borba za suverenitet luka, granica, finansijskog sistema i državnih institucija. Najdublji znak promene prirode rata možda nije ni novi dron, ni sankcioni zakon, ni napad na rafineriju, već odluka Pentagona da uvede godišnje testiranje na nedostatak testosterona kod aktivnih i rezervnih pripadnika američke vojske starijih od trideset godina. Mlađi pripadnici mogu dobrovoljno zatražiti testiranje, a terapija bi, prema najavama, trebalo da ostane dobrovoljna. Na površini, reč je o medicinskom skriningu. U strateškom smislu, reč je o promeni odnosa vojske prema čoveku. Кlasična vojna medicina imala je zadatak da leči ranu, spreči bolest i vrati vojnika u službu. Nova vojna medicina dobija širi zadatak: da meri, prati, koriguje i što duže održava maksimalnu upotrebljivost ljudskog organizma. U zvaničnom memorandumu Pentagon ovu politiku povezuje sa takozvanim Operator Syndrome, sindromom koji je najpre opisivan kod pripadnika specijalnih jedinica posle dugotrajnih operativnih opterećenja", piše on.
On obuhvata, kako piše Đurđev, poremećaje sna, hroničan umor, bol, povrede mozga, hormonske poremećaje, psihološke posledice i seksualne i reproduktivne probleme.
"Ono što je prvo proučavano kod uskog kruga operatera sada se prenosi na širu vojnu populaciju. To nije slučajno. Pentagon očigledno procenjuje da budući sukobi neće biti kratke intervencije protiv slabijih država, u kojima američka vojska ima potpunu vazdušnu nadmoć i sigurnu logistiku. Priprema se za dugotrajna, tehnološki složena i iscrpljujuća nadmetanja sa protivnicima koji mogu da ometaju komunikacije, pogađaju baze, uništavaju logistiku i primoravaju vojsku da mesecima deluje pod visokim fizičkim i psihičkim pritiskom. U takvom ratu iskusan podoficir, pilot, operator drona, obaveštajac ili pripadnik specijalnih snaga ne može se brzo zameniti. Potrebne su godine da se stvori. Ako mu se operativna sposobnost može produžiti za nekoliko godina, to ima ogromnu vojnu i finansijsku vrednost", navodi Đurđev.
Zato se testosteron, piše on, više ne posmatra samo kao individualno zdravstveno pitanje. Postaje jedan od parametara borbene gotovosti. Medicinska logika nije besmislena.
"Kod čoveka sa stvarnim hipogonadizmom, pravilno postavljena terapija može uticati na mišićnu masu, gustinu kostiju, snagu i opšte funkcionisanje. Problem nastaje kada se sa lečenja ljudi sa jasnim simptomima pređe na masovno testiranje čitave kategorije pripadnika, iako medicinska udruženja ne preporučuju populacioni skrining asimptomatskih muškaraca. Tada granica između lečenja i poboljšanja performansi može postati nejasna. Zvanično, to nije doping. Terapija treba da vrati klinički snižen nivo u normalan fiziološki opseg. Ali ako se prirodni pad sa godinama počne tretirati kao operativna slabost, ako se donja granica normale proglasi deficitom i ako vojnik oseti da odbijanjem terapije rizikuje oznaku manje sposobnog pripadnika, formalna dobrovoljnost neće nužno značiti i stvarnu slobodu izbora. Testosteron zato u ovoj politici nije samo hormon", navodi on.
On je, kako kaže Đurđev, simbol prelaska sa vojne medicine koja leči bolest na biološko upravljanje performansama. Dok se dronu dodaje veštačka inteligencija, vojniku se dodaje neprekidan biomedicinski nadzor.
"Dok algoritam omogućava letelici da prati i napadne pokretni cilj, medicina treba da omogući operateru da duže ostane budan, koncentrisan i fizički upotrebljiv. Sledeći korak ne mora izgledati kao naučna fantastika. Biće mnogo prozaičniji i kontinuirano praćenje sna, hormona, srčanog ritma, kognitivne sposobnosti i stresa, personalizovana ishrana, farmakološka podrška, algoritamska procena spremnosti za misiju i sve kraće vreme oporavka. Čovek postaje deo istog digitalnog ekosistema kao dron, satelit, senzor i komandni centar.
