Minja Miletić za Politiku: Dijalog je najveći izazov za naše društvo

Minja Miletić, regionalna direktorka Euronews-a za Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, u intervjuu za dnevni list "Politika" istakla je da postoje političari i stranke kojima je program da Srbija bude društvo bez dijaloga i da možda zbog toga odbijaju gostovanja.

"Mnogo mi je drago kada čujem da samo kanal koji nije ostrašćen, koji pruža informacije, a ne nameće stavove. Kod nas u programu nema političkog aktivizma i smatram da televizije koje pretenduju da imaju uticaj ne treba da budu navijačke", rekla je Miletić.

Intervju prenosimo u celosti:

Danas se često stiče utisak da se od medija očekuje da zauzmu stranu. Da li je danas teže biti objektivan nego biti navijački medij?

Mislim da jeste. Mnogo je lakše obraćati se publici koja već deli vaše stavove nego svakodnevno stvarati prostor u kojem će se čuti različita mišljenja. Mi smo od prvog dana izabrali princip „all views“ ili „sve strane“. To znači da predstavljamo sve relevantne stavove, proveravamo činjenice i omogućavamo publici da sama donese zaključak. To nije najlakši put, ali verujem da je jedini koji dugoročno gradi poverenje. Mi se ne takmičimo sa televizijama sa nacionalnom pokrivenošću iako je i to danas irelevantno, prednost im je jedino što se po poziciji nalaze na boljem mestima, pa stižu do većeg broja gledalaca, ali mi zato gradimo uticaj obraćamo se publici koja je željna da sama donosi zaključak. Sve sam većeg uverenija da je jedan deo publike, i to ne mali, željan televizije bez agresije, bez senzacionalizma, a opet obrađujemo teme koje jesu u interesu javnosti, nismo od onih medija koji isključivo traže sve negativno, niti od onih koji beže od tema. Volim da kažem da svi najvažniji ljudi gostuju na Euronews-u u Srbiji. Od septembra prošle godine krenuli smo sa jednom novom programskom šemom od jutarnjeg programa do političkih emisija, podkasta, različitih sadržaja i tu nećemo da stanemo. U planu nam je uvođenje još nekih sadržaja, tako da se svakako radujemo novoj sezoni.

Pored tradicionalnih medija imamo društvene mreže koje često određuju ton javne debate. Da li su demokratizovale javni prostor ili ga dodatno podelile?

One su omogućile da svako dobije glas, što jeste velika vrednost. Ali su istovremeno ubrzale širenje dezinformacija, podstakle polarizaciju i stvorile atmosferu u kojoj su emocije često važnije od činjenica. Algoritmi favorizuju sukob, a ne argument. Upravo zbog toga profesionalni mediji danas imaju još veću odgovornost da informacije provere, objasne kontekst i ne podležu logici trenutne popularnosti. Društvene mreže promenile su način vođenja politike, to je medij zbog kog je, recimo, Donald Tramp pobedio na izborima za predsednika SAD. Opasnost društvenih mreža je i u tome što čovek lako uđe u iluziju da su lajkovi realna podrška i da predstavljaju većinsko mišljenje građana. Kada se to desi na izborima, onda počneš da vređaš  sve one koji su glasali drugačije, omalovažavaš. Ili govoriš kako su izbori neregularni. Mislim da je važno da se uvedu regulative na mrežama, da oni koji se kriju pod lažnim imenima moraju da snose odgovornost za ono što pišu, a pogotovo da u tim porukama ima govora mržnje, nasilja i svega ono što nije dozvoljeno u javnom diskursu.

Poslednjih meseci svedočimo protestima, blokadama i dubokim političkim podelama. Mogu li izbori sami po sebi da smire situaciju ili je Srbiji potrebno nešto više od izlaska na birališta?

Izbori jesu temelj svake demokratije, ali mislim da sami po sebi nisu dovoljni da prevaziđu ovako duboke društvene i političke podele. Za stabilno društvo već sam rekla da su potrebni dijalog, spremnost da saslušamo one koji misle drugačije i minimum saglasnosti oko pitanja koja prevazilaze dnevnu politiku i tiču se državnih i nacionalnih interesa. Čini mi se da smo došli u situaciju da je razgovor postao gotovo nepoželjan. Ako neko prihvati poziv na dijalog, odmah se postavljala pitanje da li je na nečijoj strani, umesto da razgovor bude shvaćen kao demokratski alat za rešavanje problema. To nije dobro ni za vlast, ni za opoziciju, a najmanje za građane. Mislim da svaki institucionalni poziv na razgovor treba prihvatiti.

Razgovor ne znači odustajanje od sopstvenih političkih stavova, niti podršku bilo kome...

