Vučić dodeljuje odlikovanja: Obeležava se Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave

Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave -15. septembar obeležava se danas u Srbiji i Republici Srpskoj, a tim povodom predsednik Srbije Aleksandar Vučić uručiće odlikovanja zaslužnim pojednicima i institucijama.

Svečanosti prisustvuju patrijarh srpski Porfirije, predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić, premijer u tehničkom mandatu Đuro Macut sa ministrima, predstavnici Republike Srpske - predsednik SNSD Milorad Dodik, predsednik Narodne skupštine RS Nenad Stevandić, srpski clan Predsedništva BiH Željka Cvijanović, kao i predsednik DNP Crne Gore Milan Knežević.

Obraćanje predsednika Vučića

"Vaša Svetosti, uvaženi predsedniče Dodik, srpski članu Predsedništva Bosne i Hercegovine gospođo Cvijanović, uvaženi predsednici Skupština Srbije i Srpske, članovi Vlade Srbije i Srpske, dragi Ivane i dragi Milane, hvala vam što ste danas ovde sa nama. Naravno, predsednici Vrhovnog i Ustavnog suda Srbije. Dragi prijatelji, u dnevniku Arčibalda Rejza stoji zapisano da su na Solunskom frontu septembra 1918. neprijateljske linije pale pred naletom onih koji su nosili slobodu u srcu. Slobodan Jovanović o ovom događaju piše: 'Ova ofanziva nije bila samo vojni manevar, već vaskrs jedne države iz pepela starih", Dragi prijatelji, mi smo se danas, pre svega, okupili da proslavimo upravo naše uskrsnuće i našu slobodu. Okupili smo se, sabrali smo se, da naše slavne pretke opet pomenemo i da im kažemo da njihova žrtva nije bila uzaludna. Ma gde trenutno živeli, u Beogradu ili Banjaluci, u Novom Sadu ili Trebinju, u Nišu ili Bijeljini, u Parizu ili Njujorku, u otadžbini ili rasuti širom sveta, pod nebom koje nije srpsko, a srce im kuca u našem ritmu, ono kuca srpski. Ovaj dan nije običan dan, i nije samo broj u kalendaru. Ovo je dan kada se zaustavljamo, skidamo kape, gledamo u nebo iznad sebe i pitamo se: odakle smo došli, kroz šta smo prošli, i zašto i kako smo, uprkos svemu, još uvek tu, i još uvek, svoj na svome, i dalje jedan narod. Danas je dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Želeo bih, pre nego što nastavim svoje obraćanje, da se zahvalim rukovodstvu Republike Srpske i predsedniku Dodiku što obeležavamo ovaj dan. Da se zahvalim na tome, ovo mi je poslednji put da kao predsednik Republike držim ovakav govor na Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, ali sam zahvalan što smo u prethodnim godinama ispunili nešto što je obećano. Između Srbije i Srpske nije bilo nikakvih trzavica, čak i kada nismo isto mislili, ni kada to niste mogli ni da čujete, ni da vidite, pa čak ni da osetite. Uvek smo morali da budemo jedni za druge tu, i jedni uz druge kada je bilo najteže. Nemojte da vas podsećam da to nije uvek bilo tako, i nije bilo lako. Nekada smo imali blokade na Drini, nekada su pljuštale optužbe jednih na račun drugih, drugih na račun prvih, a srpski narod je samo gubio. Onako kako smo se dogovorili prvog dana, tako smo tu reč održali do dana današnjeg. I to je nešto što verujem da će učiniti", poručio je Vučić.

I oni koji dolaze posle nas. Želeo bih, i makar na trenutak, da sklopimo oči i vratimo se u jednu zoru, zoru koja je pre više od stotinu godina odlučila da li će srpski narod postojati ili ne. Te zore desilo se uskrsnuće o kojem priča Slobodan Jovanović. A da bismo razumeli veličinu tog dana, moramo se vratiti na put koji mu je prethodio, put koji je po patnji i žrtvi bez premca u istoriji Evrope. Krajem 1915. Srbija je, pritisnuta udruženim snagama Nemačke, Austrougarske i Bugarske, doživela ono što niko pre nje nije doživeo u tolikoj meri: pokušaj potpunog brisanja jednog naroda sa lica zemlje. Ono što je usledilo mi nazivamo albanskom Golgotom, i ta reč Golgota nije nikakva metafora. Vojska i narod, starci i deca, ministri i seljaci, kretali su se preko ledenog albanskog kamenja, kroz sneg do pasa, bez hrane, bez lekova, gonjeni samo jednom mišlju: da ostanu živi, ali i da ostanu slobodni, i da ostanu Srbi. Hiljade je ostalo zauvek na tom putu, pod snegom Prokletija, u vodama Drima i Jadrana. Oni koji su preživeli, nisu preživeli zato da bi se odmorili"

"Predah na Krfu, pa reorganizacija, pa poslednja bitka za opstanak naroda: Solunski front. Dve duge, nemilosrdne godine srpski vojnik je držao rovovski položaj, rame uz rame sa francuskim, britanskim, grčkim i italijanskim saveznicima, ne odstupajući, ne predajući se, i čekajući svoj čas. I taj čas je došao, 15. septembra 1918. godine. Tog jutra, u zoru, srpska artiljerija je otvorila vatru kakva se pamti vekovima. Pod vođstvom vojvode Živojina Mišića, srpska vojska je napadala na najtežem terenu, na Kajmakčalanu i Dobrom Polju, tamo gde je neprijatelj verovao da je proboj nemoguć. Uz njihova srca, hrabra srca srpskih vitezova, proboj je bio moguć. Srpska pešadija, gonjena nečim što ne može u potpunosti da se opiše vojnom tehnologijom, željom da se vrati kući, željom da se donese sloboda porodicama koje strepe, željom da se dokaže da mali narod može da bude veći od svoje veličine, probila je bugarsko-nemačku odbranu na frontu širokom desetak kilometara. I to istog dana. Ono što je usledilo ušlo je u udžbenike vojne istorije celog sveta, kao primer brzine i odlučnosti kakva se retko viđa"

Srpska vojska je napredovala zapanjujućom brzinom, presecajući neprijateljske snage na pola, rasturajući čitav jedan front koji je dve godine izgledao neprobojan. Već 1. novembra srpska vojska, ona ista vojska koja je umirala u albanskom snegu, slavno je ušla u oslobođeni Beograd. Sestre i braćo, ne slavimo mi danas samo vojnu pobedu, mi slavimo biološki opstanak našeg naroda. Naša generacija potrudila se da taj njihov zavet postane zakon. Upravo zato, u avgustu 2020. godine je rođena ta ideja koja je ovom sećanju dala novo institucionalno telo. Republika Srbija i Srpska dogovorile su se da imaju nešto što je preko potrebno: zajednički dan, obeležen na isti način, sa istim ponosom, i u Srbiji i u Srpskoj. Iz preke potrebe naroda rođen je Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Ovaj praznik ima svoje mesto u zvaničnim državnim kalendarima obe naše republike. Zastava, kao što to naši velikani poručuju, nije parče tkanine. Zastava je sažetak istorije jednog naroda, ispisana bojama umesto stihovima i slovima. Naša trobojka, crvena, plava i bela, postala je zvanična zastava srpskog naroda u 19. veku.", poručio je Vučić.