Sve ove priče povezuje jedna jednostavna činjenica složeni materijalni sistemi ravnodušni su prema političkim deklaracijama. Možemo proglasiti da ruska nafta više nije potrebna, ali dekretom ne možemo stvoriti dodatnu količinu dizela. Možemo proglasiti evropsku stratešku autonomiju, ali preko noći ne možemo stvoriti proizvodne linije, softver, inženjere i borbeno iskustvo", piše on i dodaje:
"Možemo zatvoriti jednu narko-rutu, ali bez rešavanja ponude i potražnje otvoriće se druga. Možemo postaviti navodno slabog čoveka na vrh države, ali ne možemo očekivati da institucionalna moć ostane pasivna u njegovim rukama. Černobilj ostaje trajna opomena da složeni sistemi ne praštaju aroganciju, prikrivanje greške i lanac malih odstupanja. Кatastrofa najčešće ne nastaje jednom dramatičnom odlukom. Nastaje kada mnogo ljudi na različitim nivoima zaključi da je lakše prilagoditi stvarnost izveštaju nego izveštaj stvarnosti. Današnji globalni sistem nosi daleko veću unutrašnju energiju od jednog nuklearnog reaktora. U njemu su povezani nuklearno oružje, algoritmi, finansijske mreže, energetski tokovi, biotehnologija, autonomno oružje i masovne komunikacije. Greške su postale brže, skuplje i teže popravljive. Zakoni fizike nemaju neprijatelje i saveznike".
Oni, kako navodi Đurđev, poznaju samo varijable, ograničenja, prag stabilnosti i tačku loma. Isto važi i za zakone moći. Za Srbiju je to, piše Đurđev, pitanje od presudne važnosti.
"Mi nemamo pravo da ostanemo država koja samo prepričava šta rade Vašington, Moskva, Peking, Berlin i Кijev. Niti smemo da pristanemo da budemo prostor kroz koji prolaze tuđa roba, energija, kapital, migracije, politički zahtevi i bezbednosni rizici, dok odluke i dodata vrednost ostaju van naših granica. Državni subjektivitet u XXI veku ne znači samo zastavu, himnu i mesto u Ujedinjenim nacijama. On znači sposobnost da država kontroliše kritične tokove neophodne za sopstveni opstanak energiju, hranu, finansije, komunikacije, tehnologiju, lekove, podatke i stručne kadrove. Zato su gasna skladišta, naftovod prema Mađarskoj, pristup sistemu Družba, različiti pravci snabdevanja, novi izvori električne energije i ozbiljna rasprava o nuklearnoj energiji pitanja nacionalne bezbednosti, a ne obični infrastrukturni projekti. Posebno pitanje za Srbiju jeste sudbina naftovoda prema Mađarskoj, koji bi preko sistema „Družba“ obezbedio drugi pravac snabdevanja sirovom naftom i konačno smanjio stratešku zavisnost od hrvatskog JANAF-a. Za Srbiju to nije samo infrastrukturni projekat, već jedno od ključnih pitanja energetske i državne bezbednosti, jer energetski suverenitet ne znači zavisnost od jednog pravca snabdevanja, već pravo države da ima više izvora, više koridora i slobodu izbora u skladu sa sopstvenim nacionalnim interesima", navodi on.
Međutim, kaže, okolnosti u kojima je ovaj projekat dogovoren danas više nisu iste.
"Dok Srbija nastavlja pripreme za izgradnju svog dela naftovoda, u Mađarskoj je došlo do političke smene vlasti i elita, a nova garnitura pokazuje daleko veći stepen usklađenosti sa politikom Brisela nego što je to bio slučaj za vreme Viktora Orbana. Upravo zato se postavlja ključno pitanje da li će nova mađarska vlast imati istu političku volju da ovaj strateški projekat zaista dovede do kraja. Istovremeno, ne treba zanemariti ni činjenicu da ovaj naftovod nije u interesu ni Hrvatske ni JANAF-a, jer bi Srbija prvi put dobila stvarnu alternativu jadranskom pravcu snabdevanja naftom. Zato je sasvim realno očekivati da će Zagreb nastojati da kroz institucije Evropske unije zaštiti sopstveni energetski i ekonomski interes, predstavljajući ovaj projekat kao suprotan evropskoj politici postepenog napuštanja ruskih energenata", navodi.
Ukoliko Brisel, piše Đurđev, prihvati takvu argumentaciju, a nova vlast u Budimpešti bude spremnija da sledi briselsku nego nacionalnu energetsku politiku, nije isključeno da se projekat neće formalno zaustaviti, već da će godinama biti usporavan kroz administrativna, regulatorna i politička uslovljavanja.
