Protesti širom Irana: Da li je rat sa SAD ili Izraelom neizbežan i šta bi to promenilo?
Komentari
14/01/2026
-19:01
Najozbiljnija egzistencijalna pretnja Iranu i Islamskoj Republici nikada nije bila spoljašnja, već je uvek dolazila iznutra. U srži ove pretnje leži dugogodišnja politika podele građana na "insajdere" i "autsajdere", strategija koju iranska država sprovodi sa značajnim uspehom.
Prvu grupu čine oni lojalni sistemu: pojedinci i mreže koji ekonomski zavise od države, predstavljaju se kao čuvari islama i verskih vrednosti i nametnuli su društvu antiimperijalističku i antidemokratsku ideologiju.
Oni zamišljaju zemlju kojom upravljaju, kako je nazivaju, "čiste islamske vrednosti". Iako ova grupa više ne predstavlja većinu, posebno među iranskom generacijom Z, ona nastavlja da monopoliše moć.
Drugu grupu čine marginalizovani građani. Oni nisu nužno protiv religije ili islama, ali traže dostojanstven, običan i slobodan život, onaj u kojem njihova individualnost i čovečnost nisu pod stalnim državnim nadzorom, gde mogu da komuniciraju sa spoljnim svetom i gde njihove lične slobode nisu sistematski ograničavane, piše Euronews.
Tanjug AP/UGC via AP
Unutar Islamske Republike, takve težnje se često odbacuju kao "luksuz" ili se označavaju kao zapadne i stoga nelegitimne.
Oni koji se sada bune širom Irana u ogromnoj meri pripadaju ovoj drugoj grupi. To su građani koji su dugo bili represirani i kojima danas često nedostaje čak ni osnovna ekonomska sigurnost. Oni znaju da budućnost nakon Islamske Republike može biti neizvesna, ali nakon skoro pola veka utišavanja njihovih glasova, ta neizvesnost ih više ne odvraća.
Mnogi iz ove grupe su se u prošlosti prećutno svrstavali uz državu kada se Iran suočavao sa izraelskim ili američkim napadima, smatrajući takve trenutke odbranom nacionalnog suvereniteta. To svrstavanje je uglavnom isparilo.
Tanjug AP/UGC via AP
Povezane vesti
Zapadne sankcije su nesumnjivo osakatile iransku ekonomiju, ali su takođe poslužile kao pogodno opravdanje za hronično loše upravljanje i sistemski neuspeh.
Na vrhuncu izraelskih i američkih napada, iransko rukovodstvo je nakratko iskoristilo priliku da spoji persijski nacionalizam sa islamskim identitetom u nastojanju da održi svoj legitimitet. Međutim, čim su se tenzije smirile, država se brzo vratila svom podrazumevanom stavu: represiji, zastrašivanju i prisili.
Nema sumnje da obaveštajne agencije poput izraelskog Mosada i američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) sada aktivno deluju unutar Irana, nastojeći da iskoriste nemire i postignu iznutra ono što godine spoljnog pritiska nisu uspele: paralizu zemlje i na kraju rušenje sistema.
Paradoksalno, kratkoročno gledano, jedini razvoj događaja koji bi mogao privremeno da spase Islamsku Republiku iz njene trenutne nezgode bio bi ograničeni američki ili izraelski napad na Iran. Takav napad bi verovatno omogućio državi da intenzivira represiju pod zastavom borbe protiv "izdajnika" i "terorista", potencijalno okupljajući delove neodlučnih ili politički sivih segmenata društva, barem privremeno.
Međutim, američki predsednik Donald Tramp javno je upozorio da će, ako iranske vlasti otvore vatru na demonstrante, Sjedinjene Države odgovoriti istom merom, dodajući ranije u utorak da je "pomoć na putu". Iranski korpus islamske revolucionarne garde (IRGC) bi željno iščekivao bilo kakvu akciju u tom pravcu. Ako se Vašington i Tel Aviv uzdrže od udara, ne može se isključiti da bi sam Teheran mogao da započne neprijateljstva. Iranski zvaničnici sada tvrde da su spremni i za pregovore i za rat i, po prvi put, otvoreno govore o preventivnim udarima ukoliko zaključe da je napad na Iran neizbežan.
Tanjug/AP
Suprotno široko rasprostranjenim pretpostavkama, atentat na vrhovnog vođu Alija Hamneija, vođen nadom u Vašingtonu ili Tel Avivu da će to izazvati kolaps režima, verovatno ne bi proizveo takav ishod. Umesto toga, gotovo sigurno bi poslužio kao izgovor za masovnu odmazdu i krvoproliće, potencijalno gurajući Iran ka imploziji u sirijskom stilu. Iz perspektive američkih i izraelskih obaveštajnih službi, Hamneijevo uklanjanje se vidi ili kao kockanje sa malim šansama za kolaps režima ili kao sredstvo za slabljenje sistema, instaliranje druge figure, nametanje zahteva Teheranu i demontažu onoga što oni opisuju kao poslednji stub "Osovi otpora".