Naprotiv, podrazumeva da dovoljno verujete u svoju politiku da ste spremni da je branite argumentima. Ne bi trebalo da političke odluke ili spremnost na razgovor zavise od toga šta će neko da napiše na društvenim mrežama ili kakva će biti reakcija na platformi „Iks“. Demokratija ne može da funkcioniše ako društvene mreže postanu važnije od institucija. A mi svedočimo upravo tome. Politika je počela da se vodi preko društvenih mreža. Političari su se fokusirali isključivo na napade, a ne na rešenja. Vi možete da čujete sve vreme opoziciju i one koji koji podržavaju studentsku listu da viču kako je Vučić gotov, a onda pogledate činjenice da smo samo u poslednjih godinu i po dana imali dva puta izlazak na lokalna birališta u Srbiji u kojima je pobedu odneo SNS. Meni samo nije jasno da ako hoće neka lista ozbiljno da se bavi politikom ne može igrati isključivo na kartu emocija, može jedno vreme, ali ne sve vreme, na kraju dana mislim da svako od nas kada je sam sa sobom racionalno donosi odluku za koga će glasati. Ako imate nekog ko se fanatično bavi svojim poslom, onda morate da odgovorite još većim fanatizmom, a ne da se traže izgovori tipa da smo mi u medijima mi bismo pobedili, pošto taj argument više ne stoji u eri interneta i mreža.

Poslednjih meseci i Vi ste u Vašim emisijama često obrađivali teme koje se odnose na blokade fakulteta, protesta i građanske neposlušnosti. Kako Vi gledate na taj fenomen?

Protest je legitimno demokratsko pravo i jedan od načina da građani iskažu svoje stavove. Svedoci smo da se poslednjih godina razni protesti dešavaju i u nekim drugim zemljama u regionu. Skoro sam razgovarala i sa predsednikom Vlade Albanije Edijem Ramom, tamo su višemesečni protesti zbog projekta kompanije Džerada Kušnera. On je, recimo, dao objašnjenje parafraziram - kada građani više nisu egzistencijalno ugroženi, ne razmišljaju da li će se izgraditi škola ili vrtić, ima li puteva, bolnica, tada žele više od toga. Međutim, veoma je bitno da se svaka društvena kriza na kraju vrati u institucije. Nijedno društvo ne može dugoročno da funkcioniše u atmosferi permanentnih blokada i sukoba. Potrebno je pronaći način da se različiti politički stavovi artikulišu kroz dijalog i demokratske procese, jer to je jedini održiv put.

Novinari, a posebno novinarke, sve češće su izloženi uvredama, kampanjama i ličnim napadima na društvenim mrežama. I sami ste bili meta takvih napada. Kako se nosite sa tim?

Nažalost, to je postalo deo svakodnevice mnogih novinara. Bila sam meta različitih uvreda, neistina i ličnih diskvalifikacija koje nisu imale veze sa mojim profesionalnim radom. Nije prijatno kada se komentari odnose na vaš privatni život, izgled ili porodicu. Međutim, verujem da odgovor ne može biti nova agresija. Odgovor su profesionalizam, doslednost i činjenice. Pa i na sve veće prisustvo mizoginije od strane pojedinih političara. Nikada neću zaboraviti kada sam pitala jednog opozicionog političara kako će mu se zvati stranka i kada je on rekao: „Ako Vam kažem, moraću da Vas poljubim“. Da je na mom mestu bio muški kolega, takav odgovor se sigurno ne bi desio. Istovremeno, kao društvo moramo jasno da razlikujemo legitimnu kritiku od organizovanih kampanja mržnje. Govor mržnje nije sloboda govora i ne sme postati nešto što ćemo prihvatiti kao normalno. Isto tako jako me zabrinjava kada i novinarske organizacije prave podele u smislu da ne osuđuju svaki napad ili se ne oglašavaju povodom svakog napada na novinara nego se bira u zavisnosti kom mediju taj neko pripada. Mislim da to nije dobra poruka, ja 25 godina radim u različitim medijima i svi se znamo manje-više, prelazimo iz jedne redakcije u drugu, na kraju svi smo kolege i zato bih volela da se vrati to vreme solidarnosti i međusobne podrške. Možda je to pomalo idealistički, ali ipak želim da verujem u to.

Koliko je teško voditi regionalni medijski sistem u trenutku kada gotovo sve zemlje zapadnog Balkana prolaze kroz političke izazove?