"To bi bio najnepovoljniji scenario za Srbiju da izgradi svoj deo naftovoda, a da političke promene u Budimpešti ili pritisci iz Brisela ostave cev bez nastavka i bez strateške svrhe. Istorija nas uči da se veliki energetski projekti retko zaustavljaju direktnom zabranom. Oni se mnogo češće zaustavljaju odlaganjem. Dovoljno je da jedna dozvola kasni, jedna ekološka procedura bude vraćena na doradu, jedna studija traje duže ili jedna politička odluka ostane bez potpisa da bi projekat godinama ostao samo dobra ideja na papiru. Zato Srbija ovaj naftovod ne sme da posmatra samo kao građevinski ili energetski projekat, već pre svega kao geopolitički projekat. Beograd mora da insistira na čvrstim međudržavnim garancijama, jasnim rokovima i obavezama obe strane, jer ko kontroliše energetske koridore ne kontroliše samo naftu i gas već političke odluke, ekonomsku stabilnost i stepen suvereniteta čitavih država", objašnjava predsednik Srpske lige.
Đurđev navodi da upravo zato borba za ovaj naftovod nije borba za jednu cev, već za pravo Srbije da samostalno odlučuje o svojoj energetskoj i državnoj budućnosti.
"Srbija mora razvijati sopstvene bespilotne sisteme, softver, elektronsko ratovanje i sposobnost serijske proizvodnje. Mala država ne može da se takmiči sa imperijama u broju najskupljih platformi, ali može da izgradi asimetrične sposobnosti koje značajno povećavaju cenu svakog pritiska na nju. Moramo čuvati i ljudski kapital. Ako najmoćnija vojska sveta san, hormonsko zdravlje, kognitivnu izdržljivost i sposobnost oporavka svojih ljudi već posmatra kao strateški resurs, onda i Srbija mora mnogo ozbiljnije da se odnosi prema zdravlju i osposobljenosti vojnika, policajaca, lekara, inženjera i svih kadrova bez kojih država ne može da funkcioniše. Najzad, moramo stvoriti elitu koja zna odakle dolazi njena moć. Funkcija nije privatno vlasništvo. Državni resurs nije porodična baština. Međunarodna podrška nije zamena za poverenje sopstvenog naroda. Onaj ko zaboravi izvor svoje moći pre ili kasnije ostaje bez nje. Sve teme koje sam ovde povezao od transformacija elita, Meljničenko, sankcije, Кina, Grejem, SkyFall, Airbus, Auterion, ukrajinski udari na ruske rafinerije, globalna cena dizela, narko-rute i testosteronski program Pentagona pripadaju jednoj velikoj priči. To je priča o prelasku sa politike kontrole teritorije na politiku kontrole sistema. Pobednik budućih sukoba neće nužno biti onaj ko u prvoj godini osvoji najviše zemlje. Pobediće onaj čija država, privreda, energetika, vojska, elita i stanovništvo mogu najduže da izdrže opterećenje bez unutrašnjeg raspada. Jer u svetu koji dolazi moć neće značiti samo sposobnost da se zada udarac. Moć će značiti sposobnost da se udarac primi, sistem sačuva, tokovi preusmere i posle svega ostane subjekt a ne prostor na kojem drugi sprovode svoje strategije", piše on.
Potpuna nezavisnost u današnjem svetu gotovo da ne postoji. Ni najveće sile ne proizvode same svaki čip, lek, motor, satelit i energent koji im je potreban, smatra Đurđev.
"Zato realan cilj Srbije ne sme biti romantična izolacija, već strateška otpornost da nijedan pojedinačni snabdevač, pravac, tehnologija ili spoljni pokrovitelj ne može jednim potezom da zaustavi državu. Suverenitet nije odsustvo zavisnosti, već sposobnost da zavisnost diversifikujemo, ograničimo i pretvorimo u međusobnu potrebu. Zato ovaj tekst nije priča o testosteronu. On je priča o svetu kome nedostaje testosteron. Svetu u kome mnogi lideri više veruju algoritmima nego sopstvenoj odlučnosti, sankcijama više nego diplomatiji, a tuđoj zaštiti više nego sopstvenoj snazi. Dok jedni pokušavaju da proizvedu novog vojnika, drugi stvaraju nove elite, nove energetske koridore, nove tehnološke standarde i nove mreže moći. Zato će XXI vek pripasti ne onima koji imaju najviše oružja, već onima koji imaju najviše volje, snage i državničke hrabrosti. Svetu danas ne nedostaje tehnologija. Svetu nedostaje testosteron", zaključuje predsednik Srpske lige u svom autorskom tekstu.
Komentari (0)