Istorija nudi opomenu: Ruholah Homeini je umro, a Ali Hamnei ga je zamenio. Sistem bi ponovo mogao da zameni Hamneija drugom osobom, novim institucionalnim uređenjem ili čak kroz ustavne promene.
Povezane vesti
U ekstremnom scenariju, uloga vrhovnog vođe mogla bi biti potpuno potisnuta, prenoseći formalna ovlašćenja na sadašnju vladu pod predsednikom Masudom Pezeškijanom, figuru za koju se uglavnom smatra da nema stvarnu moć i da je podređena bezbednosnim institucijama. Nijedan od ovih scenarija nije nezamisliv ukoliko se uslovi dalje pogoršaju.
Podjednako je malo verovatna potpuna kapitulacija Irana ili gladak završetak pregovora sa Vašingtonom. Lišena značajne podrške svojih uglavnom pasivnih saveznika Rusije i Кine, glavna prednost Islamske Republike leži u njenim nuklearnim i raketnim kapacitetima. Ukoliko bude napadnut, Teheran bi mogao da eskalira izvan konvencionalnih raketnih udara i, po prvi put, da preti ili blefira takozvanom "prljavom bombom" kao sredstvom odvraćanja.
Кopnena invazija na Iran ostaje veoma malo verovatna, osim možda u kontekstu tajne operacije usmerene na ubistvo Hamneija. Međutim, u slučaju vazdušnih udara, zatvaranje Ormuskog moreuza i iranski raketni napadi na američku pomorsku imovinu i baze širom Persijskog zaliva bili bi veoma verovatan scenario, ovog puta.
Povezane vesti
Ova realnost je u osnovi centralne dileme Vašingtona. Iran, smešten u srcu Bliskog istoka, izgubio je veliki deo svog regionalnog uticaja. Hezbolah u Libanu je ozbiljno oslabljen, a Bašar el Asad je pao u Siriji. Pa ipak, Iran ostaje potencijalni epicentar nestabilnosti. Dugotrajan unutrašnji sukob mogao bi da izazove široki haos, a susedne države, posebno zemlje Zaliva, neizbežno će biti pogođene. Ovaj rizik predstavlja jednu od najvećih prepreka za vojnu akciju SAD.
Ni Sjedinjene Države ni Evropa ne žele još nestabilniji Bliski istok nego što već jeste. Ovo bi moglo da objasni zašto se Tramp do sada uzdržavao od podrške ili sastanka sa Rezom Pahlavijem, čije ime demonstranti sve više pominju, slično kao što je Tramp nekada oklevao pre nego što je podržao Huana Gvaida u Venecueli. Za sada, Vašington izgleda čeka da vidi kako će se razvijati unutrašnji balans snaga u Iranu.
amanda rose / Alamy / Profimedia
Trenutno, milicija Basidž i IRGC aktivno suzbijaju proteste, ali sprovođenje zakona na prvoj liniji fronta uglavnom sprovode redovni vojnici i policajci, od kojih mnogi sociološki pripadaju istoj marginalizovanoj grupi kao i demonstranti, ali ostaju vezani naređenjima.
IRGC još nije rasporedila punu snagu; tenkovi nisu izašli na ulice, niti je proglašeno vanredno stanje ili policijski čas širom zemlje.
Ovi protesti bi na kraju mogli biti najsmrtonosniji u istoriji Islamske Republike. Odlučujuća promena bi se dogodila ako bi nacionalna vojska odbila da interveniše ili ako bi policija i snage bezbednosti raskinule sa državom.
Za sada nema jasnih znakova takvog raskida.
Političke nauke upozoravaju na definitivna predviđanja usred brzo promenljivih varijabli. Nemoguće je reći da li će se ovaj ustanak razviti u revoluciju sličnu onoj iz 1979. i srušiti trenutni sistem.
Ono što se može reći jeste da Tramp izgleda sve više sklon ka snažnijem, moguće vojnom toku akcije. Njegov lični stil favorizuje dramatične ishode i verovatno bi više voleo da vidi Hamneija ili zarobljenog, poput Nikolasa Madura iz Venecuele, ili potpuno eliminisanog. U oba scenarija, vojna akcija protiv Irana ili uklanjanje Hamneija pružili bi IRGC-u snažno opravdanje da uguši neslaganje i ućutka glasove Irana koji traže slobodu.
Gnev Iranaca, podstaknut korupcijom, nejednakošću, represijom i onim što mnogi vide kao praznu antiimperijalističku retoriku neodgovorne vladajuće elite, nije cikličan kao ranije.
Čak i ako sistem uspe da uguši trenutne proteste po cenu hiljada života, bez fundamentalnih reformi i ustupaka zahtevima marginalizovanih građana i nacionalista, iranske krize će ostati nerešene. Žar ispod pepela će nastaviti da tinja, a iransko društvo će postajati sve polarizovanije.
Moguća ograničena vojna intervencija i ekonomski pritisak
Analitičari smatraju da Tramp neće stati samo na ekonomskim merama, već da se sprema ograničena vojna akcija.