Velika je odgovornost, ali i velika prilika. Građani regiona, bez obzira na to u kojoj državi žive, očekuju iste stvari - tačne informacije, kredibilitet i profesionalizam. Naš cilj nije da pratimo političke narative, već da publici ponudimo činjenice i relevantne sagovornike. To podrazumeva veliko poštovanje različitih perspektiva i razumevanje specifičnosti svakog društva u regionu. Zaista sam zadovoljna kako televizije u BiH i Crnoj Gori funkcionišu i svakako da sam ponosna na tim koji svakodnevno prati sve ono što se dešava u njihovim zemljama. Do kraja godine počeće sa radom i Euronews u Severnoj Makedoniji, tako da smo onda zaokružili priču kada je reč o ovim zemljama zapadnog Balkana, možda je „Open Balkan“ na holdu, ali zato kroz Euronews imamo medijski „Open Balkan“. Naš sadržaj se emituje u svim tim državama, međusobno sarađujemo, bavimo se regionalnim temama, pričama. Cilj mi je da imamo u našim programima lidere iz svih tih zemalja, a sa druge strane da kroz Euronews Adria samit konferenciju i Biznis samit dođu u Beograd, na kojima će izneti viđenje evropske perspektive regiona. Neki od lidera su već sada potvrdili učešće na konferenciji 12. novembra u Palati „Srbija“.

Ulazak „Alpaka“ u vlasničku strukturu N1 i Nove

Poslednjih godina često se govorilo o promenama vlasničke strukture medija. Kako gledate na ulazak fonda „Alpak“ u vlasničku strukturu N1 i Nove?

Svaka promena vlasništva u velikim medijskim sistemima privlači pažnju javnosti. Upravo ti mediji od kada postoje promenili su nekoliko fondova. Najvažnije je da uređivačka nezavisnost ostane sačuvana i da profesionalni standardi ne zavise od vlasničke strukture. Konkurencija je dobra kada doprinosi kvalitetnijem novinarstvu i većem izboru za publiku. Kao neko ko vodi regionalni medijski sistem, čiji vlasnik je takođe fond „Alpak“, verujem da će upravo poverenje publike biti najvažniji kriterijum uspeha svih medija.

Šta će biti najveći izazov za medije u narednim godinama, Vi ste neko ko je prekp 25 godina u medijima i dalje vodite neke od najvažnijih političkih razgovora u regionu. Da li ste i dalje optimista kada je reč o budućnosti novinarstva i društva?

Mislim da najveći izazov za medije u narednim godinama neće biti ni veštačka inteligencija ni razvoj novih tehnologija, već nešto mnogo važnije - ljudska pažnja. Danas živimo u onome što sociolozi nazivaju ekonomijom pažnje. Nekada je najvredniji resurs bila informacija, a danas je to pažnja. Sa svih strana bombardovani smo vestima, notifikacijama, kratkim video-formatima i sadržajima koji se neprestano bore za nekoliko sekundi naše koncentracije. Nikada nismo imali više informacija, a istovremeno nikada nije bilo teže da se nečemu zaista posvetimo. Zbog toga pažnja postaje jedan od najugroženijih resursa savremenog društva. Više nije izazov doći do informacije, već pronaći onu koja je tačna, relevantna i vredna našeg vremena. To nije samo medijski izazov, već ozbiljan sociološki fenomen koji utiče na način na koji razmišljamo, razgovaramo, donosimo političke odluke i gradimo međusobno poverenje.

U takvom okruženju najveći izazov ozbiljnih medija biće da zadrže pažnju publike, a da pri tome ne odustanu od profesionalnih standarda...

Najlakše je privući pažnju senzacionalizmom, konfliktom ili površnim sadržajem. Mnogo je teže graditi poverenje kroz proverene činjenice, kontekst i kvalitetno novinarstvo. Veštačka inteligencija će svakako promeniti način na koji radimo i može biti veoma koristan alat, ali nijedna tehnologija ne može da zameni uređivački sud, profesionalnu odgovornost, iskustvo i sposobnost da se činjenice odvoje od interpretacija. Upravo će to praviti razliku između ozbiljnih medija i svih ostalih.

Ipak ste optimista?

Da nisam optimista, verovatno se ovim poslom više ne bih bavila. Verujem da će upravo u vremenu hiperprodukcije sadržaja rasti vrednost kredibiliteta. Što bude više informacija, biće veća potreba za medijima kojima građani veruju. Zato mislim da budućnost pripada onima koji neće juriti samo klikove i trenutnu pažnju, već će graditi dugoročno poverenje publike. Na kraju, verujem da uloga medija nije samo da informišu, već i da doprinesu kvalitetu javnog dijaloga. Ako uspemo da sačuvamo prostor za argumente, činjenice i razgovor u vremenu u kojem pažnja postaje najoskudniji resurs, onda će ozbiljno novinarstvo ne samo opstati, već će biti važnije nego ikada.