Tanjug/AP/Alex Brandon
"Iako je Tramp juče ujutru uveo carine od 25 odsto svim zemljama koje posluju sa Iranom, smatraju da ipak neće ostati samo na tim ekonomskim merama... Analitičari smatraju da će ipak doći do nekakve vojne intervencije, svakako ne onakve kakva je bila u Venecueli, pretpostavlja se da bi ipak mogla da bude ograničena u obimu, tj. da na meti bude neko nuklearno postrojenje ili možda štab Basidža. To je paravojna jedinica koja funkcioniše u okviru Iranske revolucionarne gardije koja aktivno učestvuje u represiji nad demonstrantima tokom ovih protesta u Iranu i da bi time, zapravo, Amerika mogla da pokaže demonstrantima da je na njihovoj strani“, navodi Nataša Đulić Banović.
Trampova administracija veruje da Teheran neće odgovoriti ozbiljno.
"Pretpostavlja se da Trampova administracija veruje da odgovora nekog zvaničnika iz Irana neće biti, iako je Teheran najavio da će u tom slučaju gađati američke vojne baze u regionu. Upravo, Trampova administracija u to ne veruje zbog prošlih događaja", kaže ona i podseća:
"U prvom Trampovom mandatu na ubijanje lidera Iranske revolucionarne gardije, generala Kasema Solejmanija, odgovora nije bilo. Kao što nije bilo odgovora ni kada je Amerika tokom takozvanog 12-dnevnog rata Irana i Izraela gađala nuklearno postrojenje Fordo u Iranu - odgovor je takođe izostao", dodaje ona.
Preti li režimu kraj posle 47 godina?
Da li je iranskom režimu posle 47 godina došao kraj? Nikola Tucakov iz Instituta za evropske studije kaže da može da se kaže da to deluje kao ozbiljna mogućnost.
Euronews Srbija
"Pre svega zato što mi ovoga puta ne govorimo o nekoj pretnji koja je samo spolja, pomenuli ste Trampa i danas će se sastati američki i izraelski zvaničnici oko toga da se vidi da li tu postoji prostora za neku koordinisanu akciju. Međutim, ovde se zapravo radi o tome da je pritisak samog društva u Iranu mnogo jači nego u drugim slučajevima i motivisan je nekim stvarima koji zapravo mnogo dublje zadiru u živote ljudi, to su pre svega ekonomski razlozi i u tom smislu trenutna vlada u Iranu izgleda da nema neka laka rešenja koja bi mogla da sprovede da bi se to nezadovoljstvo moglo nekako primiriti", rekao je Tucakov za Euronews Srbija.
Zijad Bećirović, direktor Međunarodnog instituta za bliskoistočne i balkanske studije, kaže da jesu ekonomski razlozi povod, ali da je pitanje ljudskih sloboda, pozicija religije u samoj Islamskoj Republici mnogo kompleksnije pitanje.
"Situacija u Iranu je kompleksna, ali mislim da ovo što je rekao Fridrih Merc ne stoji, da će ipak režim u Teheranu nadživeti Fridriha Merca, on ima i svojih problema u svojoj zemlji. Ovo sve što gledamo naravno da nisu lepe slike koje dolaze iz Irana. Iran mora pre svega ući u proces unutrašnjih reformi, to je ključno. I naravno s ovom podrškom izvana, pogotovo iz SAD i Izraela, ide u korist samog režima, tako da jednostavno bez obzira koliko protesti se razvijaju, istovremeno jača podrška samom režimu, upravo zato što se meša strani faktor, a pre svega SAD i Izrael. Znamo kakav je mentalni sklop tog stanovišta kada je u pitanju odnos prema SAD, a o Izraelu da ne govorimo, tako da u tom kontekstu je vrlo teško reći da može doći do pada režima u nekom kratkom periodu", rekao je on.
Euronews Srbija
Na pitanje ko zapravo figurira kao neko ko bi mogao da dođe na vlast ako režim u Teheranu padne, Bećirović kaže da je to možda i ključno pitanje, ko se pojavljuje kao alternativa.
"Za sada nema niko, ne postoji politička figura, koja se nudi kao alternativa postojećem režimu. Postoji preko tih društvenih mreža princ Pahlavi iz Vašingtona, ali sama lokacija s koje se on javlja već ga u startu eliminiše. To je samo jedan deo u jednom političkom mozaiku i dešavanjima koja se odvijaju u Iranu, ipak mislim da će režim saslušati demonstrante ali neće odmah reagovati da se ne pokaže da je pod pritiskom demonstranata i da će morati da uđe u te reforme. Iran inače mora da uđe u reforme i sa ovim protestima i bez protesta, jer to je jedna velika zemlja, problemi su se gomilali u godinama, a međunarodne sankcije su učinile svoje, tako da jednostavno nije lako živeti u Iranu i kada imate jednu takvu situaciju to je idealno tlo za proteste i kada imate taj osnovni razlog onda se nadovezuju svi drugi razlozi i interesi, i unutar samog Irana ali i međunarodnog faktora", dodao je Bećirović.
Komentari (0)